Dragiša Vasić Crvene magleTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruДрагомир Васић – Драгиша (Горњи Милановац, 2. октобар 1885 — логор Стара Градишка, април 1945) био је српски и југословенски политичар, академик, адвокат, приповедач, романсијер, есејиста и новинар. У међуратном периоду био је припадник Републиканске странке и потпредседник Српског културног клуба.Почетком Другог светског рата је приступио четничком покрету Драже Михаиловића[1], где је међу присталицама био познат као Чича Драгиша. Био је један од најистакнутијих чланова четничког Централног националног комитета. При крају рата одвојио се од Михаиловића и пошао заједно са Павлом Ђуришићем према Словенији. Предао се усташама после битке на Лијевче пољу и убијен у логору Стара Градишка.БиографијаМладостСпомен-табла на месту где се налазила родна кућа Драгише Васића у Рајићевој улици у Горњем МилановцуДрагиша Васић је рођен у Горњем Милановцу 2. септембра 1885. од оца Вићентија (1849-1923), трговца, и мајке Христине (1857-1945) рођене Зисић.[2] Ту је завршио основну школу и гимназију пре него што је прешао у Београд да студира право. Као младић послат је на школовање у Београду. Пре почетка Првог светског рата студирао је књижевност и права. Био је професор књижевности и правник у Београду. Рано је остао удовац. Прва жена Радмила је била кћи политичара Стојана Рибарца. Драгиша Васић је био велики поборник организације Црна рука. По оцу је пореклом из села Горња Трепча код Чачка. Друга супруга Наталија предавала је у гимназији у Аранђеловцу.[3]Балкански ратови и Први светски ратБорио се у Балканским ратовима и учествовао у Кумановској и Брегалничкој бици. У Први светски рат је отишао са чином резервног поручника војске краљевине Србије. Наставио је да служио у Српској војсци током Првог светског рата и борио се у Колубарској бици новембра и децембра 1914. Повукао се са српском војском кроз Албанију у зиму 1915. и 1916. и искрцао на грчком острву Крф, одакле је пребачен на Солунски фронт. До 1917. разочарао се у династију Карађорђевић након Солунског процеса, на ком је Васићев рођак Љубомир Вуловић као припадник Црне руке осуђен за наводни атентат на регента Александра.[4] Протестовао је код тадашњег председника владе Пашића да се пуковник Драгутин Димитријевић Апис пусти на слободу.[тражи се извор] Из рата се вратио са са чином капетана у резерви.Међуратни периодВасић је био демобилисан на крају рата у новембру 1918. и напустио је војску са чином капетана у резерви. Приступио је Радикалној странци и постао један од уредника независних новина Прогрес. Власти су на његова дела реаговале поновном мобилизацијом. Васић је учествовао у војним вежбама близу границе са Албанијом, а касније је премештен у 30. пешадијски пук, који је учествовао у гушењу устанка у северној Албанији.[4]Своју будућу супругу је упознао у Горњем Милановцу. Из тога брака родила му се ћерка Татјана. Заједно са будућом супругом вратио се поново у Београд где она почиње да предаје књижевност у једној београдској гимназији. Бавио се писањем и историјских дела. Овековечио је бурни Мајски преврат и убиство последњег Обреновића у својој књизи „Деветсто трећа“(1920). Детаље о убиству последњих Обреновића дао му је поручник Велимир Вемић који је једва извукао живу главу на Солунском процесу. Прелаз српске војске преко Албаније овековечио је у својој књизи приповедака „Утуљена кандила“(1922).Адвокатуром је почео да се бави у Београду 1921, а у јануару 1922. на Видовданском процесу бранио је неколико комуниста оптужених да су покушали да убију краља Александра I. У исто време, постао је добар пријатељ са академиком Слободаном Јовановићем, који се у то време противио Радикалној странци Николе Пашића.[4] Васић је 1922. постао близак пријатељ са хрватским писцем Мирославом Крлежом који је редовно доприносио у Васићевом часопису Књижевна република. Са Владиславом Рибникаром и Сретеном Стојановићем је 1925. посетио Совјетски Савез. Крајем 1928. постао је један од уредника левичарског часописа Нова литература. До увођења Шестојануарске диктатуре 9. јануара 1929. Васић је сматран за симпатизера комуниста због његовог разочарања у послератну политичку сцену Краљевине СХС.[5] Искористио је своје везе са председником владе, генералом Петром Живковић да би ослободио Ђуру Цвијића, бившег вођу КПЈ кога су власти осудиле на смрт. Васић је био члан САНУ, а 12. фебруара 1934. је постао дописни члан Академије лепих уметности.Његове новинарске путописне репортаже реализоване између два светска рата садрже естетске интенције у жанру.[6]Васић је напустио Републиканску странку и, и уз Јовановићев подстицај, 1936. је основао националистички Српски културни клуб.[5] Касније је постао његов потпредседник.[7] Ту се упознао са будућим поборником четничког покрета др Стеваном Мољевићем, који је био председник бањалучког одбора клуба. Пре Другог светског рата, уређивао је периодични лист Српски глас. Стао је уз српске националисте током Конкордатске кризе 1938. и противио се споразуму Цветковић-Мачек из августа 1939, којој је Хрватској дата већа аутономија у оквиру Краљевине Југославије.[5] Наводно је у том периоду Васић имао неке контакте са совјетском обавештајном службом.[8]Комунистичком покрету се замерио својом књигом Црвене магле (1922).[тражи се извор] Васић је сматрао да је комунизам тренутна појава и да ће врло брзо нестати.[тражи се извор]У оквиру Српског књижевног клуба активно је радио на пројекту Српске земље са циљем уједињења свих историјски и етнички српских територија у српску административну јединицу унутар будуће федералне Југославије.[9]Васић је био противник делатника у српској култури који су сматрали да је српско становиште (рационални интерес а не културни ексклузивизам) какав негативан, затворен или провинцијални концепт.[9]9/8