Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Odlično očuvano s posvetom autora

Mladen Maksimović

Knjiga predstavlja omaž muzičkoj grupi Azra i umetničkom stvaralaštvu Branimira Džonija Štulića.

Retko!

Postoje brojne grupacije onih kojma je rokenrol usmerio životne puteve, usadio ono, kulturološko obrazovanje, ulaganje u sopstveno obrazovanje, poštovanje starijih itd, a što je netragom nestalo, no, ostaju ta, stara dobra vremena, za koja će današnji klinci ostati uskraćeni, ili se možda varam, jer, ta su ipak negde u telefonima. U svom predgovoru ovde, Mihajlo Knežević je složio validnu priču, koju bih, možda proširio, ali potpisao bez dvoumljenja. Maksimoviću je pošlo za rukom ono što inima nikada neće kada se radi o Džoniju i nj. Azri, generaciji koja je stasavala uz njihovu muziku ali i posteriori. Iz tog samo razloga, odati autoru zasluženo priznanje je ono, neizostavno, ono što se nameće, u potpunosti je neispustivo. Okupan poetskim Džonijevim suncem, autor se nije odlučio pljuvati ili u superlativu pisati o Džoniju, nego je akcenat stavio na objektivno ono, nije podlegao toj zaljubljenosti u saund ovog sastava, ostao je priseban do samog kraja i doneo nam iznad svega izvrsnu priču, priču o Džoniju koja kreće od Skoplja, grada u kom je rodjen, ali, za mene koji čita ove ‘Gospodar samoće’ redove, pravi junak je zapravo Maksimović, naravno, iz gore navedenih razloga. Gospodar samoće je naslov je almanah koncipiran, tako da imamo, po godinama društvenopolitička zbivanja od 1943. pa sve do 2017. Autor se tako u delu vezanom za 1956. dotiče prvih tragova rokenrola u FNRJ, kada se pomenuti ponajviše slušao sa razglasa na ringišpilima i podudarnog onog, da se, zapravo od tada ili od te godine krenulo u obeležavanje Dana mladosti, pa onda i prvog emitovanja tv programa iz studija u Zagrebu. Iste je Dizi Gilespi u Jugoslaviji, a potom se vraća Džoniju. Gospodar samoće nije knjiga koja se čita bez predaha, naprotiv, tera nas na zastajanje, pauzu neku, manju, a sve iz razloga divljenja autoru koji je, nema tu sumnje, napisao ovaj, zbilja vredan naslov, koji pored priče o preferentnom liku donosi i detalje one, već zaboravljene ili ne toliko bitne ali neispustive, one bez kojih nema zaokružene priče vezane za jedno rock štivo, a što u ukupnom visoko vrednuje Maksimovićevu posvećenost vezanu za Džonija i Azru. Stoji ovde tako, da je Džoni (Djoni) sa samo osamnaest godina po prvi put čuo stvari Bitlsa na radiju (Twist and Shout i P.S. I Love You), da je za omiljeni list imao Kekec, a fudbal se nalazio u vrhu njegovih sportskih aktivnosti i interesovanja. Pod podsećanja stoji ovde da je Nikola Karaklajić (02.02.1961.) pokrenuo prvu rokenrol emisiju na talasima Radija Beograd. Piše Maksimović potom o Džonijevom odrastanju , prvoj gitari koju je pozajmio od svoje drugarice Maje, te da je vežbao na toj dok mu krv ne krene iz jabučica. Zanimljivo je ono što ovde autor iznosi a vezano je za Džonijev diplomski rad u gimnaziji na temu Pariške komune 1871. Na izvestan način, ta saznanja će presudno uticati na pisanje tekstova sa socijalnom tematikom tokom bogate mu karijere. Već se na odsluženju vojnog roka u JNA posvetio pisanju songova, a po izlasku iz vojske piše i prvu značajnu onu, ‘Balkan ‘ je ta. Iznosi Maksimović i pojedinosti vezane za nastanak songa Krvava Meri. Naime, Džoni se svakodnevno vozio autobusom na liniji 43 i svirao gitaru, a, poznanica u tom, koja je takodje svakodnevno koristila autobus na pomenutoj, je imala nadimak po engleskoj kraljici Meri Tjudor (za koju znamo da se nemilosrdno obračunavala sa svojim protivnicima u 16. veku) a za razliku od kraljice, ona je samo koristila muškarce, pelješila ih, odlazila sa njima u nezaobilazni šoping do Trsta (vrtela je frajere oko malog prsta, vodila ih u krevet a potom u provod). Vezano za politiku u tim, studentskim krugovima, Džoni je sebe svrstavao u grupaciju onih koji nisu želeli prikloniti se ni jednoj strani, dakle sebe nije video kao strogo opredeljenog, , mada je na izvestan način naginjao levičarima (nasledje ’68. i časopis Praksis). Maksimović navodi i 1975. kao godinu formiranja prve njegove grupe, one, Balkan sevdah bend. U poglavlju pet (Iz plemena starih Azra) konačno dolazimo do toga kako se stiglo do Azra naziva za grupu, i nekih, po svemu, za start u karijeri pomenute izuzetno bitnih detalja. Piše autor potom kako se 1977. u Zagrebu, u krugu porodice Djoka Grgeca Anarhista proslavljao dolazak na svet ćerke pomenutog, te da je Džoni tada izgovarao stihove Hajnriha Hajnea sa akcentom na song Azra (Kazuj robe iz plemena kog si, ja sam El Muharem iz plemena starih Azra) a Djoko se obavezao, dao je svojoj ćerki ime Azra, te će i Džoni nešto kasnije isto uzeti za naziv grupe). Možda i jesam, ali, pre da nisam imao prilike pročitati ove pojedinosti u brojnim naslovima vezanim za njega, te tako sve pohvale autoru, za koga već ovde, na šezdeset i sedmoj stranici Gospodara samoće, mogu bez ustezanja reći kako nije ispustio niti jedan detalj o Azri, a bez tih storija o pomenutoj ne bi imala ne znam koliko smisla, bila bi beznačajna. Iznosi autor i podatak da je prvi tekst o grupi Azra objavljen u zagrebačkom Poletu, a isti je potpisao Sven Semenčić. Autor dalje, u podsećanjima (nevezano za Azru) navodi da je cd kao nosač zvuka , prvi put promovisan 08.09.1979. u holandskom Ajndhovenu, radi se filipsovom cd nosaču zvuka na kom su zabeležena Vivaldijeva ‘Četiri godišnja doba’, i tu su mišljenja nepodeljena. Datum koji ćemo dobro upamtiti svi mi, zaljubljenici u crni vinil jer, postepeno se prelazilo na pomenuti nosač zvuka, koji će gotovo istisnuti proizvodnju i prodaju tih, no, na svu sreću, danas je situacija znatno povoljnija i ide u prilog vinilu, ne samo crnom, nego i u ostalim bojama, a kao primer imamo našu najznačajniju diskografsku kuću Jugoton/Croatia Records iz Zagreba. U pravoj eksploziji zbivanja na ondašnjoj domaćoj rokenrol sceni, autor beleži ono, veoma bitno za karijeru Džonija i Azre jer, susreće se sa Borisom Lajnerom i Srdjanom Šaherom kada će na kratko promeniti naziv grupe u Sindikat. Od iznimne važnosti je objavljivanje prvog singla grupe na kom su se našle Balkan/A šta da radim, stvari, godina je 1979. uz napomenu da su u sastavu samo njih dvojica, dakle Boris i Džoni. Autor je tako došao do saznanja vezanih za nastanak songa ‘Kad Miki kaže da se boji’ , stoji tako da je izvesni slovenački političar izjavo kako postoji tendencija po kojoj svi mladi koji ne žele učiti pribegavaju formiranju rock grupa, a što je Štulića i navelo da napiše pomenutu. U grupi je potom bas gitarist Mišo Hrnjak (ex Eustahijevi virtuozi). Poznanstvo sa izvesnom Silvijom na ostrvu Silba rezultira napisanom i isto tako naslovljenom, mada je i onaj, prvi album njoj posvećen, album koji se na tržištu javio 1980. Stoji ovde da je po kriterijumima Džona Lenona, ploča uspešna ukoliko su sve sa te hitovi, te je Džoni u potpunosti odgovorio tim. Naravno, ono što je izvesni napisao u povodu izlaska tog i ne stoji, ali takvi imaju medijski prolaz te mogu sebi dozvoliti luksuz iznošenja sopstvenih stavova, stajali oni ili ne, no to nije u kontekstu priče ovde. Ističe Maksimović sedam nastupa Azre u SKCu beogradskom, pa onda dvostruki album ‘Sunčana stana ulice’ a ono što posebno zadivljuje je autorovo iskreno i realno iznošenje, pisanje o karijeri grupe, kao i to da se nije upuštao u onu, ne znam kakvu analizu brojeva sa svih albuma grupe. Džoni i Azra su samo izvor inspiracije njegove, uz njihovu muziku je odrastao, to je uz napisano ovde sasvim dovoljno za iskazivanje poštovanja njegovim junacima. Azra i Džoni tako, Maksimoviću znače koliko i nama starijima Siluete, Roboti, Grupa 220, Grupa Mi, Korni Grupa, Crni biseri, Džentlmeni, SmaK, Tajm itd. Podseća Maksimović i na onovremena zbivanja u Poljskoj , sve vezano za nezavisni sindikat Solidarnost sa Lehom Valensom na čelu, jer, Džoni je iskazao podršku tim ljudima napisanom onom, ‘ Poljska u mom srcu’, dakle insiprisana je pomenutim. Zabeležio je autor tako i trostruki Lp album na kom su se našle probrane one, iz Kulušića, prostora zagrebačkog u kom su (kao i beogradskom SKCu) održali sedam koncerata. Autor se nije uopšte upuštao kažem u detaljnu analizu svih brojeva sa Azrinih albuma, i to je stvaran pokazatelj njegovog, ne nekog besciljnog lutanja ka negativnoj konotaciji ili u superlativu pisanju vezanim za kvalitet snimljenih, te se tako nije pridružio grupaciji onih koji su ne znam koliko cenili Azru i Džonija, a pri tom se uglavnom negativno odnosili prema njegovom stvaralaštvu. Song zbirka Džonijeva, naslovljena sa ‘Filigranski pločnici’ je objavljena 1982. godine a stvar ‘Pit i to je Amerika’ napisao je njegov frend Mile Rupčić. U osvrtu na 1982. godinu, autor prenosi kako je pomenute snimljen izvestan album izvesne grupe koji će kasnije (od nekolicine njih) biti proglašen za najbolji ikada snimljen u Yu, što, naravno da ne stoji, daleko je od tog, ali je zahvaljujući prolazu u medijima, grupica tih uspela u nameri plasiranja svog mišljenja, mada, ruku na srce, barem nama starijima to ne znači apsolutno ništa, nema tu težinu objektivnosti nego navijačku obojenost. Dolazimo tako i do poglavlja vezanog za prvi Džonijev odlazak u Holandiju, zemlju u kojoj će se javiti nj. druga song zbirka, naslovljena sa Big beng. Autor podseća i na Davida Albaharija, koji je svojevremeno napisao kako Džoni svoju iskrenost iznosi u tekstovima kroz zastrašujuće slike, a da se odlično uočavaju ili zapažaju i druge konstante Štulićevog pesništva, ubacivanje citata na za to odgovarajuća mesta uz parodijski onaj prilaz kako književnom onom, tako i muzičkom delu rezimirani prikazi ili u prevodu oni elementi bez kojih postmodernizam to i ne bi bio. Snima Džoni u NL trostruki album na engleskom jeziku (It Ain’t Like In The Movies At All). On i Lajner upoznaju Stivena Kipa, bas gitaristu, koji im se odmah pridružuje. Vezano za ovaj trostruki album, autor iznosi detalje one, o nastanku tog. Sve je u stvari vezano za strip u kom kosmonaut napušta svoj brod, istražuje površinu planete na koju su se spustili pa tako zatiče ostatke starog broda, ulazi zatim u taj, pogleda kroz prozor a sve što je video je crnilo prošarano zvezdama te izgovara ključno ono: It Ain’t Like It The Movies At All’’ (po mome engleskom to je u prevodu, da vidjeno nije kao što smo gledali u filmovima). I zbilja su bitni ti detalji vezani za nastanak songova bilo koje grupe, pa tako i ovde iznosim autorova saznanja te mu od srca zahvaljujem na svemu što je podelio sa nama. Imamo ovde i autorovo podsećanje na Žiku Pavlovića i nj. ono, doba Juge ostaće upamćeno kao Periklovo doba za umetnost (muziku, književnost, film i sport) a važan činilac u tom (izmedju ostalih) je i jugoslovenska grupa Azra sa Džonijem Štulićem. Vredno iznošenja je svakako i autorovo saznanje da je sarajevski gitarist, kompozitor i producent Zoran Šerbedžija saradjujući sa Džonijem na albumu Blasé (prezasićen) rekao da je on jedan divan i pošten čovek, te da od njega možemo naučiti kako ne biti pohlepan. Uspeo je u onom, da ga ljudi zavole, poistovetio se sa svojim stvaralaštvom, mada za uzvrat nije tražio a niti dobio bilo šta i tu leži njegova genijalnost. Autor je, na koncu, nadasve iskrenim, neizvrnutim, neispeglanim i objektivnim pisanjem o Džoniju i Azri, kapiram, hteo poručiti svima, ono, jedan je Džoni, njegov udeo u ispisivanju stranica jugoslovenskog rocka je nemerljiv, zato ga ostavite na miru, jednom i za svagda. Džoni će za kritičare izjaviti, kako ga isti seciraju, a misle o sebi i kao u džudou koriste moju snagu ne bi li me oborili! Za kraj izdvajam ono Maksimovićevo gde stoji: Ako odgonetnemo ličnost njegovu, pratimo mapu na kojoj su ljubav prema muzici, fudbalu, književnosti i umetnosti generalno.












Tags:
Dzoni Štulić grupa Azra biografija Filigrantski pločnici ploče albumi