ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Godina izdanja: xxxx

Aleksandar Dima Crna lala
Meki povez

Roman o dve ljubavi naučnika Kornelijusa van Barlea, koje se rascvetavaju u senci važnih istorijskih događaja, kao što su sukob oranžista i pristalica Luja XIV i svirepo ubistvo braće de Vit.Politička previranja odvode glavog junaka u zatvor, gde će početi da se vodi borba za prevlast između njegove dve ljubavi – lepe tamničareve kćeri Roze i divnog cveta, crne lale koju je sam napravio.Alek­san­dar Di­ma je u svo­joj po­ro­di­ci je­dan od tro­ji­ce s istim ime­nom; i otac i sin su mu se ta­ko zva­li. Otac mu je bio hra­bar ofi­cir, ge­ne­ral u re­pu­bli­kan­skoj voj­sci i pod Na­po­le­o­nom, sin mar­ki­za An­to­a­na Alek­san­dra Da­vi de la Pa­je­tri­ja i crn­ki­nje-ro­bi­nje Luj­ze-Ko­set Di­ma sa Ha­i­ti­ja, ku­da je mar­kiz, sit do­ko­nog i bes­cilj­nog ži­vo­ta, po­be­gao od sve­ta i se­be. Tri go­di­ne pre smr­ti ge­ne­ra­la, 1803., ro­dio mu se sin Alek­san­dar ko­me će ka­sni­je, u li­te­ra­tu­ri, lak­šeg ras­po­zna­va­nja ra­di, če­sto do­da­va­ti bli­žu od­red­ni­cu: otac.Po­sle ge­ne­ra­lo­ve smr­ti, imo­vi­na je po­če­la na­glo da se sma­nju­je, pa je mla­di Di­ma bio pri­nu­đen već sa pet­na­est go­di­na da po­mog­ne maj­ci svo­jim sna­ga­ma. Za­po­slio se kod be­le­žni­ka kao po­trč­ko. Obra­zo­va­nje ko­je je do­bio u se­o­skoj ško­li bi­lo je ja­ko oskud­no, a jed­no­li­čan ži­vot pro­vin­ci­je ni­je mo­gao da­ti hra­ne nje­go­vom du­hu. Bio je pra­vo de­te pri­ro­de: ono što ga je za­ba­vlja­lo, bi­lo je do­bro; ono što ni­je, od­ba­ci­vao je kao rđa­vo. Sa ta­kvim poj­mo­vi­ma, la­ko je shva­ti­ti ne­po­ve­re­nje sa ko­jim je jed­nog da­na pro­či­tao na iz­le­plje­nim ogla­si­ma da će uče­ni­ci Pa­ri­ske kon­zer­va­to­ri­je pri­ka­zi­va­ti u So­a­so­nu jed­nu tra­ge­di­ju. To je bio Ha­mlet u pre­ra­di. Na pred­sta­vu je je­dva oti­šao, ali se vra­tio odu­še­vljen. Na­ba­vio je tekst tra­ge­di­je i za sa­mo tri da­na na­u­čio Ha­mle­to­vu ulo­gu ta­ko do­bro da mu nje­go­vo ne­pojm­lji­vo pam­će­nje ni­je da­lo da je vi­še ika­da za­bo­ra­vi.Pred­sta­va je pod­sta­kla maš­tu i že­lju. Sa­njao je o dru­gom sve­tu, o gra­du, o lju­di­ma ko­je na­dah­nju­ju mu­ze, o at­mos­fe­ri umet­no­sti, stva­ra­nja, za­no­sa, igre, sla­ve. Od­bio je da bu­de sveš­te­nik, ne­će bi­ti ni be­le­žnik; svet je za nje­ga do­bio no­ve vred­no­sti. Pro­dor u taj svet maš­ta­nja omo­gu­ćio mu je nje­gov drug iz de­tinj­stva De Le­van. On ga je po­vu­kao u Pa­riz, gde je imao po­znan­stva me­đu umet­ni­ci­ma. Di­ma je pr­vi put oti­šao u Pa­riz na dva da­na. Sle­de­ći put, sa pe­de­se­tak fra­na­ka od po­sled­njeg nov­ca ko­ji je pre­o­stao maj­ci ka­da je sve ras­pro­da­la, do­šao je da ga osvo­ji. Za­po­slio se u po­čet­ku kao pre­pi­si­vač kod voj­vo­de Or­le­an­skog. Slo­bod­no vre­me i no­ći ko­ri­sti da na­dok­na­di pro­puš­te­no u svom obra­zo­va­nju i − pi­še.Pr­vo je na­pi­sao ne­ko­li­ko vo­dvi­lja ko­ji su le­po pri­mlje­ni. Da pi­še ovu vr­stu ko­ma­da na­go­va­rao ga je pri­ja­telj De Le­van. No pra­vi uspeh do­ži­vlja­va tek sa dra­mom An­ri III i nje­gov dvor (1829). To je dra­ma u pet či­no­va sa pro­lo­gom i epi­lo­gom, ko­ju je na­pi­sao za dva me­se­ca, za ko­je je vre­me sti­zao da od­la­zi i u lov. Za­plet je vr­lo jed­no­sta­van, ali za­ni­mljiv. Pu­bli­ku je osvo­jio, ali ne i li­te­ra­te. Njih sed­mo­ri­ca su pod­ne­li mol­bu Šar­lu X tra­že­ći da se one­mo­gu­ći da­va­nje me­lo­dra­ma u Fran­cu­skom po­zo­riš­tu, što, uz­gred re­če­no, ni­je ima­lo uspe­ha, jer je kralj de­mo­krat­ski od­go­vo­rio da i on ima u po­zo­riš­tu − sa­mo jed­no me­sto u par­te­ru.Po­tom Di­ma je na­pi­sao oko sto­ti­nu po­zo­riš­nih ko­ma­da. Sce­na ga je op­či­nja­va­la, ali je i on njom ve­li­čan­stve­no vla­dao. Sva de­la no­se pe­čat nje­go­ve lič­no­sti. Buč­na su, maš­to­vi­ta, sa ju­na­ci­ma ja­kih ose­ća­nja, če­sto sa mno­go kr­vi i te­le­snih pat­nji, ali ra­zu­mlji­va, pri­stu­pač­na svi­ma, pi­sa­na sva­ko­dnev­nim je­zi­kom. Me­đu mno­ži­nom ime­na de­la pi­sa­nih za scen­sko iz­vo­đe­nje iz­dva­ja­ju se dra­me: Kri­sti­na, Šarl VII kod svo­jih ve­li­kih va­za­la, An­to­ni, Ku­la u Ne­slu, i ko­me­di­je: Go­spo­đi­ca od Bel-Ila, Ven­ča­nje pod Lu­jem XV, Go­spo­đi­ce iz Sen-Si­ra.Sle­de­ći sa­vet jed­nog pri­ja­te­lja da tre­ba upo­zna­ti i za­vo­le­ti isto­ri­ju svo­je ze­mlje, po­čeo je da pro­u­ča­va hro­ni­ke i da iz njih iz­vla­či či­ta­vo bla­go isto­rij­skih po­je­di­no­sti po­ko­pa­nih u su­vo­par­nim tek­sto­vi­ma. Iz­van­re­dan pri­po­ve­dač, on je od tog ma­te­ri­ja­la us­peo da na­pra­vi ži­ve li­ko­ve i isto­rij­ske ro­ma­ne ko­ji su još i da­nas vr­lo za­ni­mlji­vi, či­ta­ju se, pre­vo­de, pre­ra­đu­ju za film­ska sni­ma­nja. Na­rav­no da mu ne mo­že­mo za­me­ri­ti ako je isto­rij­sku si­tu­a­ci­ju i lič­no­sti pri­la­go­dio po­tre­ba­ma ži­vlje rad­nje i pra­vi­li­ma stva­ra­nja i raz­re­ša­va­nja in­tri­ge. Po­sti­gav­ši na taj na­čin da ko­ma­di bu­du u ve­ćem ste­pe­nu za­ni­mlji­vi, on je oba­vio po­sao do­sto­jan sva­ke hva­le i vr­lo ko­ri­stan, da do­tle pot­pu­no ne­u­po­zna­tu i ne­za­in­te­re­so­va­nu pu­bli­ku upu­ti u isto­rij­ska zbi­va­nja.Naj­po­zna­ti­ji mu je ro­man Tri mu­ske­ta­ra (sa svo­ja tri to­ma, po­zna­ta kao D’Ar­ta­nja­no­va tri­o­lo­gi­ja) u ko­jem je dao van­red­no upe­ča­tlji­ve li­ko­ve če­ti­ri mu­ske­ta­ra, pri­pad­ni­ka kra­lje­ve gar­de, i nji­ho­vih slu­gu. Rad­nja se od­i­gra­va u vre­me vla­de Lu­je­va, XI­II i XIV, i sve­moć­nih kar­di­na­la Ri­še­ljea i Ma­za­re­na, u vre­me ka­da je u En­gle­skoj zba­če­no kra­ljev­stvo, ka­da su do­ga­đa­ji pru­ža­li obi­lje pri­li­ka za bra­vu­re hra­brih ma­če­va­la­ca i ga­lant­nih lju­bav­ni­ka, kra­lje­vih mi­lje­ni­ka. Ro­ma­ni Dva­de­set go­di­na po­sle i Vi­kont de Bra­že­lon (Vi­kont de Bra­že­lon, Luj­za de La­va­lije­r, Čo­vek s gvo­zde­nom ma­skom) na­sta­vak su pr­vog. Sva tri su iziš­la u vre­me­nu od 1844 do 1847 go­di­ne. Osta­li vr­lo po­zna­ti Di­mi­ni ro­ma­ni su: Grof Mon­te-Kri­sto, Vi­tez Me­zon Ruž, Ro­bin Hud, Rat že­na, kao i ču­ve­na Va­lo­is tri­o­lo­gi­ja: Kra­lji­ca Mar­go, Go­spo­đa De Mon­so­ro i 45 vi­te­zo­va.Uspeh nje­go­vih ko­ma­da i ro­ma­na bio je ogro­man. Pu­bli­ka ga je obo­ža­va­la, pri­re­đi­va­la mu je pra­ve ova­ci­je; pre­mi­je­re u pa­ri­skim po­zo­riš­ti­ma Ode­o­nu, Fran­cu­skoj ko­me­di­ji, Sen-Mar­te­nu bi­li su tri­jum­fi. Di­rek­to­ri po­zo­riš­ta i iz­da­va­či bi­li su sreć­ni kad im neš­to po­nu­di. Di­ma je pli­vao u sla­vi. To ga je odu­še­vlja­va­lo do za­no­sa, da­va­lo pod­stre­ka nje­go­voj ogrom­noj te­le­snoj sna­zi da iz­dr­ži, ras­pa­lji­va­lo mu pre­buj­nu maš­tu, us­ko­vi­tla­va­lo io­na­ko uza­vreo tem­pe­ra­ment.Pi­sao je mno­go i br­zo; felj­to­ne za no­vi­ne, za ča­so­pi­se, dra­me, ro­ma­ne, pu­to­pi­se, me­mo­a­re. Ži­veo je buč­no, vo­leo da bu­de za­pa­žen, da mu se di­ve, da ži­vi luk­su­zno. Zbog to­ga je i mo­rao da pri­hva­ta oba­ve­ze da pi­še sa krat­kim ro­ko­vi­ma, što se ne­iz­o­stav­no mo­ra­lo ogle­da­ti na de­li­ma. Poš­to ta­ko obi­man po­sao ni­je mo­gao sam da sa­vla­da, če­sto se udru­ži­vao sa ne­kim. Iz ta­kve sa­rad­nje ili bi pro­iz­i­la­zi­la de­la ko­ja su za­jed­no pot­pi­si­va­li, ili je do­la­zi­lo do pre­pir­ke, što je oni­ma ko­ji mu ni­su bi­li sklo­ni da­va­lo obi­lje ma­te­ri­ja­la za ras­pra­vlja­nja i ogo­va­ra­nja. Naj­po­zna­ti­ji od sa­rad­ni­ka bio mu je Ogist Ma­ke.Kao što je umeo sav da se pre­da knji­žev­nom ra­du, ta­ko je u sve­mu uče­stvo­vao sa ža­rom i ener­gi­jom ko­ji se ret­ko sre­ću. Bi­lo da se za­ba­vlja, bi­lo da uče­stvu­je u pra­vlje­nju na­cr­ta za svo­ju ču­ve­nu vi­lu, bi­lo da pu­tu­je, bi­lo da se ba­vi po­li­ti­kom, uvek je to bi­lo na ja­ko vi­dan na­čin, s odu­še­vlje­njem.I po­red to­ga što je to­li­ko pi­sao, sti­gao je i da pre­vo­di, da u ne­ko­li­ko ma­ho­va na­pra­vi du­ža pu­to­va­nja, da osni­va po­zo­riš­ta i li­sto­ve.Sve što je na­pi­sao sa­či­nja­va pre­ko 280 to­mo­va i pred­sta­vlja de­lo ko­je po obi­mu i maš­ti ima ma­lo tak­ma­ca.Kad mu je po­ne­sta­lo sna­ge, po­vu­kao se kod svog van­brač­nog si­na, u bli­zi­ni Dje­pa. Umro je 1870. go­di­ne i sa­hra­njen je vr­lo skrom­no u jed­nom ma­lom me­stu, jer u Djep ni­su mo­gli ići. To­ga da­na su grad za­u­ze­li Pru­si