Vilijem Fokner SvetilišteMeki povezDžepni formatIako jedan od najvećih američkih pisaca – možda i najveći američki pisac XX veka – Fokner nije toliko popularan ni čitan kod nas, verovatno zbog težine njegove proze koja se u pojedinim delima možda približava i Džojsovim eksperimentima (sa Ulisom i Fineganovim bdenjem). Ipak ne bi trebalo unapred „bežati“ od njegovih knjiga među kojima su neke pisane na klasičniji način i čitljivije – poput Svetlosti u avgustu – dok i mnoga druga značajna dela, poput kratkog romana Dok ležah na samrti, nisu toliko složena i teška. S druge strane znamenita „Buka i bes“ je, iz meni nepoznatih razloga, između dvadesetak Foknerovih dela izabrana da – iako ubedljivo najteža za čitanje – bude školska lektira u našim gimnazijama i time, bez sumnje, ime ovog velikog pisca osudi da stoji na nekoj večnoj crnoj listi naših srednjoškolaca. Svetilište – šesti Foknerov roman, koji je napisan (1931) između velikih dela Buka i bes i Dok ležah na samrti – težak je i po temi i po stilu. Po rečima samog Foknera, želeći u to vreme da privuče veću pažnju književne javnosti, kao i da ostvari i komercijalni uspeh, pisac je tražio posebno provokativne i intrigantne teme (šverc, silovanje, ubistvo, prostitucija, voajerizam, linč…) pa je za priču izabrao mračnu pripovest o mladoj devojci, sudijinoj kćerki i studentkinji, koja slučajno upada među polusvet – krijumačare alkohola u vreme prohibicije – odnosno na jednu farmu na kojoj biva silovana (na posebno bizaran način, imajući u vidu da je njen silovatelj bio impotentan) a zatim kidnapovana i čuvana u javnoj kući, dok se kasnije u priči za ovaj slučaj, kao i sa njim povezano ubistvo, sudi nevinom čoveku. Kraj ću preskočiti iz poznatih razloga. Reč „svetilište“ u konkretnom slučaju ovog romana odnosi se na devojačku nevinost, koje bi, posebno prema konvencijama američkog društva na jugu, trebalo da se čuva po svaku cenu…što se u ovoj priči nije ostvarilo…12/5