Cena: |
1.888 din
(Predmet je prodat)
|
Stanje: | Polovan bez oštećenja |
Garancija: | Ne |
Isporuka: | Pošta Post Express |
Plaćanje: | Tekući račun (pre slanja)
PostNet (pre slanja) |
Grad: |
Beograd-Stari grad, Beograd-Stari grad |
Jezik: Srpski
urednik : stana ribnikar, muzika
str. 44, dim. 27 x 20 cm
naslovna strana : miloje milojevic
revija je osnovana u novembru 1932 godine u beogradu
clanci, portreti i studije (ne samo u ovom broju)
kornrlije stankovic
stevan mokranjac
wagner
josip slavenski
stevan hristic
anton lajovic
petar konjovic
matej hubad
vatroslav lisinski
franjo dugan
fran lhotka
stanislav straznicki
dora pejacevic
veceslav rendla
oskar smodek
josip mandic itd
za ZVUK su pisali
jovan bandur
milan bajsanski
petar bingulac
dragutin colic
antun dobronic
branko dragutinovic
zinaida grickat
zlatko grgosevic
emil hajek
ljudevit kis
ljubica maric
pavao markovac
bogdan milankovic
darius milhaud
miloje milojevic
predrag milosevic
bogdan momirovic
viktor novak
jurij ofrosimov
slavko osterc
boris papandopulo
svetolik pascan
dragan plamenac
mirko polic
ljerko spiller
bozidar sirola
rikard svarc
marko tajcevic
jovan zorko itd
Милоје Милојевић (Београд, 27. октобар 1884 — Београд, 16. јун 1946) био је српски композитор, музиколог, музички критичар, фолклориста, музички педагог и организатор музичког живота.
Рођен је 27. октобра 1884. у Београду. Милојевићев отац Димитрије, галантеријски трговац, родом је био из села Дедина код Крушевца. Његово презиме било је Ђорђевић, али је према ондашњем обичају узео презиме према очевом имену. Димитрије Милојевић био је музикалан – сам је научио да свира флауту. Мајка Ангелина рођена је у Београду, као кћерка Матеје Матића, чиновника, чији је брат др Димитрије Матић. Матићи су пореклом из Рашке, прво су се доселили у Мачву у Црну Бару, да би касније прешли у Срем у Руму, где су из звали и Црнобарић. Отац Матеје, Димитрија, Ђорђа Матића и Стевана Матића, Илија Матић је учествовао у ратовима против Наполеона у аустријској војсци. Спасенија Матић, мајка Матеје Матића је из породице Јовановић, кћерка је Петра Јовановића, чији је син Илија Јовановић отац Владимира Јовановића оца Слободана Јовановића. Ујак Ангелине Матић, капетан Стеван Матић 1848. борећи се под командом Стевана Книћанина, против Мађара истакао се храброшћу када је запленио топ, након чега је унапређен у капетана, али је том приликом рањен и касније је од поседица рањавања умро у Београду. Преко ујака Ангелине Милојевић, рођ. Матић, др Димитрија Матића, министра и професора, Милојевићи су у сродству породицама Чолак-Антић, Сондермајер, породицом генерала Димитрија Ђурића и др.
Мајка Милоја Милојевића, Ангелина је била музички даровита, приватно је учила клавир. Имао је сестру Владиславу и браћу Војислава, Владислава, Бранка, Милорада и Боривоја, познатог биолога.
Заједно с Петром Коњовићем и Стеваном Христићем представља генерацију композитора која је у српску музику унела модерне стилове и висок композиционотехнички ниво. У почетној фази свога уметничког развоја Милојевић је пошао од српске романтичарске националне школе (Стеван Мокрањац, Јосиф Маринковић). Студије у Минхену откриле су му немачки новоромантизам и музику Рихарда Штрауса, која ће му постати веома блиска. Још је снажније дејство произвео боравак у Француској. Утицај француског импресионизма био је пресудан у Милојевићевом стилском развоју. Боравак у Прагу, за време израде докторске дисертације, довео га је у контакт с авангардним чешким композиторима. У појединим делима окренуо се експресионизму. Ипак, током читавог живота није га напуштала склоност према националном стилу – за музички фолклор као основу уметничке музике. Његова последња стваралачка фаза управо је обележена применом народне мелодије у окружењу стилског амалгама који су чинили елементи неоромантизма и импресионизма.
Милоје Милојевић је поглавито лиричар, мајстор малих форми. Два су главна подручја његовог рада соло песма и клавирска минијатура, а дао је значајне прилоге и хорској и камерној музици.
У соло песмама окренуо се домаћој, француској, немачкој и јапанској лирској поезији. Стихове је тумачио гипком мелодиком и богатом хармонском палетом у клавирском парту. Међу његовим остварењима за глас и клавир вредно је истаћи следеће наслове:
Пред величанством природе, збирка од десет песама, настала је између 1908. и 1920. У том циклусу могу се уочити све стилске нијансе које карактеришу Милојевића као композитора овога жанра (српски романтичарски лид, Штраусов утицај, импресионизам). Међу најуспелије долазе: Јесења елегија, Песма орла, Јапан, Нимфа и Звона.
Петнаестак соло песама компонованих 1917. у Француској, на стихове француских песника, настале су под упливом импресионизма, а најпознатија међу њима јесте изврсна Тужна успаванка. Из каснијег стварања истичу се Три песме за високи глас (најзначајнија: Врло топли дан, 1924), на немачке стихове, и циклус Хаи-каи на поезију јапанског песника Башоа, 1942). У тим делима сустижу се елементи импресионизма и експресионизма.
Гозба на ливади, лирска симфонија за глас и оркестар (1939), први је пример симфонијског лида у српској музици.
Милојевић је неговао и хорску музику. Његово стварање у тој области креће се од непретенциозних дечјих и омладинских хорова до сложених дела. У најзначајније долазе: Дуго се поље зелени (1909), минијатура за мешовити хор, на стихове Војислава Илића; драматична балада Слутња (1912), обележена неоромантичарском хроматиком и полифонијом, убраја се у врхунска остварења српске хорске литературе; и циклус Пир илузија (1924), на текстове Мирослава Крлеже (Вечерње декорације, Триптих, Црно суморно поподне), дело модерног израза и високих техничких захтева у погледу хорске фактуре. Најпопуларнија Милојевићева хорска композиција јесте Муха и комарац (1930), духовити скерцандо на народни текст, обележен тонским сликањем. Та ефектна композиција с разлогом је упоређивана с Козаром Стевана Мокрањца. Милојевић се с успехом огледао и у црквеној музици (две литургије, три опела; посебно је успело Кратко опело у b-молу за мушки хор, 1920).
Један је од најзначајнијих српских композитора клавирске музике. Четири комада за клавир (1917) означавају прекретницу у историји српске клавирске литературе по својим уметничким вредностима. Високоуспеле збирке Камеје (1937–42) и Моја мајка (1943) карактерише садејство импресионизма и неоромантизма. Циклуси Мелодије и ритмови са Балкана, Косовска свита и Повардарска свита (све из 1942), засновани су на фолклору, највише на мелографским записима самог Милојевића. У тим делима сусрећу се импресионистичка решења, али и робустнији приступ фолклору близак Бели Бартоку. На издвојеном месту стоје Ритмичке гримасе (1935), Милојевићев искорак у експресионизам. У том делу клавир се повремено третира као удараљка, на појединим местима нема ознаке за врсту такта, а хармонски аспект одликује напуштање тоналитета и појава кластера.
Мање је обилан Милојевићев рад на пољу оркестарске музике. Треба поменути симфонијску поему Смрт мајке Југовића (1921), у којој се назиру утицаји Р. Штрауса. У том делу запажају се недостаци на плану тематске разраде и оркестарског звука. Много је успелија Интима (1939), свита за гудачки оркестар према мотиву ре-ла-до-ми-ла. У шест ставова осликана су неколика расположења (што је сугерисано насловима ставова). У тој композицији остварена је целовитост структуре, као и звучне и колористичке вредности.
Милојевић је дао и низ камерних дела. Написао је два гудачка квартета (G-дур, 1905. и c-мол, 1906); Квартет у G-дуру прво је дело тога жанра у српској музици. Компоновао је две сонате за виолину и клавир (h-moll, 1924; d-moll, 1943), Сонату у fis-молу за флауту и клавир (1944), Сонату за виолу соло in g (1944) и др. Најкрупније је међу тим делима Соната за виолину и клавир у h-молу, композиција чврсте структуре и велике експресивности која се креће од дискретне лирике до страствене драматичности.
Музичкој сцени припада једно од Милојевићевих најапартнијих остварења – Собарева метла (1923), балетска гротеска на надреалистички текст Марка Ристића.