ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2014
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Knjiga je namenjena ljudima koje zanimaju događaji vezani za rat na Kosovu i bombardovanje SRJ, kao i onima koji, uprkos vrstaa propagande , žele da saznaju kako su stanovnici Novog Sada preživljavali svoju svakodnevnicu za vreme rata koji je trajao 78 dana.

JUGOSLAVIJA - 78 dana između dvorišta i podruma
`Sreda, 24. mart 1999. godine

Probudio sam se potpuno iscrpljen u 5.30h, umio se, pristavio kafu i probudio Sandru. Bili smo naumili da ubuduće ranije odlazimo na spavanje, jer rasprave vođene do kasno u noć, kao štoje bila sinoćna, a zbog kojih sutradan hodamo natečenih očiju i podbulog lica, ne vode ničemu. Juče, posle vesti, pridružili su nam se Goja, Laza i njegova žena Jovanka. Nešto kasnije pristigli su Slobodan i Biljana. Svi smo pratili vesti i svako ih je drugačije tumačio. Pre svega, odgonetali smo šta je sa ugovorom iz Rambujea: zašto Milošević ne potpisuje? I zašto su ugovor prihvatili samo Albanci? Pitanje je dolazilo za pitanjem, a za odgovore smo bili uskraćeni............

..........U 15h posao je bio gotov, ali sam se još malo podružio se kolegama. I ovde je vladalo uverenje kao i kod nas u dvorištu. Činilo se da je prosto nemoguće da nas iz Vojvodine, a pre svega iz Novog Sada, uvuku u problem sa Kosovom. Oko 18h stigao sam kući. Sandra još nije bila došla. Danas je morala duže da radi, jer se jedna njena koleginica, zbog bolesti, nije pojavila na poslu. Nakon što sam sebi ispržio dva jajeta, legao sam na kauč. Pošto sam bio zadremao, uplašio sam se kada se neko iznad mene sagnuo i poljubio me u usta. Naravno, bila je to Sandra.

– Koliko si već ovde? – upitao sam.

– Upravo sam stigla.

Onako pospan škiljnuo sam na sat, koji je inače stajao pored gramofona. Bilo je 19.45h. Nekoliko minuta pre dvadeset časova začuo sam Majin glas koji je iz stana sa trećeg sprata pozivao blizance, koji su u dvorištu igrali fudbal. To je značilo da treba da prekinu igru i da se popnu gore. Sandra je nameravala da se presvuče. Još jednom sam se okrenuo i navukao ćebe preko lica. Iznenada sam, kao nekom ogromnom rukom, bio visoko podignut i zbačen sa kauča. Potom smo začuli jaku detonaciju, a nekoliko sekundi kasnije sve se ponovilo. Ponovo me obuhvatila ruka “duha”, visoko odbacila i već je usledila sledeća detonacija. Bila je iste jačine kao i prethodna. Zadrmala se čitava kuća do temelja. Pod, zidovi... sve se ljuljalo kao da je zemljotres, a onda je ponovo nastupila tišina. Sve se odigralo za nekoliko sekundi. Mahinalno sam pogledao na sat – bilo je tačno 20.03h. Sandra je stajala naslonjena na ormar i zurila u mene bledog, kao kredo namazanog lica, i razrogačenih očiju. Zatim su se njene usne otvorile i počela je da vrišti, a ja sam počeo da vičem:

– Šta se dešava?! Šta se dešava?!

Uhvatio sam je za ramena rekavši joj da uzme sveće, lična dokumenta

i jednu baterijsku lampu i da izađe napolje u dvorište.

U trenutku dok smo istrčavali kroz otvorena vrata, osetili smo jak vazdušni pritisak od kojeg nam se odeća cepala. Ponovo je zagrmelo. Ova detonacija bila je toliko snažna da su se sve kuće oko nas zadrmale. Neka prozorska krila, isčupana iz svojih držača, visila su na iskrivljenim šarkama ili ležala razbacana po dvorištu. Velika i teška ulazna vrata, koja su pre detonacija bila širom otvorena od pritiska su se, i uz tresak, zatvorila. Sa ulice i parkinga zapištali su alarmi parkiranih automobila u svim mogućim tonalitetima. Bilo je neopisivo – potpuni haos!.............`



„Javljam se iz lavljih čeljusti!“ - ovo su reči Bertolda Knabe, pisca ove knjige, koje je poslao putem razglednice svojim prijateljima u Nemačkoj, u svom prvom dodiru sa Srbijom.
Srbija je za njega bila samo mala čudna zemlja u Srcu Balkana gde zive neki čudni ratoborni ljudi i bilo ga je strah da dodje ...
Mediji u Nemačkoj bili su izvor svih informacija koje je dobijao o Srbiji.
Vera, sa kojom se venčao 1998. godine u leto, poslala je Bertolda u Srbiju da uporedi svoju sliku o Srbiji sa stvarnim stanjem.
„Javljam se iz lavljih čeljusti!“, ove reči pokazuju strah, nepoverenje, očaj, smrtnu opasnost. Bertold je u lavljim raljama, namu spasa.
Međutim, po povratku u Nemačku, posle susreta sa „lavom“ i njegovim stanovnicima, Verinom rodbinom, komšijama, počinje velika borba Bertolda o Srbiji i njenom narodu.
Prvo što radi, šalje pisma Špiglu, uglednom nemačkom časopisu i iznosi jednu drugu sliku od uobičajene u to vreme, koja se plasirala putem medija u Nemačkoj.
Zbog svog stava i pisanja pisama medijima o Srbiji i dogadjanjima oko NATO agresije, koji se nisu uklapali u šemu tadašnju medijsku sliku, Berold dobija otkaz u firmi.
Bertold ne posustaje. Angažuje se oko prikupljanja pomoći za Srbiju. Skuplja hranu, odeću, sredstva za kućnu i ličnu higijenu. Pomoć dovozi do Segedina, a „novosadska veza“ doprema pomoć u Srbiju.
Znajući da Bertold ne može da dobija prave informacije o događanjima unutar Srbije, Goran Stefanović Frile, njegov kum, počinje da mu piše pisma.
Na osnovu tih pisama Bertold je napisao ovu knjigu.
Čovek koji ima „ogromno“ srce za sve ljude i veliku ljubav prema Srbiji, od pre godinu dana se šlogirao bez šansi za oporavak i sada je u invalidskim kolicima.
Njegova ogromna želja je da napiše još jednu knjigu o njegovim iskustvima, doživljajima i prijateljima koje je stekao u Srbiji.
(Bertold V. Knabe)
Meki povez. 300 strana. Dimenzije: 21 X 14 mm.