Vrsta: Ostalo
ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2003
Autor: Domaći
Tip: Jednojezični
Jezik: Srpski

Соња Бајандићева Јовановић: ТЕРАЈ КЕРА, ЛУТКО МОЈА БЕЛА
Војвођански речник за панонце- почетнике
Издавач: ДНЕВНИК, Нови Сад, 2003.год.
Меки повез, 113 страна, ћирилица, 23цм.
Некоришћен примерак
РЕЂЕ У ПОНУДИ.
`
Teraj Kera_35mm300
FOTO: PROMO
Teraj Kera_35mm300
Ručni sat je isturen u prvi plan, tek da se zna “čija je kuća masna”! Široke gaće i gumeni opanci se, istina, ne vide na sliki, ali su sigurno tu, samo ji prekriva klasalo žito pred kosidbu... O, kako bi se grdno prevario takav čitalac koji o knjizi sudi samo po koricama i naslovu `Teraj kera lutko moja bela`, a ne obraća pažnju šta piše sitnijim slovima u podnaslovu: “Vojvođanski rečnik”!

Hajd sad na stranu što je naslov tek pola izreke kojom Lala preklinje Sosu koju je nekako s mukom nagovorio da se odvoje od žetelaca negde među stogovima kukuruzovine, al’ se ona tamo ipak posle ona nećka (“Ijuf, bećaru jedan!”), mučeći ga ženskim sredstvima, možda i tvrdeći pazar: `Teraj kera, lutko moja bela, teraj kera kad si započela!` Dakle, uprkos tome što ga autorka, inače biolog po obrazovanju, karakteriše kao rečnik, ovo je, osim što je zbirka lokalnog argoa (sa sintagmama) i kompletne frazeologije, ujedno i pojmovnik, pa i leksikon, a bo’me i nekakav začetak vojvođanskog `Crvenog bana` (`A što sedim - što gaće ne drešim?!`).

Uz pomoć 3.105 reči, izreka, poslovica (`Od čeg sit - od tog i deb’o!`), uzvika i koječega još iz knjige, pored ostalog, konačno saznajemo kakvo je to `suškovo vino`, ko su `četvrtari`, šta je to `čerez`, `mišlinger`, `tantuz`, `izlenirano`, `opaklija`, `cajg”, `negleduš”, `firciger`, `calkelner`, `supnitof`, `bundala`, `najkvirc`, `melšpajz`, `ladla`, `garantol`, `gajdaška prdaljka`, `ajzliban`, `laboška`, potom i, da prostite, `kurisanje` (ali samo diskretno, moliću fino, `u pola glasa` nagovešteno uz stavku `ašikovanje`...).

Ima tu i običnih izreka kao što su “Lenj konj duže kasa` ili `Naš’o si crkvu diš’ se bogu moliti!`, ali i onih koje bi mogle da budu politički nekorektne jer izražavaju netrpeljivost jednih lala prema drugim lalama: `Iz Banata u Bačku samo je sunce dobro što dolazi`. I tako predački geni mi proradili, pa sa zaprepašćenjem primećujem da u knjizi nema `čekljuna`, `tagloa`, `gloncije`, `žiradeka` i nekih drugih svakodnevnih, nezaobilaznih reči iz mog rodnog kraja. Nema ni uzvika `Bunarić ti maaaamin...!`, sad psovke ili kletve kako kada i već prema prilici, a ponajviše izvikivanih od kada bi nas ugledali vlasnika njiva sa kojih smo brali mlade kukuruze za pečenje u nekoj jamuri, ili od strane gazda voćnjaka i drvoreda iz kojih smo krali trešnje, poluzelene kajsije, šljive... Zabrinjavajuće!

Šalu na stranu, ne znam za pandan ovakvoj knjizi, a u svakom slučaju je nesvakidašnji, svake hvale vredan doprinos srpskom, ne samo lingvističkom nasleđu.`