Dolina zidova" je dobro odmaralište za razmišljanje o prolaznosti. Lukić pokušava da objedini napore arheologa, šamana, esejista, antropologa i onih koji proniču neprozirnu tamu balkanske istorije. Lukić nije podneo samo poetski izveštaj o Šumaru i gušterima, u zabiti nadomak Doline zidova, već je izrazio i ponešto od svoje jeze i stravičnog iskustva nadnošenja nad duboke ponore tamnog vilajeta i bunara vremena. Pesnik se na svoj način ruga osvedočenom borcu za ljudska prava. Progovara kritički o mrtvoj shemi, o ljudima koji postoje i pristaju da ližu čizme. Nova Lukićeva knjiga je prožeta rekapitulacijama i predstavlja sintezu onoga što je bilo najvitalnije u njegovom pesničkom traganju.***U dolini zidova je nova knjiga pesama Aleksandra Lukića (1957), autora više poetskih, proznih (roman Maestro per Pjetro) i dramskih ostvarenja, dobitnika Brankove nagrade 1986. godine za zbirku U vagonu Rozanova (KOS, Beograd, 1986), ali i potvrda o nesmirenosti bogatog i originalnog stvaralačkog duha jednog od najdarovitijih savremenih srpskih pesnika, sada, već, srednje generacije. Nesmirenost, kao živo metaforičko tkivo, upućuje na kazivanje o nemogućnostima podrobnog razumevanja dramatskih i uzbudljivih “putešestvija duše”, čiji “pastiri” u severoistočnoj Srbiji imaju reputaciju na glasu. Reputaciju večitih “pobunjenika”, kojima se istorija sa svojim usudima i u snu ponavlja.Lukić je u prepoznatljivom stilu narativnog, gotovo, proznog diskursa ispisao stihove epske širine, koji u svom fabulativnom jezgru favorizuju priču jednog imaginarnog mesta. Mesta “doline zidova”, koje u svom zaboravljenom arheološkom miljeu jednog po svemu arhaičnog lokaliteta sabira građu za ispitivanje istorijskih neispitanosti “legendi” o prastaroj balkanskoj Srbiji i još prastarijem srpskom Balkanu. Onom delu sveta u čije “dvorište” i danas provaljuju razni vojnici u svojim okrvavljenim uniformama, rušeći tuđe mitove na sve većim “gradilištima” straha i smrti. Ali, taj Lukićev pesnički “sabirak” nije prosta ili prostačka imaginacija svega onoga što se severoistočnom univerzumu srpsko-balkanske i balkansko-srpske nestvarnosti dešava na meridijanu koji ne oskudeva ni u jednoj od božijih privilegija.Ova Lukićeva poezija sva je u nekoj vrsti inspiracijske polivalencije duha koji je nastanjen mnogim pričama. Pričama o prolaznosti svakolike ljudske “neprolaznosti”. Pričama o smrti, tako neophodnim “bivšim ljudima”. Pričama u kojima se “reči mešaju poput salate u činiji”, a “metafore u njima pršte kao kad ulje puca u tignju”. Priče, čije metafore ne pomažu mrtvima. Priče sa pitanjem o tome, i svemu nalik filosofskom pitanju: “Mora li se menjati način pripovedanja”, ili, s vremena, na vreme, kako je to izustio T.S. Eliot, menjati način varanja. U ustupanjima i neustupanjima pred strahom od vampira. Od “zidova što u ciglama kriju pečurke veće od ušiju”, a “istina liči na ispečeno meso na žaru”. I sve to u imaginarnoj savremenosti višedimenzionalnog vremena “u kome niko razuman neće poverovati da postoje lovci senki”, jer “savremen svet veruje reklamama i vestima sklepanim kao ražanj u prirodi”. U čijem hodniku nove mitologije se može dodati i obredna tehnologija, čija predavanja potiču iz tvrdnji da će se u budućnosti bolje jesti. Naročito za trpezama za kojima sede: konvertiti, prebezi, ulizice, doušnici, izdajnici, prišipetlje, nabiguznice, otpadnici. Otpadnici, recimo, kao otpadne vode, kao “jutropad” u Sterijinom žargonu.U ovoj prostranoj Lukićevoj poeziji dominira u svemu vešto, lucidno i vispreno komponovan ep aluzija. Aluzija na mitske laži. Ali i na činjenice života, po kojima “svako mora da iskusi na sopstvenoj koži da u zabitima provincija, i to onih zabitnih, smrt ima predimenzioniran značaj”. Čak i kada se raskreči kao žaba na površini reke. Na površini “rasprave” o fenomenima i noumenima provincije. Tog najimaginarnijeg mesta ljudskog neznanja. Svih njegovih napisanih stihova, ili potonjih knjiga. O arheologiji neznanki. Tmurnoj povesti. Iz kojih se, po A. Lukiću, može pročitati: da biti moderan nakon rata ne može biti svako.Lukićeva lirska modernost ima svoju klicu, njenu aktivnu poetičku klijavost, u mnogim pesničkim istinama, po kojima “za nov oblik i značenja najbolji majstor skriven čuči u vremenu”. S toga razloga i valja navesti jedno kazivanje tog majstora, koje glasi: “Većina zna da crna noć ima nepomućene oči. Avaj, upamti. Ne uzdaj se u anđele, jer su toliko puta preverili. U noć bez zvezda zađi sa lampom nalivenom osamom. Sa srcem, sa celim bićem pobeđuj, osvetli predele jače no raonik umiven svežom zemljom. Daj što možeš. Nije kasno da učiš, za velike poduhvate računica ne postoji”.Sve ovo nas podučava, čisto čitalački, da se Aleksandar Lukić ispeo iz “doline zidova” u koju je silazio kao Miljković sa pitanjima svoje filozofske osame, odleteo među zvezde svojih prethodnih knjiga, koje tako lepo svetle na nebu nad severoistočnom Srbijom i njenim delom Evrope. Sveta. Prolaznosti.Zoran M. Mandić08.10.03 DanasNova knjiga edicije "Braničevo"Aleksandar Lukić: "U dolini zidova"U ediciji Centra za kulturu "Braničevo" izašla je prva knjiga biblioteke "Duborez" požarevačkog pesnika Aleksandra Lukića "U dolini zidova", koja će, sa ostalim izdanjima ove edicije biti predstavljena na predstojećem Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu. Lukić je dosad objavio knjige poezije "U vagonu Rozanova" u izdanju Književne omladine Srbije, za koju je dobio Brankovu nagradu, "Osnivač podzemne prestonice" u izdanju Zavetina, "Strašni sud" u izdanju Unireksa i Književnog zaloga "Vladimir Mijušković" iz Nikšića, za koju je dobio nagradu Zaloga, "Evropa" koju je izdalo Vreme knjige, "Vampirovići" koju je objavio Almanah za živu tradiciju, književnost i alhemiju, "Brod ludaka" u izdanju Narodne knjige (nagrada "Srba Mitić") i "Legende o ramondama i ružičastom pesku mesečevog smaknuća" koju je objavila Prosveta. Pored pesničkih ostvarenja Lukić je objavio i drame "Vesela mumija" u izdanju kuće Ovdje iz Podgorice i "Šaptač" u izdanju Mobarovog instituta i Zavetina, kao i roman "Maestro per Pjetro" u izdanju Mobarovog instituta i Zavetina, za koju je dobio nagradu "Drvo života". Zbirku pesama "Vlaške basne", zajedno sa Benom Mladenovićem je na srpski. Osnivač je i urednik Almanaha za živu tradiciju, književnost i alhemiju.- Kao što palentolozi pomoću jedne koščice rekonstruišu skelet praistorijske životinje, tako je i Lukić svojom najnovijom pesničkom knjigom pokušao da prizove nešto iz praistorije Balkana ne simulirajući spektakl spiritističke seanse, već priređujući svojevrsnu dramu učinka istorije i razaranja. Poglavlja ovog speva imaju karakteristične oznake i usmeravaju prema mnogim tajnama i drevnom starobalkanskom nasleđu i iskonskom jeziku u erupciji, ali i prema istorijskoj kobi zemlje i sveta, trajanja i propadanja. "Dolina zidova" je dobro odmaralište za razmišljanje o prolaznosti. Lukić pokušava da objedini napore arheologa, šamana, esejista, antropologa i onih koji proniču neprozirnu tamu balkanske istorije. Lukić nije podneo samo poetski izveštaj o Šumaru i gušterima, u zabiti nadomak Doline zidova, već je izrazio i ponešto od svoje jeze i stravičnog iskustva nadnošenja nad duboke ponore tamnog vilajeta i bunara vremena. Pesnik se na svoj način ruga osvedočenom borcu za ljudska prava. Progovara kritički o mrtvoj shemi, o ljudima koji postoje i pristaju da ližu čizme. Nova Lukićeva knjiga je prožeta rekapitulacijama i predstavlja sintezu onoga što je bilo najvitalnije u njegovom pesničkom traganju. Pisana je kao što se kleše duborez. - uočio je recenzent ove knjige Miroslav Lukić.M. Veljković******Autor Aleksandar LukićNaslov U dolini zidovaGodina izdanja 2003Broširani povezPismo latinicaFormat 21 cmBroj strana 89 6/20