ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1964
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Edicija Biseri, knj. 31.
Spolja kao na fotografijama, posveta na predlistu, inače veoma dobro očuvano.

Naslov Alžirske narodne bajke / [izbor i prevod Mirko Cvetkov ; ilustracije Ratko Ruvarac]
Vrsta građe kratka proza
Jezik srpski
Godina 1964
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1964 (Beograd : Kultura)
Fizički opis 226 str. : ilustr. ; 21 cm
Drugi autori - osoba Cvetkov, Mirko
Ruvarac, Ratko
Zbirka Biseri ; 31
(Karton)
Napomene Str. 223-226: Pogovor / Mirko Cvetkov.

Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati – čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima. U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karakteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Natprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja.
Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolenja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci.
Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov „Besni Rolando“, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva „Ep o Rolandu“. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov „Zlatni magarac“. Tradiciji takvog romana kao što je „Etiopika“ od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića.
U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić...


MG2 (K)