Godina izdanja: 1990
ISBN: 86-7581-001-6
Autor: Domaći
Vrsta: Etimološki rečnici
Tip: Jednojezični
Jezik: Srpski

Rečnik savremenog srpskohrvatskog književnog jezika s jezičkim savetnikom

Izdavač: KIZ Apolon, Beograd
Biblioteka Feniks
Povez: tvrd sa zlatotiskom
Broj strana: 1023
Veoma dobro očuvana.

Pred vama je drugo izdanje „Rečnika savremenog srpskohrvatskog književnog jezika s jezičkim savetnikom“, autora Miloša Moskovljevića, srpskog i jugoslovenskog lingviste najvišeg ranga. To je ujedno, i prvo izdanje koje je stiglo do čitalaca, s obzirom da izdanju iz 1966. godine to nije uspelo (osim tridesetak primeraka). Odmah po izlasku iz štampe (izdavači Nolit i Tehnička knjiga) Rečnik je zabranjen i uništen. Sve se odvijalo prema poznatom scenariju političke anateme. Zlonamerni čitalac (jedna dama) „šapnuo“ je prvom političaru do koga je došao (Mirko Tepavac) da u knjizi „ima sumnjivih reči“, ovaj je odmah pokrenuo mehanizam ideološke diskreditacije autora. U obračun sa autorom uključili su se, uglavnom, političari i političke institucije. Našao se tu, za svaki slučaj, i jedan, kako to političari kažu, „književni poslenik“ (A. Vučo).

U Rečniku sa 50.000 leksikografski obrađenih reči kritičari su pronašli nekoliko odrednica (maj, ilinden, obznana, četnik, partizan) za koje su konstatovali da imaju negativan odnos „prema socijalizmu, našoj revoluciji i socijalističkoj izgradnji.“ Osudi autora pridružio se i uplašeni izdavač (njegovi rukovodeći ljudi odmah su kažnjeni od strane GK SK Beograda) sa obrazloženjem da su u Rečniku izneti stavovi koji su „protivni duhu Ustava SFRJ, našoj revoluciji, federativnom uređenju i narodnoj ravnopravnosti.“

Kritika se širila bez valjane analize knjige i ubedljivih argumenata. A zašto bi se kritičari i trudili da čitaju knjigu kada je jedan od njih (Aleksandar Vučo) izneo mišljelje da „ne treba biti lingvist, ni filolog, ni leksikograf“ da bi se pronašla crna nit šovinističkog mentaliteta. To nam govori da je kritika bila nestručna i zlonamerna, da se bazirala na ideološkom i političkom tumačenju reči, a zapostavila filološku i lingvističku stranu.

Posle toga usledila je odluka Okružnog suda u Beogradu o zabrani rasturanja i o uništenju Rečnika. Takav huk jednoumlja (bezumlja) onemogućio je da se čuje i druga strana. Dr Moskovljeviću nije uručeno rešenje, niti bilo kakvo obrazloženje o zabrani. On je sve saznao iz novina. Slao je pisma sudu, izdavačima, listovima, branio svoje stavove i obrazlagao inkriminisane reči, tražio da se čuje reč stručnjaka i autora. Sve je bilo uzalud. Niko nije odgovorio. Nijedno pismo nije objavljeno. Nijedan intelektualac nIje digao glas protiv inkvizitorskog čina.
Sve je prepušteno zaboravu, i autor i delo.

To je bio još jedan udarac srpskoj i jugoslovenskoj kulturi. Generacije su bile lišene knjige koja je neophodna i veoma prikladna po obimu i sadržaju) za negovanje pravilnog govornog i pisanog maternjeg jezika.

Dvadeset četiri godine posle ovog događaja odlučili smo se da ponovo štampamo Rečnik i time damo prilog tvrdnji da lomača može uništiti hartiju; ali ne i delo, jer ono je nalik feniksu.
.
- Dr Ivan Šijaković

(K-30)