ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1998.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Djordje Jankovic - Srpske gromile

Sveslovenski savez, Knjizevna rec, Beograd, 1998.
Meki povez, zastitni omot, 174 strane, ilustrovano, posveta autora.
IZUZETNO RETKO IZDANJE!

Српске громиле је монографија београдског археолога Ђорђа Јанковића, објављена 1998. године.

Књига је прва научна синтеза која археолошки идентификује Србе у односу на друге Словене раног средњег века, преко анализе материјалних трагова погребног обреда које налазимо у громилама (хумкама, тумулима) између 4. и 12. столећа.

Громиле су углавном мање хумке, донекле различитог састава, које понекад садрже разне предмете. У њима нема остатака људских скелета. То се објашњава, како ће се видети, обичајима да се спаљени остаци покојника не сахрањују у земљу, већ изван громила. По правилу, раније су сличне хумке тумачене као гробови праисторијског или античког доба. Издвајање средњовековних громила омогућава стварање прве стварне слике о Србима у раном средњем веку.
— Ђорђе Јанковић, у Предговору књиге[1]

Илустратор и дизајнер књиге је Раде Товладијац, а издавачи су Свесловенски савез и НИП „Књижевна реч“ из Београда.
Садржај

Књига садржи седам главних поглавља, као и предговор аутора, поговор, библиографију и сажетак на енглеском језику (Đorđe Janković: „Serbian gromilas — foreword“).

У првом поглављу „Увод“ се разматрају проблемске и методолошке поставке, погреб код древних и средњовековних Словена, писани извори о погребу, те археолошко истраживање словенских гробова раног средњег века.

У другом поглављу, „Каталог громила“ обрађују се локалитети до тада пронађених и истраживаних српских громила у Југоисточној Европи: Ботул Пискулуи, Велики Остров, Турн Северин; Равна гора, планина Островица, Призрен — Штрпце; Кавала и Паљевина, Љутићи, Пљевља; Горња Лијеска, Вишеград; Громиле, Закмур, Србиње (Фоча); Радешићи, Зубци, Требиње; Падина Голог брда, Доње Полице, Требиње; Радић, заселак Вољице код Корита, Билећа; Крива продол, Лакат, Невесиње; Султићи — Брдо, Сеоница, Коњиц; Борова глава, Раковац, планина Озрен, Маглај; Брешчићи, Врањак, Модрича; Петровац, Петровац; Грчка црквина, Цимеше, Петровац; Подови, Црљивица, Дрвар; Трнова пољана — Корита, Ресановци, Грахово; Тавани, Србски кланац, Купиново, Доњи Лапац; Громиле, Врбник, Книн; Круглица — ограда Машића, Рамљане, Книн; Гробље — Ченићи, Уздоље, Книн. Такође су дати и подаци о налазиштима која нису истраживана.

У трећем поглављу „Громиле Срба у данашњој Немачкој и Пољској“ обрађују се типолошки сродни локалитети громила код Лужичких Срба и суседних простора Средње Европе: Бјалогора, Згожелец, Вроцлав; Гаро, Финстервалд, Доња Лужица; Скоков, Опоље Лубелско, Лублин; Липско, Замошћ, Лублин, као и Бјаловијешка пушћа, Хајновка, Бјалисток.

Четврто поглавље под називом „Разврставање громила“ описује врсте, простор, положај, датовање и распоред громила. Такође се бави односом српских громила и словенских кургана.

Пето поглавље „Погребни обред“, осим археолошке анализе остатака обреда, описује српске громиле у светлу других података, укључујући индоевропеистику, европске и арапске писане изворе, антрополошку-етнографску грађу, као и објашњење преображаја громила у касније мраморе (стећке). Аутор закључује:

Када се буду предузела свеобухватна археолошка истраживања громила, као и проучавања предања, обичаја, обредних радњи, топонимије Срба, као и других Словена, претпостављен погреб код Срба у раном средњем веку биће свакако потпуније објашњен. За сада је очигледно да се Срби разликују погребом од осталих Јужних Словена у раном средњем веку, а да су блиски Западним, а онда и Источним Словенима. За сада многа питања тих веза остају отворена.
— Ђорђе Јанковић[2]

У шестом поглављу „Громиле и историја Срба“, аутор упоређује археолошка сазнања о громилама са историографским, покушавајући да исцрпно реконструише недовољну познату историју Западног Балкана и Срба од 4. до 12. века.

Седмо поглавље је „Зашто су Срби били особени (уместо закључка)“, у којем се разматра однос српског погребног обреда у односу на друге Словене, као и медитеранске суседе, са освртом на индоевропске корене ових народа, а затим даје синтетичку слику коју громиле за сада дају за разна раздобља и разне просторе где су Срби живели у прошлости: Југоисточна Европа, данашња Немачка, Пољска, Украјина итд.
Географски распоред српских громила на Балкану

Аутор на основу досадашњих истраживања громила одређује њихов просторни распоред на Балкану овако:

Громиле на једноставан и очигледан начин омеђују српски етнички простор у раном средњем веку. Он се скоро подудара са границама римске Далмације. Те границе су на истоку према Великој и Јужној Морави, али су Срби веома рано живели у Неготинској крајини, па можда и другде источно од римске Далмације. На југу је Срба било у области Шар планине или још јужније, око Дебра и даље. На југозападу су Срби насељавали приморје, али није познато да ли су већ у раном средњем веку настанили и велика острва као што су Корчула, Мљет, Хвар, Брач, која се у X столећу наводе као српска. На западу су Срби живели у Поуњу, Лици и Крбави, вероватно до Купе. Према Панонији је граница ишла Посавином.
— Ђорђе Јанковић[3]

Стручно-научне изложбе громила

Прву археолошку изложбу новооткривене грађе, под називом „Српске громиле“, Јанковић је организовао у Музеју града Београда у новембру и децембру 1993. године. Изложба је приказана 1994. и 1995. и у местима где су истраживања вршена — Дрвару, Книну, Бенковцу и Обровцу — да би јој се изгубио траг након операције „Олуја” Војске Републике Хрватске у августу 1995. године.[4]

Ђорђе Јанковић (Београд, 1947 – Београд, 12. новембар 2016) био је српски археолог и професор универзитета.

Руководио је бројним археолошким истраживањима на територији бивше Југославије.
Аутор је чланака, расправа и монографија о касноантичкој и средњовековној археологији Западног Балкана, посебно о археологији Словена и Срба од значаја за разјашњавање етногенетских процеса.[1]
На основу сопствених истраживања од касних 1980-их заступа теорију о подунавском пореклу Словена[2][3] и њиховој присутности на Балкану и пре Велике сеобе, чему нова мултидисциплинарна истраживања дају за право.[4][5]
Биографија

Дипломирао је археологију на Филозофском факултету у Београду.
Стручни рад је започео 1971. године у Музеју Крајине у Неготину, а од 1977. до 1978. запослен је у Археолошком институту у Београду, а потом на Филозофском факултету, као асистент за средњовековну археологију.
Магистрирао је 1977. са темом Обала Дунава између Сипа и ушћа Тимока у VI-XII веку, а са темом Становништво Балкана у VI и почетком VII столећа докторира 1987. године.
У звање доцента изабран је 1988. године, а за шефа Катедре за средњовековну археологију 1997. године.[6] Ову дужност је обављао до 2008. године.

Радио је као професор на Академији за уметност и консервацију СПЦ а својевремено и као продекан за наставу ове установе.
Др Јанковић је био председник Српског археолошког друштва од 2003. до 2007. године[7], а такође и уредник научног часописа Гласник Српског археолошког друштва.
Изабрана библиографија
Монографије

Подунавски део области Аквиса у VI и почетком VII века, Археолошки институт, Грађа 5, Београд 1981, 1-194, – La partie danubienne de la region d’Aquis au VIe et au debut du VII siecle, 195-232.
Гамзиград касноантички царски дворац, коауторски: Драгослав Срејовић, Анка Лаловић и Ђ. Јанковић, САНУ, Београд, 1983.
Словени у југословенском Подунављу, коауторски Милица Јанковић и Ђ. Јанковић, Музеј града Београда, Београд 1990, 1-141, – Les Slaves du bassin danubien Yougoslave, 143-149.
Српске громиле, Свесловенски савез и НИП „Књижевна реч“, Београд, 1998. – Serbian Gromilas
Јанковић, Ђорђе (2007). Српско Поморје од 7. до 10. столећа (PDF). Београд: Српско археолошко друштво.
Манастир Тврдош, изд. Манастир Тврдош, 2010.
Јанковић, Ђорђе (2015). Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије: Кратак преглед од почетка до турске окупације. Београд: Хришћанска мисао.

Чланци

„Покретни налази са некрополе и утврђења код Кладова“, „Старинар“ XXIV-XXV, Београд 1973-1974 (1974), 201-225, –„Le mobilier archeologique de la necropole et de la forteresse pres de, Kladovo“, 226.
„Средњовековна грнчарија доњег српског Подунавља“, Balcanoslavica 3, Прилеп-Неготин 1974 (1975), 89-112, – „The medieval pottery of the Serbian Lower-Danube Basin“, 113-119
„Истраживање споменика у Врелу, Шаркамен“, Старинар XXXI, Београд 1980 (1981), 87-92, – „Etudes des monuments de Vrelo“, Шаркамен, 93.
„Нека запажања о властелинским шлемовима на ликовним представама у Србији XIV-XV столећа“, Зборник Филозофског факултета XVI, Београд 1989, 147-162.
„Етнички простор Срба на Балкану у средњем веку у светлу археолошких и писаних извора“, Етнички састав становништва Србије и Црне Горе и Срби у СФР Југославији, Географски факултет Универзитета у Београду и „Стручна књига“, Београд, 1993, стр. 19-40.
„Баранда код Опова, насеље касноантичког доба: Има ли Словена у Банату и Бачкој у III-IV столећу?“, Изложба о исходима археолошког истраживања код Опова (каталог), „Кућа Крсмановића“, Београд, март-април 1994.
„The Serbs in the Balkans in the light of Archaeological Findings“, The Serbian question in The Balkans, Faculty of Geography – University of Belgrade, 1995, 125-146.
„Словенске културе касноантичког доба“, Рад Музеја Војводине, бр. 37-38, Нови Сад, 1995/96, стр. 77-82.
„Погреб Срба у раном средњем веку“, Труды VI Международного Конгресса славянской археологии. Том 1: Проблемы славянской археологии, стр. 382-393, Москва 1997.
„Словени у источној Србији у VI и VII столећу“, Археологија источне Србије, научни скуп „Археологија источне Србије“, Београд - Доњи Милановац, децембар 1995. године, (ур. М. Лазић), Београд, 133-149.
„Словенске особине насеља позноримског доба на југоистоку Паноније“, Труды VI Международного Конгресса славянской археологии, том 3, Москва 1997, стр. 362-375.
„Михољска превлака - истраживања у 1997“, коауторски: Ђ. Јанковић, Милена Живковић, Горан Симоновић, Ђорђе Ћапин, Гласник Српског археолошког друштва, бр. 14, 1998, стр. 137-143.
„Манастир Добрун - археолошка истраживања у 1997. години“, Наше старине, Републички завод за заштиту културно-историјског и природног насљеђа Републике Српске, Бања Лука, 1998, бр. 1, стр. 41-48.
„Две цркве у околини Гацка“, Наше старине, бр. 1, Републички завод за заштиту културно-историјског и природног насљеђа Републике Српске, Бања Лука, 1998, 55-58.
„Средњи век Косова и Метохије - археолошка истраживања“, Гледишта, вол. 40, бр. 3-4, стр. 112-114, 1999
„Средњовековна култура Срба на граници према Западној Европи“, Традиционална култура Срба у Српској Крајини и Хрватској, Етнографски музеј, Београд 2000, стр. 9-22.
„Неке особености старог погребног обреда Срба“, Митолошки зборник, б. 2, Центар за митолошке студије Србије, Рача, 2000, 95-106.
„Словенски и српски погребни обред у писаним изворима и археолошка грађа“, Гласник Српског археолошког друштва, број 17, Београд 2001, стр. 119-128.
„Археологија археологији, поводом рецензије Милоја Васића текста Станка Трифуновића“, Гласник Српског археолошког друштва, бр. 17, 2001, стр. 271-282.
„Касноантичка триконхална црква манастира Светих Апостола Петра и Павла код Требиња“, Гласник Српског археолошког друштва, вол. 19, бр. 18, 2002, стр. 99-124.
„Словени у северном Илирику 6. столећа“, Гласник Српског археолошког друштва, вол. 21, бр. 20, 2004, стр. 39-61.
„О цркви Рашке доба пре Немање“, Гласник Српског археолошког друштва, вол. 21, бр. 20, 2004, стр. 63-80.
„Археолошка сведочанства о пореклу Албанаца и потомцима Илира“, Излагање са стручно-научног скупа „Методолошки проблем истраживања порекла Албанаца“, Српска академија наука и уметности, Београд, 21. јуна 2007. Објављено у зборнику радова Албанци лажни Илири, „Пешић и синови“, Београд 2007.
„О називу Диоклеје пре Немањића“, Пројекат Растко, 2007.
„Како се Диоклеја називала у Позном средњем веку“, Пројекат Растко, 2007.
„Сведочења археолошког наслеђа 4-11. столећа Косова и Метохије“, Пројекат Растко, 2007.
„О проучавању и публиковању утврђених места у Србији из VII-X столећа“ Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (13. октобар 2023), Гласник Српског археолошког друштва, 28/2012 (2013)