Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
ISBN: St

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Branko Lazarević (Vidin, 25. novembar 1883 — Herceg Novi, 6. oktobar 1968[1]) bio je srpski književnik i diplomata.[2]

Biografija
Branko Lazarević je rođen u Vidinu, u Bugarskoj, u imućnoj porodici Đorđa Lazarevića iz Negotina, gde mu je otac Đorđe, trgovac i radikalski prvak u Negotinu, bio izbegao posle Timočke bune. Majka Vukosava bratanica je pesnikinje Milice Stojadinović Srpkinje. Preci Đorđa Lazarevića došli su u Negotinsku krajinu iz Sjenice, sa Pešteri i iz Starog Vlaha, i učestvovali su u Srpskom ustanku. Po drugim izvorima Lazarević je rođen u Negotinu[3], a umro - ne 1963. godine nego 1968[4].

Mladi Lazarević je pohađao Zaječarsku gimnaziju. Studije je započeo u Parizu, kao stipendista Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srbije, a završio ih u Beogradu.[5] Postao je 1911. godine suplent u Beogradu, a zatim nastavio obrazovanje u Evropi; u Parizu, Minhenu i Rimu, gde je specijalizovao estetiku i umetnost. U Minhenskoj državnoj biblioteci skupljao je materija za doktorsku disertaciju `Problemi ritma i simetrije`.[6] Do oslobodilačkih ratova on se intenzivno bavi pisanjem; književnim radom i pozorišnom kritikom. U književnosti se javlja 1907. godine, u beogradskom `Srpskom književnom glasniku`, sa dvodelnom studijom o poeziji Svetislava Stefanovića.[7]

U balkanskim ratovima on je rezervni potporučnik srpske vojske.[8] Tokom Prvog svetskog rata službovao je na frontu, a potom postavljen 1916. godine za urednika `Srpske novine`, a potom za šefa Presbiroa Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Srbije, na Krfu.

Branko Lazarević je od 1918. godine ušao u politiku i napravio je poput još nekih srpskih književnika, lepu diplomatsku karijeru. Prvo je postavljen 1918. godine za sekretara Poslanstva u Tokiju, i ubrzo premešten u Poslanstvo u Vašingtonu[9]. Bio je generalni konzul u Čikagu od 1922. do 1922. godine.[10][11]

Po povratku u Evropu, od 1922. godine je kratko vreme bio sekretar i otpravnik poslova Poslanstva u Berlinu. Tada je zajedno sa sovjetskim poslanikom Nikolajem Krestinskim pokušao da sačini projekat nota koje bi izmenili ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Sovjetskog Saveza o uspostavljanju diplomatskih odnosa.[12]

Potom je unapređen u savetnika Poslanstva u Pragu, gde je ostavio vidnog traga o sebi. Govorio je češkim jezikom, stekao veliki ugled a njegovi brojni tamošnji prijatelji pomogli su da na češkom jeziku izađe njegova knjiga, sa naslovom: `Tri najveće jugoslovenske vrednosti`.

Novembra 1923. formalno je premešten za sekretara Poslanstva u Bernu, ali je zapravo povučen na rad u Ministarstvo inostranih dela. U narednim mesecima bio je šef IV odseka Političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela,[13] koje je bilo zaduženo za balkanske države, a na prvom mestu za Albaniju. Tada je blisko sarađivao sa predsednicima vlada i ministrima inostranih dela na pripremi za povratak Ahmeda bega Zogua na vlast.[14][15] Po povratku Zogua na vlast, Momčilo Ninčić je odlučio da postavi Lazarevića za novog jugoslovenskog poslanika u Tirani, februara 1925. godine.[16] On je bio u dobrim odnosima sa novim predsednikom albanske vlade, ali je ujedno bio i blizak saradnik Ninčića pošto su bili pašenozi (oženili su ćerke upravnika Državnih monopola Raše Miloševića)[17]. Time je ministar inostranih dela želeo da ima svog čoveka od poverenja u Albaniji, jer su u periodu od 1924. do 1926. Ministarstvo inostranih dela i Ministarstvo vojske i mornarice Kraljevine SHS vodili dva različite politike prema južnom susedu. Zbog toga će na kraju izbiti i sukob između poslanika Lazarevića i vojnog atašea u Tirani Tanasija Dinića, koji će se završiti opozivanjem jugoslovenskog diplomate.[18]

Potom ga je Ninčić premestio za poslanika u Pragu, u leto 1926, jer je iz Čehoslovačke želeo da ukloni Ljubomira Nešića, bliskog saradnika Nikole Pašića među jugoslovenskim diplomatama.[19]

Posle zavođenja ličnog režima kralja Aleksandra, januara 1929, prema kojem je Ninčić ostao u opoziciji, Branko Lazarević je premešten za poslanika u Varšavi, položaj koji je imao manji značaj za jugoslovensku spoljnu politiku i diplomatiju. Na novom položaju prvenstveno se posvetio razvoju jugoslovensko-poljskih kulturnih odnosa.[20] Bio je jedini jugoslovenski poslanik koji je vladao poljskim jezikom, i svedok najviše i najniže tačke u bilateralnim odnosima - zvanične posete ministra Vojislava Marinkovića Varšavi 1931. i prekida komunikacije sa ministrom spoljnih poslova Jozefom Bekom posle Marsejskog atentata 1934. godine. Boraveći u Poljskoj izabran je 1931. godine za člana `Jugoslovensko-poljskog naučnog instituta`.

Posle formiranja vlade Milana Stojadinovića, koji je u početku sarađivao sa Glavnim odborom Narodne radikalne stranke - u kojoj je Ninčić i dalje imao značajnu ulogu - Branko Lazarević je premešten u Ankaru jula 1935, što je bila jedna od najvažnijih diplomatskih pozicija u to vreme[21] (Turska je bila članica Balkanskog pakta). Na novom položaju je ostao do jula 1937. godine.[22][23]

Lazarević je preuzeo dužnost poslanika u Beču jula 1937. i na ovom položaju ostao do sprovođenja anšlusa Austrije, marta 1938. godine. Potom je postavljen za poslanika u Briselu, i na tom položaju je ostao do stavljanja na raspolaganje i penzionisanja, u leto 1939. godine. Branko Lazarević je smatrao da je ovaj čin bio izveden na vrlo grub način od strane kneza Pavla Karađorđevića, predsednika vlade Dragiše Cvetkovića i ministra inostranih poslova Aleksandra Cincara-Markovića.[24][25]

Posleratna komunistička vlast ga uklanja sa javne scene. Svoje neobjavljene političke rasprave, dnevnike, solilokvije, eseje i razmišljanja, Lazarević piše u nametnutoj izolaciji, sve dok nije bio isključen iz Saveza književnika i dok nije dopao zatvora (1948—1951). Oduzeti su mu kuća u Beogradu, vila na Hvaru i očeva pivara u Negotinu. Živeo je u jednoj sobi u Herceg Novom i u svojim poznim godinama družio se sa hercegnovskim umetnicima i kulturnim pregaocima.[26]

Izgubljena ostavština Branka Lazarevića nađena je slučajno, 2004. godine u Herceg Novom.

Naučni rad
Njegove političke rasprave imaju širok kulturno-istorijski i antropološki značaj, pre svega za razumevanje opšteg društvenog konteksta prve polovine XX veka, a potom i za shvatanje identiteta i mentaliteta Jugoslovena. Svoje predratne političke rasprave pisao je uzgredno i profesionalno, kao ugledan kraljevski diplomata i elitni intelektualac. Njegova filozofija istorije, bila je zasnovana na analizi globalnih istorijskih kretanja.

Pored književnosti, Lazarević je i pozorišni i književni kritičar pod jakim uticajem Skerlića. Talentovan je i vrlo produktivan stvaralac. Saradnik je više listova i časopisa, a javlja se 1912. godine kao direktor lista `Reč`.[27]

U 1945. godini napisao je sve tri velike političke rasprave, koje su ostale neobjavljene u rukopisima: programski esej Istok-Zapad i Jugoslavija, socijalno-antropološki ogled Pučina je stoka jedna grdna i opsežni traktat „Rat, revolucija, demokratija i umetnost“.

„Rat, revolucija, demokratija i umetnost“ je obuhvatna građanska kritika komunističke prakse i leve totalitarne ideologije modernoga doba. Lazarević je 1945. godine napisao i socijalno-psihološku raspravu o karakteru, kretanju i motivima masa, koje svagda započinju i nose revoluciju. Među herceg-novskim rukopisima, u ostavštini Branka Lazarevića nađen je i njegov obimni „Dnevnik jednoga nikoga“ pisan od 1943. do 1947. koji obuhvata poslednje dane nemačke okupacije i prve godine komunističke vlasti u Beogradu. Lazarevićev Dnevnik jednoga nikoga bio je skriven i nepoznat punih šezdeset godina.

Kritika
„Prema političkim raspravama, nađenim u ostavštini, vidi se da je Lazarević bio iskren srpski rodoljub i da nije bio šovinista. Svaki nacionalizam mu je bio jednako stran, kao i svaki prostački populizam. Smetale su mu četničke kame i kokarde. Klonio se klerikalizma, nacionalne retorike, dekorativne simbolike i vašarskog srbovanja. Svetosavlje je primao kao oblik vizantijskog komonvelta i srpski put ka prosvećenosti; manastiri su za njega bili škole pismenosti, graditeljstva i živopisa. Kao retki balkanski državnici, cenio je hladnu pamet i kritički um. …Njegov liberalizam, kao i njegov demokratizam, nije bio bezgraničan... U kritici podaničkog mentaliteta gomile najviše su mu smetali sebičnost, glupost, dvoličnost, bahatost, primitivizam, zatucanost, pokornost, potuljenost...` (Predrag Palavestra).