ISBN: Ostalo
Jezik: Ruski
Autor: Strani
Godina izdanja: Tv

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Ruski alfabet (rus. русский алфавит) je alfabet ruskog jezika. Ukupno ima 33 slova i kreirana je 1918. godine (slovo Ё je u upotrebi tek od 1942. godine). Ranije su ljudi smatrali da u ruskoj azbuci ima 32 slova, pošto se smatralo da je Ё varijanta slova E.



Alfabet je standardni skup slova (zasnovanim na simbolima ili grafemama) koji se koristi za pisanje jednog ili više jezika zasnovan na osnovnu opšteg principa da slova predstavljaju foneme (osnovna jezička jedinica) govornog jezika. To je u suprotnosti sa drugim vrstama pisanih sistema, kao što je slogovno (u kome svaki karakter predstavlja slog) i logogramsko (u kome svaki karakter predstavlja riječ, morfemu ili semantičku jedinicu).

Prahanansko pismo, kasnije poznato kao feničansko pismo, prvo je potpuno fonemičko pismo. Time se smatra da je feničansko pismo, prvi alfabet. Feničansko pismo je prethodnih svih savremenih alfabeta, uključujući arapsko, grčko, latiničko, ćiriličko, hebrejsko i moguće bramasko pismo.

Etimologija same reči alfabet je ušla u engleski jezik u srednjem veku od poznog latinskog alfabetum koje je poreklom iz starogrčkog alfabetos-od alfa i beta, prva dva slova grčke azbuke.[1][2] Postoji mnogo alfabeta koji su danas u upotrebi. Većina njih su linearna pisma, što podrazumeva da se realizuju u linijama. Izuzeci u pisanju su: azbuka za slepe, ručni alfabet, Morzeova azbuka i klinasta pisma drevnih civilizacija Mesopotamije. Termin alfabet se odnosi na bilo koji pisani sistem koji se služi grafemama za ilustraciju i konsonanata i vokala, iako ne postoji potpuna korespondencija između simbola i zvuka. Grafema je apstraktna jedinica koja se fizički može predstaviti različitim stilovima glifova. Postoji mnogo pisanih entiteta koji ne čine sastavni deo alfabeta kao što su brojevi, matematički simboli i znakovi interpunkcije. Neki jezici se često beleže pomoću raznih kombinacija logograma koji predstavljaju morfeme ili reči, ali i silabograma umesto alfabeta. Egipatsko hijeroglifsko pismo i kineski karakteri su dva najpoznatija pisana sistema sa uglavnom netipičnom alfabetskom reprezentacijom.

Jezici koji nemaju pismo se, takođe, mogu alfabetski predstaviti. Recimo, lingvistička istraživanja nekog nepisanog jezika (kao što su neki veoma retki jezici američkih Indijanaca) će podrazumevati korišćenje internacionalnog fonetskog alfabeta koji će im omogućiti da zabeleže zvukove koje čuju.

Većina, ako ne i svi jezički pisani sistemi poseduju izvesna sredstva kojima se zvukovno (fonetski) približavaju stranim rečima, uglavnom koristeći urođeni set karaktera.

Istorija
Glavni članak: Istorija alfabeta

Uzorak tipizovanih fontova i jezika, koji je pripremio Vilijam Kaslon; preuzeto iz dela Cyclopaedia izdatog 1728. godine

Primerak proto-sinajskog pisma, jednog od prvih (ako ne i prvog) fonemskih pisama
Istorija alfabeta počinje u drevnom Egiptu.[3] Do 2700. godine pre nove ere egipatsko pismo je imalo 22 hijeroglifa za predstavljanje slogova koji počinju bilo kojim konsonantom njihovog jezika, ali su imali i jedan vokal koji su mogli pronaći u govoru urođenika. Ovi glifovi su poslužili kao smernice ka logogramima, za beleženje gramatičkih uticaja i kasnije za transkripciju pozajmljenica i stranih imena.

Premda je egipatsko pismo ličilo na alfabetsko po svojoj prirodi, originalno pismo nije bilo sistem i nikada nije korišćeno za enkodiranje egipatskog jezika. Prema podacima, jedini alfabetski poznati sistem u srednjem bronzanom dobu je proto-sinajsko pismo za koje se veruje da je nastalo u centralnom Egiptu oko 1700. godine pre nove ere od strane semitskih radnika-robova ili za njihove svrhe, ali ne možemo dešifrovati ove rane zapise, pa je njihova prava priroda diskutabilna. Ovo pismo se konačno razvilo u proto-kanaanitski alfabet koji je na kraju uprošćen u feničanski alfabet.[4][5] Za neke beleške nisu utvrđeni odgovarajući alfabeti, budući da u svim rukopisima postoji nedostatak karaktera za označavanje vokala. Ova rana pojava alfabeta bez vokala se naziva abdžad i još uvek postoji u rukopisima kao što su arapski i hebrejski rukopisi.

Feničansko pismo je bilo prvo važnije fonetsko pismo. Razlikovalo se od drugih pisama koja su bila u širokoj upotrebi time što je imalo dvadesetak različitih slova - pismo dovoljno jednostavno da ga nauče mnogobrojni trgovci. To se suprotstavljalo hiljadama različitih karaktera klinastog pisma i egipatskih hijeroglifa-dva široko rasprostranjena pisana sistema tog vremena. Druga prednost feničanskog pisma je bila to što je moglo biti korišćeno za zapisivanje mnogih različitih jezika, budući da je reči beležilo fonetski.

Feničani su širili ovo pismo, a Talasokrasi su im dozvolili da pismo prenesu preko Mediterana. U Grčkoj je pismo modifikovano da bi se označili vokali. Ovo je bio uspon prvog pravog alfabeta. Grci su znakove koji su postojali u feničanskom pismu, a za koje sami nisu imali odgovarajuće glasove, promenili tako što su im dodelili vrednost vokala. Prvih godina postojalo je više varijanata grčkog alfabeta. Kume forma je prenošena do italijanskog poluostrva gde je omogućila varijantu alfabeta iskorišćenu za beleženje italskih jezika. Jedan od njih je postao latinski alfabet koji se rasprostirao širom Evrope uporedo sa Rimskom imperijom.

Tajvanci su naučili silabičko pismo zvano bopomofo pre nego što su naučili kineske karaktere....