ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Godina izdanja: Ss

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Sa bakropisima
Mila Milunovica

Milan Dedinac (Kragujevac, 27. septembar 1902 — Opatija, 26. septembar 1966) bio je srpski i jugoslovenski pesnik,[1] najizrazitiji lirik među nadrealistima.[2]

Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je bio sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo. Skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi Od nemila do nedraga (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom.

Biografija
Školovao se u Beogradu i Bitolju. Za vreme Prvog svetskog rata školuje se u francuskim koledžima u Vilfranšu i Kanu, a od 1921. godine studirao je na filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za francuski jezik i komparativnu književnost. Diplomirao je 1927. godine.[1]

Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Pesnik Stražilova, pošavši od sasvim konkretnih istorijskih i erotskih tema, teži lirskoj imaterijalizaciji predmeta. Dedinac, naprotiv, polazi od fluidnih emocionalnih stanja da bi kasnije izrazio sasvim određene egzistencijalne i istorijske situacije. Njegove rane pesme (ciklus „Zorilo i noćilo“, 1922. i dr.) liče na nefiguralno slikarstvo, u kojem nema predmeta nego samo crta i boja, ili, još više, na muziku, koja je samom svojom prirodom lišena svake predmetne konkretnosti. Krajnja tačka tog načina pevanja dostignuta je u antipoemi Javna ptica (1926), jednom od najznačajnijih nadrealističkih tekstova. Spontani lirizam prvih pesama u njoj je potisnut svesnim traženjima i eksperimentisanjem s izrazom i oblikom.

Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama ka poeziji stvarnosti počinje s poemom Jedan čovek na prozoru (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji posmatra nepogodu, u narodnoj zbirci, Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211 (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekova pada u stvarnost. Zbirka je mešavina poetske proze i stihova, dnevničkih zapisa i pesama. To je poezija o ropstvu i stradanju, o čežnji za slobodom, poezija ljubavi prema zavičaju, svojim najbližim i otadžbini, nastala u najboljim tradicijama srpske slobodarske poezije. Dedinac je u nju uneo svoju profinjenu lirsku osećajnost; lirsko je u njoj na izvanredan način povezano s materijalnim podatkom, s istorijskim okolnostima. U njegovim pesmama nema ničeg deklarativnog, parolaškog, programskog; iako prožete sumornom stvarnošću epohe, one su ostale najčistija lirika.

Sasvim drukčiju orijentaciju otkrivaju pesme koje su u zbirci Od nemila do nedraga (1957) nazvane „Pesnički ogledi sa putovanja po Crnoj Gori“. Neke od tih pesama nastale su pre rata, ali kao celina ciklus je uobličen u posleratnom razdoblju, tako da se mogu uzeti kao treća, završna etapa u Dedinčevom pesničkom razvitku. Na pesničkim putovanjima po Crnoj Gori pesnika ne privlače sudbine ljudi niti istorija zemlje, nego priroda, kamen, ptice, sunce, masline, nebo. Ta poezija ispunjena je nebeskim vidicima, suncem i svetlošću. Crnu Goru pesnik vidi kao zemlju otvorenu nebesima. Penjanje uz planinske vrleti završava se uranjanjem u nebeska prostranstva. Sve pesme prožima čežnja za stapanjem s prirodom, nestajanjem u kosmosu. Čovek je u njoj sudeonik velike panteističke drame sveta i kosmosa. Crnogorski ciklus tako zaokružuje Dedinčevo pesničko delo. Stvarano u tišini i osamljenosti, to delo je ipak, oslonjeno na najbolje tradicije srpske poezije, lirsku, slobodarsku i kosmičku, i prožeto uznemirenim ritmom epohe.

Jedan je od ljudi kojima je Dobrica Ćosić posvetio poglavlje u svom romanu Prijatelji.

Sahranjen je u Aleji narodnih heroja na Novom groblju



Milo Milunović (Cetinje, 6/18. 8. 1897. — Beograd, 11. 2. 1967) bio je jugoslovenski slikar, likovni kritičar, jedan od osnivača i prvih nastavnika Akademije likovnih umetnosti u Beogradu (1937).

Biografija
Školovao se na Cetinju, Monci (1906) i Skadru, (1911), a umetnost je učio u Firenci (1914 — 1916) i Parizu (1919 — 1922) kada se upoznaje sa delima Pola Sezana. U Zagrebu živi i slika od 1924. do 1926. Ponovo odlazi u Pariz 1926. i ostaje do 1932. godine gde slika i izlaže na samostalnim i grupnim izložbama. Doseljava se u Beograd 1932. u kome živi do 1946. Od 1937. do 1946. radi kao profesor Akademije likovnih umetnosti. Posle Drugog svetskog rata od 1946. do 1948. živi na Cetinju gde sa Petrom Lubardom osniva Umjetničku školu u kojoj je i predavač. Konačno se doseljava u Beograd 1948. gde ostaje do kraja života. Iste godine mu se dodeljuje zvanje majstora-likara da bi upravljao „Državnom majstorskom radionicom likovne umetnosti“ u kojoj je održavao tečajeve za slikare postdiplomce. Od 1952. do kraja života bio je redovni profesor Akademije likovnih umetnosti.

Bio je od 1950. dopisni a od 1958. redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu izabran je 1966. godine.

Prvi put je samostalno izlagao 1918. godine u Osijeku i Cetinju, a od 1919. izlagao je na mnogobrojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Bio je član grupa „Dvanaestorica“ (1937 — 1938) i „Samostalni“ (1951 — 1955).

Od 1939. do 1964. godine pisao je i likovnu kritiku u „Politici“, „Umetničkom pregledu“, „Književnim novinama“ i dr.

Slikarstvo
Glavno obeležije slikarstva Mila Milunovića je precizna kompozicija i prefinjen kolorit. Iako je tokom ukupnog opusa ostao privržen figurativnom slikarstvu, pokatkad se približavao asocijativnoj apstrakciji, ali nikada nije potpuno zakoračio u bezpredmetnu plastičku predstavu. Krajem četvrte decenije Milunović je ušao u interpertiranje forme na impresionistički način, sa dosta svetla i hromatskih rešenja baziranih na valerskim vrednostima prelivenih po površini platna. Poslednji period bio je karakterističan po pojavi ekspresionističkih elemenata, ali ponovo ne striktnih već pre kao jedna nova ideja koja mu je nadalje otvarala nove puteve meditativnog slikarskog kretanja. To su teme donete iz osunčanog mediteranskog područja, pune svetla i kolorita, kompoziciono uravnotežene i precizno definisane kao jasni autorski rukopis koji je Milu Milunoviću definitivno odredio jedno od najznačajnijih mesta u srpskom slikarstvu tog perioda.