ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2002
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Tenesi Vilijams : STAKLENA MENAŽERIJA , NNK Internacional Beograd 2002, str. 92.
Drama.
Očuvanost 4-; ima potpis.

ТЕНЕСИ ВИЛИЈАМС (26 март 1911 - 25 фебруар 1983)
Tенеси Вилијамс важи за, после Јуџина О’Нила, највећег драмског писца у историји америчке књижевности. Рођен је у малом граду Колумбус у држави Мисисипи 26. марта 1911, као Томас Ланије Вилијамс, друго дете и први син Корнелијуса и Едвине Вилијамс. Његов отац је био међународни трговац обућом, али и пијанац и коцкар. Са седам година, Тенеси оболева од дифтерије и две године проводи у постељи. Мајка га је охрабривала да користи машту и он почиње да пише. Када је имао 13 година, поклонила му је писаћу машину. Вилијамс већ са 16 година почиње да објављује радове и добија трећу награду (и 5 долара) за есеј под насловом Може ли добра супруга да буде добар другар? на конкурсу магазина „Смарт Сет“. Следеће године породица се сели у Сент Луис где, због велике кризе, живи веома скромно. Вилијамс се заинтересовао за писање драма током студија на Универзитету државе Мисури (Колумбија) и Вашингтоновом универзитету (Сент Луис) и наставио је да их пише током кризе, док је био запослен у фабрици ципела у Сент Луису. Своју прву драму, Каиро, Шангај, Бомбај, написао је 1935. Мале позоришне трупе су постављале нека његова дела, што је Вилијамса охрабрило да упише смер писање драма на Универзитету Ајове, где је стекао диплому 1938. године и (због јаког јужњачког акцента) надимак Тенеси, који је одлучио да задржи: „Боље него да ме зову Мисисипи“, имао је обичај да се нашали. Прво признање је добио када је „Амерички блуз“ (1939), група једночинки, освојила награду „Group Theatre Аward“. Вилијамс је, међутим, наставио да се бави разним пословима, од „цепача карата“ у позоришту до писца сценарија у Холивуду, све док није постигао успех са Стакленом менажеријом (1944). Вилијамсова следећа значајна драма, Трамвај звани Жеља (1947), добија Пулицерову награду. Пошто је Camino Real (1953) доживео комерцијални неуспех, његов следећи комад, Мачка на усијаном лименом крову (1955) такође осваја Пулицерову награду и успешно доживљава преображај у филмску верзију, као и Ноћ игуане (1961). За Вилијамса се говорило да има дубок осећај за мистерију у људском животу. Његове драме откривају свет људских фрустрација, у којем се секс и насиље провлаче кроз атмосферу романтичне нежности. Многи Вилијамсови ликови се заснивају на личностима из његове породице и живота. У остале успешне драме спадају: Лето и дим (1948), Тетовирана ружа (1951) и Слатка птица младости (1959). Путовао је у Европу, Африку, Мексико и најзад се настанио на Ки Весту. У каснијим годинама, бојећи се да не може поновити успех својих раних дела, одао се лековима и пићу како би смирио свој неуморни ум и превазишао проблеме са којима се борио после озбиљног нервног и физичког слома који је доживео 1969. Усамљеност га је пратила као сенка и никад га није напуштала, а целог живота је патио од депресије. Његове позније драме нису биле успешне и брзо су скидане са репертоара после лоших критика. Није се добро снашао у улози позоришног ветерана. Вилијамсова критика друштва је била интимнија, па га је експлозија цивилних права шездесетих година прошлог века учинила депласираним. Умро је ноћу, 25. фебруара 1983. у Њујорку, угушивши се чепом од боце за лекове. Осим 38 драма, Вилијамс је написао и два романа, Римско пролеће госпође Стоун (1950) и Moise and the World of Reason (1975). Био је велики драмски писац, о чему сведоче његове драме које се и даље успешно изводе на Бродвеју и сценама широм света, већ више од пола века после праизведби. Поред две Пулицерове награде, освојио је и Награду „Тони“ за најбољу драму (Тетовирана ружа, 1951), четири Награде драмских критичара (Стаклена менажерија, 1944/45, Трамвај звани Жеља, 1947/48, Мачка на усијаном лименом крову, 1954/55, Ноћ игуане, 1961/62).