ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1963
Jezik: Srpski
Autor: Strani

DŽAVAHARLAL NEHRU PISMA INDIRI
Meki povez
Izdavač Prosveta

Џавахарлал Нехру (хинд. जवाहरलाल नेहरू, /ˈneɪruː, ˈnɛruː/;[1] Javāharlāl Nehrū; Алахабад, 14. новембар 1889 — Њу Делхи, 27. мај 1964) је био први премијер Индије државник и политичар који се, после Гандија, сматра за најзначанијег борца за ослобођење Индије од колонијалног ропства.[2][3] Он се појавио као еминентни вођа Индијског покрета за независност под менторством Махатме Гандија, и служио је као индијски премијер од њеног успостављања као независна нација 1947. године до своје смрти 1964. године. Он се сматра архитектом модерне индијске нације-државе: суверене, социјалистичке, световне, и демократске републике. Он је такође познат као Пандит Нехру због тога што води порекло из Кашмирско Пандитске заједнице, док га индијска деца знају као чача Нехру (хинди, дословно „чика Нехру”).[4][5]

Џавахарлал Нехру
Jnehru.jpg
Нехру 1947. године
Биографија
Датум рођења 14. новембар 1889.
Место рођења Алахабад
  Британска Индија
Датум смрти 27. мај 1964. (74 год.)
Место смрти Њу Делхи
  Индија
Религија Агностик
Деца Индира Ганди
Универзитет Тринити колеџ, Универзитет у Кембриџу
Политичка
странка Индијски национални конгрес (1951—1954)
Потпис Jawaharlal Nehru Signature.svg
Мандати
1 Премијер Индије
15. август 1947 — 27. мај 1964.
Претходник функција установљена
Наследник Гулзарилал Нанда (вд)
Као син Мотилала Нехруа, проминентног адвоката и националистичког државника и Сваруп Рани, Нехру је дипломирао на Тринити колеџу у Кембриџу и Унутрашњем храму, где је обучаван да буде баристер. По повратку у Индију, почео је да ради при високом суду у Алахабаду и интересовао се за националну политику, која је на крају заменила његову правну праксу. Посвећени националиста од тинејџерских година, постао је растућа фигура у индијској политици у току нереда 1910-их година. Постао је проминентни лидер левичарских фракција Индијског националног конгреса током 1920-их, и на крају целог Конгреса, са прећутним одобрењем његовог ментора, Гандија. Као председник Конгреса Нехру је 1929. године позвао на потпуну независност од Британске Индије и подстакао је одлучујући помак Конгреса према левој страни.

Нехру и Конгрес доминирали су индијском политиком тридесетих година прошлог века, док се земља кретала ка независности. Његова идеја о секуларној нацији-држави је наизглед потврђена када је Конгрес, под његовим руководством, победио на покрајинским изборима 1937. године и формирао владу у неколико провинција. С друге стране, сепаратистичка Муслиманска лига добила је знатно мању подршку. Али ова достигнућа су била озбиљно компромитована након последица Августовског индијског покрета 1942. године, кад су Британци ефективно сломили Конгрес као политичку организацију. Нехру, који се нерадо обазирао на Гандијев позив за непосредну независност, јер је желео да подржи савезнички ратни напор током Другог светског рата, изашао је из дугог затворског рока у много измењен политички пејзаж. Муслиманска лига под његовим старим колегом из Конгреса и сада противником, Мухамедом Али Џином, доминирала је муслиманску политику у Индији. Преговори између Конгреса и Муслиманске лиге за поделу власти нису успели, и уступили су место независности и крвавој подели Индије 1947. године.

Садржај
Биографија
Уреди
Рођен је 14. новембра 1889. у месту Алахабад као син добростојећег браманског адвоката из Кашмира.


Гамал Абдел Насер, Џавахарлал Нехру и Тито на Брионима, 1956. године

Спомен-биста Џавахарлал Нехру у Београду
У доби од 16 година отишао је у Енглеску и похађао Хероу школу и Универзитет у Кембриџу[6]. На Кембриџу је студирао правне науке.

У Индију се вратио 1912. године. Политиком је почео да се бави дошавши у додир с учењима Гандија 1919. године када почиње и његово активно учешће у ослободилачком покрету[6]. Иако Гандијев следбеник, није делио његово уверење у пасиван отпор, већ је сматрао како треба применити све расположиве мере. Британске власти затварале су га девет пута, а у затвору је провео укупно 13 година.

При решавању унутрашњих проблема имао је великих потешкоћа, како у опозицији тако и у сопственој странци. Стога је одложио питање национализације и аграрне реформе коју је желео да спроведе мирно, полако и законским путем. Истакао се и као борац против кастинског система.

Био је један од иницијатора Покрета несврстаних. Био је такође један од иницијатора азијско-афричке конференције у Бандунгу 1955. године.

Преминуо је у Њу Делхију 27. маја 1964. године од срчаног удара[6].

Његови потомци, кћерка Индира Ганди и унук Раџив Ганди су такође оставили значајан траг у индијској политици.

Унутрашња политика
Уреди
Од 1912. члан је Индијског националног конгреса, а 1918. изабран је у Свеиндијски национални комитет.

Од 1926. до 1928. генерални био је секретар Свеиндијског конгресног комитета. Године 1929. бива изабран за председника Конгресне странке[6]. Исту функцију је обављао и 1936, 1937, 1946.

Године 1946. када су Британци отпочели припреме за повлачење из Индије, позван је да оформи прелазну владу која ће организовати прелазак из британске колоније у независну земљу. Дана 15. августа 1947. године, када су вршена задња повлачења Британаца и успостављан самоуправни доминион у оквиру британског Комонвелта, изабран је за првог председника владе[6] и министра спољних послова.

У неколико наредних година Нехру је безуспешно покушавао да спречи деобу Индије на хинду државу и муслиманску државу. Упркос његовим великим напорима, утемљена је независна муслиманска држава Пакистан.

Остао је на месту председника владе и након што је статус британског доминиона укинут и Индија 26. јануара 1950. године доношењем устава постала република[6]. Ту функцију је обављао до своје смрти. Поред премијерске функције и функције министра иностраних послова у пар наврата је, такође, био на челу индијског министарства финансија и министарства одбране.

Спољна политика
Уреди
Главни чланак: Покрет несврстаних

Председник НР Кине Мао Цедунг и Џавахаралал Нехру (1954)
Јавно се супротстављао Хитлеровом и Мусолинијевом фашизму. Посетио је Барселону у време Шпанског грађанског рата изражавајући симпатије према шпанској републиканској влади. Године 1938. посетио је Чехословачку, а није отишао у Италију и Немачку где је био позван.

Нехру је подржао резолуцију Уједињених нација из 1950. године о Кореји, супротставио се британским и француским потезима 1956. у Суецком каналу, и 1959. Кини поручио је да ће индијске границе бранити ако треба и војном силом.

У спољној политици настојао је да очува неутралност у Хладном рату. У складу са том политичком опцијом, с Титом и Насером је основао Покрет несврстаних. Са симпатијама је гледао на све ослободилачке покрете у свету. Посебно је настојао да успостави што боље односе са Народном Републиком Кином, који су били традиционално затегнути.