Tematika: Ostalo
ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

U dobrom stanju, korice bile zacepljene, kao na slici. Osim toga, vrlo dobro.

Kritika lingvista u Kraljevskoj akademiji nauka


Autor - osoba Dimitrijević, Hadži-Todor, 1889-1977 = Dimitrijević, Hadži-Todor, 1889-1977
Naslov Pismenost Akademije nauka. Knj. 1 / Hadži T. Dimitrijević
Vrsta građe knjiga ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.)
Jezik srpski
Godina 1936
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Štamparija Privredni pregled, 1936 (Beograd : Privredni pregled)
Fizički opis 240 str. ; 22 cm
ISBN (Broš.)
Napomene Registar reči u kojima greši Akademija.
Predmetne odrednice Belić, Aleksandar, 1876-1960
Srpskohrvatski jezik – Pravilnost
UDK 811.163.4`271
811.163.4:929 Belić A.





Hadži-Todor Dimitrijević (Vranje,1.mart 1889 – Beograd, 30.novembar 1977. godine) bio je pisac, novinar, publicista i folklorista. Jedan od značajnijih Vranjanaca, za koga su mnogi govorili da je srpski Don Kihot.

Hadži-Todor Dimitrijević rođen je 1. marta 1889. godine u Vranju, od oca Aksentija, albatina, i majke Sofke, domaćice. Preci su mu poreklom iz Žbevca, iz roda Liškovci. Potiče iz familije Magaričiki. U rodnom mestu je završio osnovnu školu i šest razreda gimnazije. U Beograd je otišao 1905. godine pešice da bi nastavio gimnazijsko školovanje. Kao učenik gimnazije mnogo je putovao, obilazeći celu Srbiju. Godine 1910. upisuje Filozofski fakultet u Beogradu, ali ga ubrzo silom prilika napušta. Uhapšen je prilikom uličnih demonstracija i policija terazijskog kvarta donosi odluku da ga protera u rodno mesto. Umesto u Vranje, u Ameriku odlazi 1911. godine, gde se intenzivno bavio novinarstvom. Najpre je sarađivao u Srbobranu, a zatim je postao njegov urednik.

U Čikagu 1914. godine objavljuje knjigu „Propast Austrije“. Ovom knjigom je izazvao reakciju Austro-Ugarske, koja ga u notama velikih sila proglašava za jednog od uzročnika Prvog svetskog rata. U Beču mu se sudi u odsustvu. Presuda je glasila - smrt vešanjem. Ovaj veliki rodoljub dao je značajan doprinos u odbrani Srbije na svetskoj političkoj sceni, držeći predavanja u korist Srbije i srpske vojske. Za ovu zaslugu Crveni krst ga je 1917. godine na Krfu odlikovao najvećim priznanjem – zlatnim krstom. Hadži-Todor Dimitrijević je kao publicista objavio mnoge knjige na srpskom, engleskom, španskom, nemačkom i portugalskom jeziku. Od 1932. do 1941. godine izdavao je list Naše selo. Po završetku Drugog svetskog rata bavio se filologijom i leksikografijom.

Za rad na prikupljanju folklorne zaostavštine bio je 1908. nagrađen od Srpske kraljevske akademije nauka. Za vreme Prvog svetskog rata i posle obišao je celu Evropu, pa i dalje. Nemirne prirode, nigde se nije dugo zadržavao i kao da mu je takav način života najviše i odgovarao. Najpre je ranjen kao dobrovoljac na rusko-nemačkom frontu. Tokom lečenja u Petrogradu stupa u kontakt sa grupom boljševika i carske vlasti ga proteruju u Finsku, odakle odlazi u London i piše knjigu na engleskom „Evropski konflikt“[2] . Na osnovu recenzija Bogdana Popovića i Nikolaja Velimirovića, srpska vlada ga novčano nagrađuje. Nikolaj Velimirović pokušava da mu preuzme autorstvo i novčani deo nagrade, ali Dimitrijević uspeva da pred sudom u Londonu odbrani svoja autorska prava.

Godine 1915. boravi u Japanu, 1916. proteran je iz Rusije za Finsku, 1917. odlikovan je na Krfu, 1918. u Brazilu publikuje prvu knjigu, 1919. dobija nagradu od čileanske vlade, 1920. postaje direktor Crvenog krsta, od 1922-1930. nalazi se u Čehoslovačkoj, gde objavljuje na češkom i slovačkom. Godine 1924. stupa u sukob sa slovačkim nacinalistima i raskrinkava ih u knjizi „Pravda vitezi“, na osnovu koje državno tužilaštvo pokreće postupak pred sudom, koji nacinalističkog vođu i budućeg Hitlerovog saradnika Vojteha Pavela Tuku šalje na dugogodišnju robiju. Godine 1928. sa majkom posećuje Hristov grob i od tada postaje poznat kao Hadžija. Krajem 1930. vraća se u Jugoslaviju i počinje borbu koja će ga dovesti do položaja narodnog poslanika pčinjskog sreza.

U Vranju piše kratke publikacije koje imaju napadački karakter. Napada gimnazijske profesore i direktore ove škole, vladiku Nikolaja Velimirovića, neke crkvene starešine, upravu Duvanskog stovarišta u Vranju, Akademiju nauka, njenog člana Aleksandra Belića, vranjske advokate i neke imućne ljude; piše studiju o ženidbi kralja Aleksandra, a na terenu, u Vranju i okolini, radi pripreme za poslaničke izbore, rastura parole koje pale i draže široke narodne slojeve pčinjskog sreza . Dvorskoj kamarili šalje laskave i lažne pozdrave za njen život i zdravlje koji su u jednom momentu ličili na glumu. Parole su mogle da imaju komunistički karakter. Agitacijom i svojom dvostrukom ličnošću, Dimitrijević ja probudio vranjski siromašni svet i ukazao na njegov značaj, naročito za politiku, jer je taj svet do tada bio uspavljivan od strane radikala i demokrata. Godine 1931. dobio je poslanički mandat od četiri godine. Godine 1932. pokreće nedeljni list „Naše selo” u kome seljacima davao razne pouke i savete za obradu zemlje. U njemu nastavlja poznate napade, a i objavljuje čuvene vranjske poslovice. On će sa ovom zbirkom narodnog blaga ostati da trajno živi. List seljacima i građanima deli besplatno. Todor Dimitrijević, se u ovom listu i u svim drugim akcijama, pokazao kao vrlo dinamičan i čovek bez ikakvih skrupula. On se ničega mije plašio, niti od čega prezao.

Krećući se odmalena, širom Evrope i sveta, Dimitrijević je upoznao mnoge zemlje i njihove ljude, stekao ogromno životno iskustvo i došao do saznanja da je za uspeh u životu vrlo često potrebna drskost, lukavost, dvoličnost, pa i nepoštenje. Svakom prilikom on je na putu kroz životne bodlje sve ove osobine koristio, pa je i uspevao u mnogim stvarima. Hadži-Todor Dimitrijević, zvani „Magariče”, bio je i ostao vrlo složena ličnost , neujednačena priroda čoveka, kakvih nema mnogo kod nas. Dimitrijević ukazuje na činjenicu da čovek dela i radi onako kakvi su društveni uslovi života. Godine 1945. osniva `Radnički front`, s namerom da učestvuje na izborima, ali ga osujećuje hapšenje.

U Beogradu 1951. pokreće glasilo „Pravopisni bilten” koji je povremeno izdavao. I u ovom glasilu on nastavlja sa raznim napadima. U jezičnoj borbi tražio je nekakvo čistunstvo kakvo ne postoji. A kada je zašao u godine starosti, kada je trebalo da ode u penziju i malo odmori, od tolikih silnih borbi, nije mogao da prikupi radni staž ni deset godina, niti da reguliše penziju. Onako star i iznemogao produžio je da živi od milostinje plemenitih ljudi i male socijalne pomoći jedne beogradske ustanove.

Umro je u Beogradu, u dubokoj starosti, 30. novembra 1977. godine. Nije ostavio potomstvo za sobom.


Srpska akademija nauka, Aleksandar Belić