ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Minima moralia-Theodor W.Adorno
Anarhistička biblioteka

Naslov: Minima moralia
Podnaslov: Refleksije iz oštećenog života
Autor: Theodor Adorno
Datum: 1951.
Tema: filozofija
Izvor: Theodor W. Adorno, Minima Moralia: Reflexionen aus dem beschädigten Leben, Suhrkamp Verlag, 1951.
Posveta

Prvi deo

1. Za Marsela Prusta

2. Travnata humka

3. Riba u vodi

4. Krajnja jasnoća

5. Gospodine doktore, to je zaista lepo od vas

6. Antiteza

7. They, the people

8. Ako te zavedu loši momci

9. Iznad svega, drago dete

10. Odvojeno-zajedno

11. Sto i postelja

12. Inter pares

13. Zaštita, pomoć i savet

14. Le bourgeois revenant

15. La nouvel avare

16. O dijalektici takta

17. Sva prava zadržana

18. Prihvatilište za beskućnike

19. Ne kucati

20. Struwwelpeter

21. Zamena nije dozvoljena

22. S prljavom vodom, baciti i dete

23. Plurale tantum

24. Tough baby

25. Ne pomišljaj na njih

26. English spoken

27. On parle français

28. Paysage

29. Patuljaste voćke

30. Pro domo nostra

31. Mačka iz džaka

32. Divljaci nisu bolji ljudi

33. Daleko od vatrene linije

34. S glavom u oblacima

35. Povratak kulturi

36. Zdravlje na smrt

37. S ove strane principa zadovoljstva

38. Poziv na ples

39. Ego je Id

40. Uvek govori o tome, nikada ne misli o tome

41. Iznutra i spolja

42. Sloboda misli

43. Samo bez zastrašivanja

44. Za postsokratovce

45. „Kako samo bolesno izgleda sve što raste“

46. O moralnosti mišljenja

47. De gustibus est disputandum

48. Za Anatola Fransa

49. Moralnost i temporalna sekvenca

50. Pukotine

Drugi deo

51. Iza ogledala

52. Odakle roda donosi decu

53. Glupiranje

54. Razbojnici

55. Ako dozvoljavate

56. Istraživanje porodičnog stabla

57. Iskopavanje

58. Istina o Hedi Gabler

59. Čim sam ga ugledala

60. Reč o moralu

61. Apelacioni sud

62. Kraća izlaganja

63. Smrt besmrtnosti

64. Moralnost i stil

65. Izgladnelost

66. Mešavina

67. Nemera za nemeru

68. Ljudi te gledaju

69. Mali ljudi

70. Diletantsko mnjenje

71. Pseudomenos

72. Druga berba

73. Devijacija

74. Mamut

75. Hladno konačište

76. Gala večera

77. Aukcija

78. Preko planina

79. Intellectus sacrificium intellectus

80. Dijagnoza

81. Veliko i malo

82. Tri koraka dalje

83. Zamenik predsednika

84. Raspored

85. Smotra

86. Mali Hans

87. Rvački klub

88. Glupi Avgust

89. Ucena

90. Zavod za gluvoneme

91. Vandali

92. Slikovnica bez slika

93. Svrha i kopija

94. Politička drama

95. Prigušivač i doboš

96. Janusova palata

97. Monada

98. Zaostavština

99. Zlatni standard

100. Sur l’Eau

Treći deo

101. Biljka iz staklenika

102. Uvek još malo sporije napred

103. Mali baksuz

104. Golden Gate

105. Još četvrt sata

106. I cvetovi svi

107. Ne cherchez plus mon coeur

108. Princeza gušterica

109. L’inutile beauté

110. Konstanca

111. Filemon i Baukida

112. Et dona ferentes

113. Gunđalo

114. Heliotrop

115. Čisto vino

116. I počujte samo koliko je bio nevaljao

117. Il servo padrone

118. Stalno sve niže

119. Ogledalo vrline

120. Kavaljer s ružom

121. Rekvijem za Odetu

122. Monogrami

123. Loš drugar

124. Slagalica

125. Olet

126. I. Q.

127. Wishful thinking

128. Regresije

129. Korisnički servis

130. Sivo i sivo

131. Vuk kao baka

132. Skupocena reprodukcija

133. Prilog intelektualnoj istoriji

134. Juvenalova greška

135. Žrtveno jagnje

136. Exhibitionist

137. Male boli, velike pesme

138. Who is who

139. Adresa nepoznata

140. Consecutio temporum

141. La nuance, encor

142. Tome sledi nemački poj

143. In nuce

144. Čarobna frula

145. Umetnička figurica

146. Dečja bakalnica

147. Novissumum Organum

148. Strvodernica

149. Bez preterivanja, molim

150. Najnovije izdanje

151. Teze protiv okultizma

152. Čuvajte se zloupotrebe

153. Na kraju

Dodatak

I. Key people

II. Zakonska stavka

III. Kako je oni vide

IV. Les Adieux

V. Pitanje časti

VI. Post festum

VII. Dođi bliže

VIII. Umanjena vrednost

IX. Prokrust

X. Preterivanja

Impresum

Posveta


Maksu,

Sa zahvalnošću i obećanjem



Tužna nauka, od koje ovde nudim ponešto na dar prijatelju, odnosi se na oblast koja je od pamtiveka bila smatrana za pravo polje filozofije, ali koja je, posle pretvaranja ove druge u metod, postala žrtva intelektualnog nemara, mudrijaške ćudljivosti i na kraju zaborava: na podučavanje ispravnom životu. Ono što su filozofi nekada poznavali kao život, postalo je oblast privatnosti, a sada i pûke potrošnje, koja se vuče okolo kao prirepak procesa materijalne proizvodnje, bez autonomije ili vlastite supstance. Onaj ko želi da dođe do istine o životu, u svoj njegovoj neposrednosti, mora pažljivo ispitati njegov otuđeni oblik, objektivne sile koje određuju individualno postojanje, čak i u njegovim najskrivenijim nišama. Govoriti neposredno o neposrednom znači ponašati se u velikoj meri poput onih pripovedača koji svoje marionete ukrašavaju imitacijama zastarelih strasti, kao bižuterijom, i očekivati od ljudi, koji su samo sastavni delovi mašinerije, da postupaju kao subjekti, kao da nešto i dalje zavisi od njihovih postupaka. Naš pogled na život skliznuo je u ideologiju, koja prikriva činjenicu da života više nema.

Ali, odnos između života i proizvodnje, koji u stvarnosti ono prvo svodi na prolaznu pojavnost drugog, potpuno je apsurdan. Sredstva i ciljevi su zamenili mesta. Intuicija o toj sumanutoj quid pro quo (trampi) još uvek nije sasvim izbrisana iz života. Svedena i degradirana suština žilavo se opire magiji koja hoće da je pretvori u fasadu. Promena odnosa proizvodnje i sâma u velikoj meri zavisi od onoga što se dešava u „sferi potrošnje“, pûkom odrazu proizvodnje i karikaturi života: u svesti i nesvesnom pojedinaca. Samo kroz suprotstavljanje proizvodnji, kao bića koja još uvek nisu sasvim obuhvaćena tim poretkom, ljudi mogu doći do nekih humanijih odnosa. Ako čak i pojavnost života, koju i sâma sfera potrošnje brani iz tako loših razloga, bude potpuno izbrisana, to će značiti pobedu čudovišnog apsoluta proizvodnje.

Ipak, razmatranja koja polaze od subjekta ostaju pogrešna u meri u kojoj je život postao privid. Naime, od kada se nadmoćna objektivnost istorijskog kretanja, u njegovoj sadašnjoj fazi, ispoljava samo kao rastakanje subjekta, a da to nije dalo podsticaj usponu nekog novog, individualno iskustvo se nužno zasniva na starom subjektu, sada istorijski osuđenom, koji još uvek postoji za sebe, ali ne i u sebi. On i dalje veruje u svoju autonomiju, kao nešto zagarantovano, ali ništavnost koju je subjektima pokazao koncentracioni logor već je i sâma poprimila oblik subjektivnosti. U subjektivnoj refleksiji, čak i kada se kritički bavi sobom, ima nečeg sentimentalnog i anahronog: jadikovanja nad time kuda ide ovaj svet, koje ne treba odbaciti zbog njegovih dobrih namera već zato što ojađenom subjektu preti opasnost da ogugla na stanje u kojem je zatečen i tako i sâm potvrdi zakone tog sveta. Odanost sopstvenom stanju svesti i iskustvu uvek se nalazi u iskušenju da sklizne u neverstvo, time što izbegava uvid koji prevazilazi individualno i direktno se obraća njegovoj supstanci.

Tako je i Hegel, čiji je metod poslužio kao uzor za Minima moralia, govorio protiv pûkog bića za sebe subjektivnosti, na svim njegovim nivoima. Dijalektička teorija, koja odbacuje sve što je izolovano, ne može prihvatiti aforizme kao takve. U najtolerantnijim trenucima, oni bi mogli proći samo kao „konverzacija“, da upotrebim izraz iz Predgovora za Fenomenologiju duha (Phänomenologie des Geistes, 1807). Ali, taj trenutak je prošao. Ipak, ova knjiga ne zaboravlja ni pretenzije sistema na totalitet, koji ničemu ne dopušta da ostane izvan njega, niti da se usprotivi toj pretenziji. U svom odnosu prema subjektu, Hegel nije uvažavao zahtev koji je inače vatreno zagovarao: biti unutar stvari, a ne uvek negde „s one strane“, „prodreti do imanentnog sadržaja stvari“. Ako subjekt danas nestaje, aforizmi na sebe preuzimaju zadatak da „nepostojano razmatraju kao suštinsko“. Suprotno Hegelovoj praksi, a opet u skladu s njegovom mišlju, oni insistiraju na negativitetu: „Život duha dostiže svoju istinu samo kada otkrije sebe u apsolutnom rasulu. Duh nema snagu pozitivnog, koje se okreće od negativnog, kao kada kažemo nešto o nečemu ništavnom ili pogrešnom, a onda pređemo na nešto drugo; svoju pravu snagu on stiče tek kada se direktno suoči s negativnim, kada boravi u njemu.“

Prezir s kojim Hegel, suprotno svom uvidu, stalno gleda na individualno, paradoksalno, u dobroj meri izvire iz njegove nužne upletenosti u liberalnu misao. Ideja o totalitetu koji postiže harmoniju kroz sve svoje antagonizme, primorava ga da individuaciji, ma koliko bio sklon da joj u tom procesu pripiše pokretačku ulogu, dodeli podređen status u izgradnji celine. Znanje, koje je u praistoriji objektivna tendencija nametala ljudima odozgo, upravo zahvaljujući poništavanju individualnih kvaliteta, bez izmirenja opšteg i posebnog, konstruisanog samo u mislima, koje se nikada u istoriji nije ostvarilo, kod Hegela je izobličeno: s ledenom nadmenošću on se još jednom zalaže za ukidanje posebnog. Nigde u svom delu on ne dovodi u pitanje primarnost celine. Što prelaz između misleće individue i uzvišenog totalitet postaje sumnjiviji, kako u istoriji, tako i u Hegelovoj logici, tako se filozofija, kao opravdanje postojećeg, s još više entuzijazma pridružuje pobedničkoj povorci objektivnih tendencija. Kulminacija društvenog principa individuacije kroz trijumf fatalnosti pruža filozofiji dovoljno prilika za tako nešto. Time što je prihvatio kao datost i buržoasko društvo i njegovu temeljnu kategoriju, individualno, Hegel nije istinski razrešio njihov dijalektički odnos. On svakako primećuje, kao i klasični ekonomisti, da totalitet nastaje i reprodukuje se upravo kroz međupovezanost sukobljenih interesa njegovih članova. Ali, on naivno posmatra individualno, kao takvo, samo kao nesvodivu datost, što je u svojoj teoriji saznanja osporio. Ipak, u individualističkom društvu, opšte se ne ostvaruje samo kroz međuigru posebnosti, već je društvo suštinski supstanca individualnog.

Zato društvena analiza može naučiti neuporedivo više od individualnog iskustva nego što je Hegel verovao, dok, obrnuto, velike istorijske kategorije, posle svih zločina koji su u međuvremenu počinjeni uz njihovu pomoć, nisu više pošteđene sumnji zbog prevare. U sto pedeset godina posle formiranja Hegelove teorije, neke sile protesta vratile su se u individualno. U poređenju s patrijarhalnom uskogrudošću karakterističnom za tretman kod Hegela, individualno je postalo bogatije, osobenije i energičnije, koliko god da je, s druge strane, bilo oslabljeno i ispražnjeno društvenom socijalizacijom. U periodu svog raspadanja, individualno iskustvo o samome sebi i onome što mu se dešava ponovo doprinosi spoznaji, koju je ranije prikrivalo, sve dok je nastojalo da se, besprekorno i pozitivno, nametne kao vladajuća kategorija. Naspram totalitarne jednodušnosti, makar deo oslobađujućih snaga društva može se privremeno povući u sferu individualnog. Ako kritička teorija tu pronađe svoje utočište, to neće biti samo iz nečiste savesti.

Sve to ne znači osporavanje onoga što je u tom pokušaju problematično. Najveći deo ove knjige napisan je za vreme rata, u uslovima koji podstiču kontemplaciju. Nasilje koje me je nateralo u izgnanstvo onemogućilo mi je punu svest o njemu. Još uvek ne mogu da priznam sebi saučesništvo onih koji naspram neizrecivih kolektivnih zbivanja uopšte pričaju o individualnom.

U svakom od tri dela polazna tačka je najuža privatna sfera, ona intelektualca u izgnanstvu. Odatle slede razmatranja šireg društvenog i antropološkog opsega; ona se bave psihologijom, estetikom i naukom, u odnosu na subjekt. Zaključni aforizmi iz svakog dela tematski vode ka filozofiji, iako nikada ne pokušavaju da budu potpuni ili konačni: svi oni samo pokušavaju da naznače tačke napada ili da dopune modele za buduća razmatranja.

Neposredan povod za pisanje ove knjige bio je pedeseti rođendan Maksa Horkhajmera (Max Horkheimer), 14. februara 1945. Knjigu sam pisao u periodu kada smo, usled spoljašnjih okolnosti, morali da prekinemo zajednički rad. Ona je neposredno svedočanstvo o dialogue intérieur (unutrašnji dijalog): u njoj nema nijednog motiva koji ne bi pripadao Horkhajmeru, isto koliko i osobi koja je našla vremena da ih formuliše.

Poseban pristup Minima moralia, pokušaj da se neki aspekti naše zajedničke filozofije izlože iz ugla subjektivnog iskustva, znači da njeni delovi neminovno nisu na visini zahteva filozofije kojoj uprkos tome pripadaju. Izraz toga je i nepovezani i neobavezujući karakter same forme, odricanje od izričite teoretske doslednosti. U isti mah, taj asketizam trebalo bi da donekle ublaži nepravdu kada sami radite na nečemu što biste mogli dovršiti samo zajednički, od čega nećemo odustati.

366 str

L. 1