ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2010
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Kao nova, nekorišćena

Serbija : raj siromašnih / Herbert Vivijan ; prevela Vesna Petrović
Jezik srpski
Godina 2010
Beograd : Službeni glasnik, 2010 (Beograd : Glasnik)
Fizički opis 290 str. : slika A. Obrenovića ; 21 cm
Drugi autori - osoba Petrović, Vesna
Zbirka Biblioteka Nauka. Ekonomska edicija
Prevod dela: Servia / Herbert Vivian
Tiraž 1.000
Napomene uz tekst
Registar.
Predmetne odrednice
Srbija -- 19v -- Istorijska građa
Vivijan, Herbert, 1865-1940 = Vivian, Herbert, 1865-1940


Ovo je knjiga inteligentnog engleskog novinara o Srbiji, napisana sa izrazitim simpatiajma prema zemlji i njenom kralju i objavljena u Londonu 1897. godine. Vivijan je više puta prokrstario Srbijom i razgovarao sa svima – od seljaka i profesora do predsednika vlade i kralja – i prikazao sve važnije crte društvenog života i države. I pored izvesne idealizacije, knjiga sadrži obilje činjenica obuhvaćenih poglavljima o dvoru, političkim partiajma, spoljnoj politici, vojsci, crkvi, finansiajma, industriji, trgovini i komunikaciajma, poljoprivredi, administraciji, književnosti i prosveti, Beogradu i drugim gradovima u unutrašnjosti. Iz ove knjige možemo mnogo da saznamo i naučimo o Srbiji skraja XIX veka.

11.12.10 Politika
Srbija, raj siromašnih, Herbert Vivijan
Kako je danas u Srbiji sudstvo i reforma pravosuđa aktuelna tema, nije zgoreg zabeležiti ni mišljenje jednog stranca 1897. godine. „Uveren sam u to da se u Srbiji pravda deli nepristrasno i pošteno. Na rad srpskih sudova nisam čuo pritužbe čak ni od stranaca koji su izgubili sporove pred njima“, zabeležio je Herbert Vivijan u svojoj knjizi
Dobre knjige su kao dobro vino.Što su starije sve su bolje. Službeni Glasnik nas je ponovo obradovao. U ekonomskoj ediciji pojavila se knjiga Herberta Vivijana, Serbija raj siromašnih ( urednik Boško Mijatović).

Knjiga je objavljena 1897.godine.Njen autor, engleski novinar Herbert Vivijan, u predgovoru kaže: „U Beograd sam svaratio tokom jednog od svojih besciljnih putovanja, sa namerom da u njemu provedem samo nekoliko sati.Međutim, taj grad sam zatekao u velikom uzbuđenju zbog događanja od istorijskog značaja – posete crnogorskog kneza, prve posle bitke na Kosovu koja se odigrala pre pet vekova.Zainteresovao sam se za to i u Srbiji ostao mnogo meseci putujući po njoj, i sad pišem o onome što sam na tim putovanjima video.“

Pronicljivi novinar je, ako se izuzme istorijski uvod i literatura o Srbiji, svoja viđenja podelio u dvanaest poglavlja. U poglavljima je obuhvaćeno sve što bi ondašnjeg, a još više današnjeg, čitaoca moglo zainteresovati. Od samog dvora, preko opisa kraljevske porodice Obrenovića, političkih partija, vojske, crkve i finansija do industrije, poljoprivrede, književnosti i obrazovanja sa završnim poglavljima o divnom Beogradu i gradovima u unutrašnjosti.

Opšte govoreći u ovoj knjizi se može pronaći sijaset dragocenih podataka od interesa za istoričare, ekonomiste, novinare, publiciste, pravnike, trgovce, etnologe i sve druge pismene osobe. Uvek je, bar meni, bilo zanimljivo kako nas drugi ljudi, stranci koji provedu neko vreme među nama, vide i doživljavaju. Šta oni stvarno misle o nama, našim običajima, navikama, ponašanju? Da li im se dopada hrana za koju mislimo da je najbolja na svetu(kao što svaki narod misli o sopstvenoj ishrani)? Šta im se kod nas dopada, a šta ne? Koliko nas razumeju i da li nas uopšte mogu razumeti? Da li se o nama misli kao o dobrim ili rđavim osobama?

Odgovore na ova pitanja lako pronalazimo u Serbiji.Jeste to mišljenje samo pojedinca, g. Vivijana, ali uostalom knjige i izveštaje uvek pišu pojedinci, a onda se, pored ostalog, formira zvanično mišljenje čije posledice uvek trpe oni o kojima je pisano.

Autor lako zaključuje da je Srbija poljoprivredna zemlja, da je tipičan Srbin seljak zemljoposednik, a da srpski seljak gotovo po pravilu ima više zemlje nego što može da je obradi. Putujući kroz Srbiju on piše da u toj zemlji seljaka nema ni jednog jedinog milionera, ali da sa druge strane... ne mogu se videti obeležja civilizacije kao što su, glad, rite i beskućnici... zaključujući da je u Srbiji „ostvaren ideal najvećeg dobra za najveći broj ljudi“ i da „ono malo što želi, srpski seljak može sebi da priušti bez ikakvih problema“(str171–172).

Opisivanje i pomno analiziranje porodične zadruge kao osnovnog oblika života u seoskoj zajednici je razlog da autor zaključi kako je ona glavni uzrok sigurnosti i bezbrižnog života u Srbiji. Doslovce on piše da je ona idealna institucija, da seljake održi imućnim, zadovoljnim i srećnim, ali nikako ne može da se oformi po želji nekog reformatora: „mora da nastane spontano i razvija se vekovima, jer samo u tom slučaju može da dostigne savršenstvo koje ima u ovo naše doba... srpska država može i čak mora da učini sve da je spasi od sigurne smrti, a to će učiniti tako što će pre svega izmeniti zakone koji podstiču ljude da je napuštaju“. (str. 179)

Kako je danas u Srbiji sudstvo i reforma pravosuđa aktuelna tema, a za nju su pored naših zainteresovani i mnogi evropski stranci, nije zgoreg zabeležiti ni mišljenje jednog stranca od pre stotinu i trinaest godina. „Uveren sam u to da se u Srbiji pravda deli nepristrasno i pošteno. Na rad srpskih sudova nisam čuo pritužbe čak ni od stranaca koji su izgubili sporove pred njima iako je u mnogo zemalja sasvim uobičajeno da se u sporovima njihovih građana i stranaca sudije stavljaju na strane svojih sunarodnika.“ (str.191)

Koliko god da je zadovoljan sudstvom toliko je Herbert Vivijan nezadovoljan srpskom hranom jer Srbi meso uvek prepeku, čak i divnu jagnjetinu i ništa se ne može dobiti krvavo, „a sirovi crni luk je najveći greh srpske kuhinje, tako da mi je fraza „bez luka“ bila korisnija od svih ostalih koje sam naučio na srpskom“.

Vrlo su poučni autorovi doživljaji u Užicu, Nišu, Svilajncu, Jagodini, Šapcu i drugim gradovima koje je u Srbiji pohodio. Beogradu je posvećeno celo poglavlje, gde se piše o hrani u restoranima, odevanju, pozorištu, zabavama, igrama, pesmama. Opisom scene i iz jedne beogradske kafane i završavam prikaz knjige koju od sveg srca preporučujem čitaocima. Biće vam mnogo lepše ako pročitate ovu knjigu, nego da gubite vreme gledajući „farmu“ ili neko slično đubre.
Najveća zadovoljstva u životu Srbinu donose tugu – neuporedivo veću od one koju donose Englezu.Posmatrajte samo Srbina dok sluša cigansku muziku – svoju i moju ideju vrhunskog blaženstva – i videćete da on polako tone u beskrajne dubine očaja.Zariva lice u šake, klati se napred-nazad i, ukoliko je muzika stvarno moćna, plače ne krijući suze.A u takvim trenucima, on je dosegnuo vrhunac ljudske sreće. (str.230)