ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2016
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Светислав Пушоњић
ЗНАЧЕЊЕ ПРВОБИТНОСТИ У РОМАНУ "ПЛОДОВИ ЗЕМЉЕ"

( Поговор роману "Плодови земље" Кнута Хамсуна, који је изашао 2016. у издању "Алгоритма" из Београда )

Романи Кнута Хамсуна јављају се у последњој деценији XIX и првим деценијама XX века, дакле у доба када цивилизацијски прогрес улази у своју најинтензивнију – модерну фазу – и када је одушевљење науком, техником, тржишном економијом и другим „благодатима” такорећи неподељено. Дуго времена по страни од јавног живота и званичних ауторитета из редова прогресистичке интелигенције, од самих почетака свог стваралаштва Хамсун показује знаке отпора према друштвеним идеалима које су проповедници напретка увелико третирали као неприкосновене. У сталном техничком усавршавању, бесомучној експлоатацији природе, ширењу индустријских постројења и трговинских ланаца, увећавању градова, масовном и дуготрајном школовању, женској еманципацији, Хамсун није видео што већина његових савременика – пут човечанства у све већи и лепши бољитак – већ нешто што се не да лако сагледати испод заводљиве хуманистичке фразеологије, а што се њему откривало као поткопавање вечних основа живота, изазивање раскола између човека и природе и разарање матрица органске културе без којих људске заједнице не могу да постоје. Тумачећи „брзе људе данашњицеˮ каже његов Гајслер у Плодовима земље: „Човек и природа не ратују између себе, одобравају једно другом, не такмиче се, не утркују се за неком предрасудом, иду заједно... Погрешка је што они неће да иду у корак са животом, већ хоће да буду бржи него живот, они терају, гоне, они сами себе као клинце утерују у живот... И живот их тад преломи, учтиво, али поуздано. И онда настаје кукњава над животом, бес против живота.”
Кроз судбине скитница, пустолова, рибара, горштака, међу којима је провео највећи део младости, Хамсун трага за љубављу, истином, лепотом у њиховим изворним и неизвештаченим облицима. Чежња за слободом и неспутаним животом његове јунаке отуђује од главних друштвених токова, што варира од нехајности према њима ( као код Абела у роману Круг се затвара ) до потпуног удаљавања од њих и налажења уточишта у девичанској природи ( као поручник Томас Глан у роману Пан ). И у другим Хамсуновим романима као што су Викторија, Под јесењом звездом, Последње поглавље, до изражаја долази његов усхит органским животом у природи, где је све чисто, непосредно и од Бога дато, наспрам таштине, похлепе и лицемерја грађанског живота, као и компликованост међуљудских односа ( изнад свега односа мушкарца и жене ), проистекла из судара ових двеју стихија, тако карактеристична за живот модерних друштава.
У низу таквих дела Плодови земље представљају врхунац Хамсунове прозе, где се најпотпуније спаја његова изразита осећајност, особен иронијски подтекст и реалистички однос према модерном друштву и његовим конвенцијама. Необично је да управо овај Хамсунов роман, који као ретко које дело XX века баца сенку и доводи у питање основне постулате модернизма, готово на самим његовим почецима, бива овенчан Нобеловом наградом 1920. године. Разлог томе можемо тражити и у непосредном искуству Првог светског рата, када је техника подигнута на ниво култа први пут разоткрила своје ружно наличје – да уместо усрећења и уређења људског рода она може постати средство његовог масовног уништења, на начин који унапред обесмишљава човека, његов положај у свету, па чак и ратне врлине познате нам из предмодерних епоха.
Оно што у Плодовима земље нарочито плени јесте атмосфера првобитности, дах искона, нешто из тајанствених маглина људских почетака. „Дуга, дуга стаза преко мочваре у шуму, - ко ју је угазио? Мушкарац, човек, први који је био ту”, почетак је овог романа. А ко је мушкарац са чијим првим корацима кроз шуму и мочвару норвешког севера започиње радња ове приче? Писац га дочарава као крупног и снажног човека неугледне спољашњости, о чијој прошлости и пореклу не саопштава ништа, осим да се зове Исак. Грубог лица са бразготинама, неуредне косе и браде, храпавог гласа, без углађености и речитости, Исак не беше „баш никако ни мио ни леп”, каже Хамсун. Стога му као супруга сасвим пасује несрећна девојка Ингер, обележена и презрена због свог физичког недостатка ( зечије усне, рње ), која ће се једног дана, подстакнута вешћу о чудаку у недођији коме треба жена, појавити пред његовом земуницом.
И тако, двоје људи започињу спонтан заједнички живот у тишини планинског предела – пустог и језовитог у својој дивљој лепоти. Чедни и простодушни, они се попут прогнаних Адама и Еве враћају нетакнутој природи да би своју палост искупили вредним радом „у зноју лица свог”, да би живели не од индустрије, трговине, администрације, не од колебљивих хирова модерне цивилизације који се мењају од тренутка до тренутка, не дакле од секундарног и изведеног, већ од онога примарног и најважнијег – од плодова земље. Призор готово архетипски, као у освит човечанства, а догађа се на врхунцу индустријске и технолошке експанзије. Тим контрастом Хамсун указује на мистичку снагу древних животних образаца који и у кризним временима и под најнеповољнијим околностима налазе начин да се обнове и заметну клицу из које ће се развити органски живот.
У обновљеном јединству човека и природе, у атмосфери рада и стварања, прича о Исаку и Ингер израста у епопеју о настанку имања, дома, породице, уже и шире заједнице. Док Исак крчи шуме, разорава њиве и на својим широким плећима довлачи балване за будућу кућу, Ингер брине о стоци, прави сиреве, готови јела и одржава ред у земуници. Они хвале и бодре једно друго, налазе начина да превазиђу сушу, неродну годину и сваку другу невољу, заједно дижу чак и гломазне греде за кућу и радују се као деца свакој победи. И једно и друго потврђују се као људи огромне животне снаге и беспоштедне жртве, из године у годину њихово имање се шири, стока умножава, а дом опскрбљава. Исак и Ингер постају господари великог поседа Селанро по коме трчакарају синови Елесеус и Сиверт, а мештани из најближег, иако веома удаљеног насеља, гледају их са све већим поштовањем, па се неки од њих, попут бившег пандура Бреде Олсена, поводе за њиховим примером и настањују у комшилуку. Стаза кроз шуму коју је угазио Исак израста у колски пут дуж кога се нижу имања нових досељеника, па некада пуст предео сада постаје насеобина. И свему томе родоначелник беше овај скромни и неугледни дошљак, који је у пусту дивљину пао као човек-семе, да би се из њега као из клице развио читав нови свет. Да би из ништа настало нешто, као у библијској Књизи Постања.
А негде по долинама, далеко од тог места, по малим и великим градовима, бректи цивилизација са својим неуротичним ћудима, у којој се све подређује власти профита, индустријске производње и трговачког обрта. Цивилизација чије бирократе, инжењери, накупци долазе и у Селанро да попишу имања, разрежу порезе, нанижу телеграфске стубове дуж колског пута, отворе рудник бакра и позапошљавају локално становништво, одвлачећи га од земље, стоке и природног живота.
На том месту Хамсун разоткрива необичан парадокс: да су људи попут Исака, дакле они који теже органском животу у првобитности Богом створеног света, нетакнуте дивљине, да баш они и нехотећи узрокују настанак секундарних и терцијарних нивоа привређивања са којима почиње оно што се уобичајено назива „развијена цивилизација”. Јер сав гламур и отменост цивилизације, сва њена индустрија, трговина, технологија, све је то посредовано и другостепено у односу на прво и најважније – живот на земљи и од земље. И не само у економском и материјалном смислу, већ и на плану вечног и непролазног, обзиром да су етички кодекси и архетипске матрице на којима се темеље дух, традиција и култура било које људске заједнице, настајали међу земљорадницима и сточарима, на њиховим имањима, у интими породичних, фамилијарних и завичајних кругова.
У оној мери у којој је тога свесна, и спремна да себе подреди примарности из које је настала, и сама цивилизација се може надати некој евентуалној виталности и дугорочности. У роману Плодови земље носилац такве свести јесте бивши општински поглавар Гајслер, особењак који се изненада појављује и нестаје међу горштацима са Селанроа, као дух-бранитељ који их штити од бирократског терора цивилизације. Своје правничко знање, чиновничко искуство и друге вештине он ставља на располагање Исаку и другим мештанима, како би се успостављени ритам њиховог бивствовања, према коме осећа најдубље поштовање, остваривао без ометања од државних установа, окамењених у једносмерној вољи да читав живот подведу под параграфе и прописе уништавајући сваку спонтаност и природност. Мудро и смишљено он успева да издејствује смањење пореза, ослобађање од казни на судским процесима, помаже око наводњавања поља и набавке пољопривредних машина, успева чак да Исаковој породици обезбеди своту новца од експлоатације бакарне руде, по основу делимичног власништва над земљом где се отворио рудник.
Кроз пријатељство Гајслера са Исаком и његовом породицом, као и другим брђанима у околини, Кнут Хамсун као да наговештава могућност људског и историјског идеала који је философ Николај Фјодоров означио као „савез учених и неуких” ( што ће свој потпун уметнички израз касније добити у роману И дуже од века траје дан Чингиза Ајтматова ). Реч је органском јединству на темељима чисте људскости и свести о заједничкој одговорности према васцелој творевини, чиме се она може и сачувати, и обновити, и васкрснути у првобитној лепоти. Али издвајање учених у посебан сталеж и узношење култа интелектуализма, довело је, по речима Фјодорова, до „хипнотизма ( обмањивања)”, „претварања света у фикцију” и „разних видова опијености сопственом личношћу”. Кнут Хамсун је то осећао боље од савременика, између осталог што је за разлику од других стваралаца, махом из добростојећих грађанских породица, он одрастао међу занатлијама и горштацима, и велики део живота провео као рибар, сезонски радник, трговачки помоћник, дакле са народом и у народу, непосредно у реалном и спонтаном животу. Стога учени ( интелектуалци ) углавном не пролазе добро у његовим романима, јер у њиховом кабинетском мудровању, далеко од стварности, у претенциозним доктринама о сталном усавршавању човека и друштва применом научних рецепата, наслућује нешто од „фарисејског квасца”, лажност и опсенарство које нарушавају хијерархију вредности, компликују људске односе и изазивају тешке друштвене поремећаје.
Но управо на научним и хуманистичким основама модерна цивилизација себе проглашава за идола, а код људи распаљује утопијске снове о брзој заради и животу у лагоди и отмености, без моралних обавеза према било чему суштом и непролазном. Тако се Ингерина рођака, стара пакосна Олина, хвали ћерком која „носи шешир у Бергену” као својим великим животним успехом. На много гори и деструктивнији начин то чини и Барбро Олсен, којој је боравак у градској средини и службовање по канцеларијама потпуно изопачило нарав, те вредног брђанина Аксела Стрема буквално злоставља својим бездушним каприцима, злоупотребљавајући његову љубав да би их задовољила. Па и сама Ингер, након вишегодишње робије због чедоморства у женском казненом заводу у Тронтјему, одатле се враћа са оперисаном и зашивеном усном, лепша и елегантнија, али не онако једноставна и безазлена каква се некада појавила пред Исаковом земуницом, већ са охолим достојанством жене која је „видела света”, усвојила градске манире, читала илустроване магазине и научила да шије по моди. Она се све мање бави стоком, а све више шиваћом машином, око себе окупља женско друштво коме прича о катедрали у Тронтјему, бунару светог Олафа и другим градским чудесима, док Исаку пребацује што јој не набавља златан прстен и не доводи служавку. И тај би помодни егоцентризам ишао ка све даљим и бестиднијим прохтевима да је Исакова груба реакција у налету беса није дозвала себи и повратила некадашњој скромности и једноставности. „Једно јако, способно женско чељаде је дуг боравак у вештачком поднебљу био збунио, – устремила се била жена на мужа, али је овај, међутим, пречврсто стајао на својим ногама”, каже се у роману: „Ниједнога тренутка није напуштао своје природно место на земљи, на своме рођеном тлу. Њега ништа није могло одгурнути”.
Кроз супротност вештачког поднебља и рођеног тла Хамсун указује и на супротност женског и мушког принципа. Вештачко поднебље града подстиче лакомисленост, празне сањарије, нарцизам, све чему је женска природа подложнија од мушке, док рођено тло храни укорењеност, стабилност, постојаност, што поред житарица, поврћа, воћа, млечних и месних производа такође спада у плодове земље – оне нематеријалне, суште, без којих живот такође није могућ. Стога у такозваној „женској еманципацији” као једној од доминантних тековина прогреса, Хамсун види нарушавање органског јединства и природне равнотеже у односу мушкарца и жене, али и пут који саму жену води у несрећу и пропаст. Без ослонца у мушкој природи, без потчињавања вољи и ауторитету мушкарца као главе и домаћина ( при чему она не губи ништа од достојанства личности ), женска природа се претвара у разорну стихију, а такозвана еманципација отвара широко поље за њено испуцавање и легитимише сав хаос који из тога настаје. Барбро Олсен убија своје тек рођено дете без трунке гриже савести, а несрећном Акселу равнодушно појашњава како је међу „отменим светом по градовима” чедоморство сасвим уобичајена ствар према којој је закон све попустљивији, што је несумњиви доказ усавршавања правног поретка. На суду је брани лично супруга општинског поглавара, заклета феминисткиња, која Барбро представља као „жртву друштвене неправде” и „мушке себичности”, те судско веће, гануто њеним тирадама, оптужену ослобађа кривице. Свогa вереника Барбро непрестано кињи да не чини ништа за породицу њеног оца Бредеа, иако сви паразитирају на Акселовој грбачи, затим кокетује са Елесеусом и другим мушкарцима, а напослетку се из чистог хира пакује и одлази у Берген. Где год се појави Барбро изазива немир, несрећу и хаос, и у њеном лику оваплоћена је сва карактерна изопаченост коју су у женској природи произвела интелектуална мудровања о „неједнакости међу половима”. Све већи број абортуса, разведених бракова, пропалих породица у нашем времену, као и најновије либералне доктрине о „родној равноправности” које настоје да легализују све облике сексуалних настраности, у хипертрофираном облику потврђују оно на шта је Хамсун указивао још почетком ХХ века.
Међутим, површност и лакомисленост није својство само „еманциповане” женске природе, већ и оног дела мушког рода недовољно укорењеног у рођеном тлу и олако потпалог под утицај малограђанског конформизма, егоизма и користољубља. Хамсун то показује кроз ликове Исаковог комшије Бреде Олсена, Исаковог старијег сина Елесеуса и трговца Аронзена. Уместо рада на сопственом имању Бреде Олсен се прихвата надзора над телеграфом и тумарања по брдима у потрази за бакарним камењем, у нади да ће доћи до богатства преко ноћи. Он непрестано њушка по околини вребајући шансу да на лак начин дође до великих количина новца, због чега његово имање напослетку развлаче банкарски повериоци код којих се задужио, а Бреде са породицом доспева на саму ивицу пропасти. За разлику од млађег брата Сиверта, који је Исакова слика и прилика, старији Елесеус се грози саме идеје да остане на земљи и продужи дело свога оца, он мења слабо плаћене послове у граду и крајње бестидно и неодговорно крчми родитељску уштеђевину да би подмирио високе трошкове кицошког одевања, честих путовања и живота на високој нози. Када се уштеђевина истопи он је „растројен и упропаштен”, и за себе не види никакву могућност осим да се укрца на први прекоокеански брод и заувек нестане у далекој туђини. Трговац Аронзен се расипа раскоши коју му доноси продавница у близини новоотвореног рудника, али када бакарна жила пресуши а рудари напусте планину, он остаје готово без икаквих прихода, због чега пада у очај и напушта сасвим солидно имање које не намерава да обрађује. Баш као што се ни Исакови мештани не желе вратити начину живота каквим су живели пре отварања рудника, већ ишчекују да инжењери нађу нова налазишта бакра како би се рад рудника обновио, а са њим и малограђански комфор, јер „навикли су се они били на белу кашу и бели хлеб, на куповна одела, високе наднице, на весео живот – да, људи су се били навикли да имају много новца”.
У колебљивости и несталности ових плитких карактера, у њиховом лакомисленом и утопијском убеђењу да ће им везивање за идоле прогреса донети „обећани рај”, огледа се сва страхота отуђења од родног и првобитног, што је у исти мах отуђење од органског и вечног. Где се родна земља не доживљава као светиња, где нема осећања захвалности због плодова којима нас дарује и одржава, где нема осећања дуга према родитељима и прецима, према завичајном и рођеном, тамо нема смисла и хармоније, нема духовне зрелости, нема целовите личности, а напослетку се ( по јеванђелској „узеће му се и оно што има” ) остаје и без саме материјалне егзистенције. Далекосежност Хамсунових предвиђања на почетку ХХ века потврђује и болно српско искуство након Другог светског рата, када је процесе свеопште индустријализације, осим масовног напуштања села, пратило и охоло изругивање свих традиционалних вредности као „назадних” и „превазиђених” у име некаквих „светлих идела” и „лепше будућности” коју је обећавао прогрес. А када је „лепша будућност” стигла у виду сасвим опустелих села и пренасељених градова, социјално-економског расула и свеопште хипокризије, ни тада није дошло до покајања и духовног сазревања, до обнављања хијерархије вредности искорењених „напредним визијама” разних учених и просвећених, већ је утопијска свест наставила да машта о „страним инвестицијама”, „уласку у Европску Унију”, „регионалним и светским интеграцијама”, не би ли се поново вратио богат и безбедан живот у материјалном обиљу.
Живот у коме се све подређује новцу, а то значи и силама немерљивим које управљају његовим токовима, није живот каквом жели да се приклони Исак. Он не жели да се прихвати надгледања телеграфске линије ( што ће уместо њега учинити Бреде Олсен ) без обзира што му државни надзорник ставља у изглед солидну зараду, јер „зарада” не може бити важнија од бављења њивама и стоком. Исакова егзистенија једина на зависи од отварања и затварања рудника као ни било којих других производно-потрошачких стихија, непредвидивих у својим наглим осцилацијама. Он не вреба „срећне случајеве” већ се ослања на сопствени труд и снагу, његово имање живи по својим унутрашњим законима, развија се на природан начин и не доводи себе у зависност од било чега спољашњег. У тој доследној примарности, у истрајности да обема ногама чврсто стоји на земљи Исак није сасвим одбојан према тековинама прогреса, и у подесним околностима он набавља косачицу, малу ковачницу, струг за пилану. Али он то не чини због помодног одушевљења техничким изумима, нити на начин који би довео у питање унутрашњу структуру његовог поседа и поредак који на њему влада, већ управо супротно – подређујући тој структури и поретку новине спољашњег света у мери у којој их оне не могу угрозити. Хамсун показује да чак и оно што је изведено и секундарно може имати смисла само ако се подређује ономе што је првобитно, а да тај смисао моментално губи ако негира сваку првобитност, ако се од ње отуђује и над њом охоли као нешто наводно савршеније. Тога је свестан и већ поменути Гајслер, који у разговору са Сивертом, пред крај романа каже: „Код вас једно колено следи друго, кад једно изумре, друго на његово место ступа. То и ништа друго и јесте вечити живот. А шта имате зато? Живљење у праву и правди, живљење у истинитом и искреном ставу према свему.”
Пратећи судбину Исака са Селанроа Хамсун је изградио громадни књижевни лик, вероватно један од најзначајнијих у литератури ХХ века. Лик свевременог и целовитог – вечног човека – на коме почива живот и који стоји наспрам „економског човека”, „просечног грађанина” и других обескорењених индивидуума на којима се успостављају модерне цивилизацијске форме. Осим што је на реалистичан и убедљив начин указао на илузорност тих форми, романом Плодови земље Хамсун је отворио питања којима наше доба, са поразним резултатима на пољу духа, морала, привреде, екологије, даје важност и актуелност у већем степену него и у време када је роман настао.