ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1951
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

MASTODONTI Aleksandar Vučo

Novo pokolenje, Beograd, 1951.
95 strana
ćirilica
likovna oprema
u vrlo dobrom stanju
neke stranice nerasečene
200g
Mastodonti je alegorijska poema o borbi protiv fašizma u kojoj je vidljivo vraćanje prvobitnom, vraćanje u praistorijsku prošlost, među pretpotopna čudovišta, što je karakteristično za Vučovu poeziju nastalu nakon rata.
Aleksandar Vučo predstavnik je nadrealizma i 1923. godine sarađuje u časopisima “Putevi” i “Svedočanstva”.
Crteže, inicijale i naslovnu stranu izradio je Predrag Milosavljević.
Prvo izdanje.

Aleksandar Vučo (pseudonim: Askerland, 25. septembar 1897 - 21. jul 1985) bio je srpski pisac koji je pripadao nadrealističkom pravcu.
Kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista, iako je zajedno s Matićem najizrazitiji primer koautorstva u našoj literaturi.
Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme:
Humor Zaspalo (1930),
Nemenikuće (1932) i
Ćirilo i Metodije (1932).
U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma“, kako je primetio pesnik.
Poema Humor Zaspalo
vrhunac je te poezije apsurda i alegoričnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija“ srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknimsintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet.
Posle ovih dela izišla je poema za decu
Podvizi družine „Pet petlića“ (1933),
Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. To je nastavak nadrealističkih poema ali istovremeno otvaranje novog kruga u njegovom pesničkom razvoju, različitog od prethodnog i u tematskom i u umetničkom smislu.
Eksperimenti zvukom i smislom, koji su prethodno bili sami sebi svrha, dobili su u ovoj poemi dublje osmišljenje. Verbalni humor doveden je u vezu s realnim svetom gradske dece, s njihovim igrama i maštanjima, s njihovim stvarnim i izmišljenim podvizima. Vučo je tako pružio deci ono što im je najbliže, „slobodnu i živu igru duha“, i stvorio klasično delo naše moderne poezije za decu. Socijalna komponenta, prelomljena u ovoj poemi kroz prizmu dečjeg doživljaja sveta, dobila je u poeziji 30-ih godina programski karakter, što je naročito vidno u poemi
Marija Ručara (1935),
koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem. Za poeziju nastalu nakon rata karakteristično je višestruko vraćanje prvobitnom: vraćanje u praistorijsku prošlost, među pretpotopskačudovišta (alegorijska poema o borbi protiv fašizma)
Mastodonti, 1951),
(Alge, 1968), ronjenje u „prabiljna stanja“, u hladni i senoviti svet algi i drugog primarnog rastinja
(Nepovrat Humora Zaspalog, 1978) povratak vlastitoj pesničkoj mladosti .
Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman
Koren vida (1928)
izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna. Opsežni koautorski roman
Gluho doba (1940)
predstavlja zaokret od poezije ka faktografskom suvoparnom realizmu. U posleratnim romanima on napušta taj put i vraća se svojim nadrealističkim iskustvima. Tri romana o sudbini građanskog intelektualca u revoluciji,
Raspust (1954),
Mrtve javke (1957) i
Zasluge (1966),
koje je neko nazvao beogradskom trilogijom, predstavljaju, po rečima autora, „svedočanstvo o sudaru čoveka sa apsurdom oko sebe i u sebi“. Radnja se odvija na dva plana, u dve vremenske ravni, u sadašnjem vremenu, koje obuhvata ratna i poratna zbivanja, i u prošlosti, od početka ovog veka do rata. Dva se plana međusobno prepliću. Dragan Manojlović, junak trilogije, vraćajući se u detinjstvo i mladost da pronađe sebe, pokušava da iz krhotina sećanja sačini svoj lik. Postupak kojim je ostvareno to traganje za izgubljenim vremenom autor naziva „unutrašnjim pisanjem“, „unutrašnjim zabeleškama“.
Poslednji Vučov veliki romansijerski poduhvat, trilogija, ili roman u tri dela, s naslovima
Omame (1973),
I tako, dalje Omame (1976) i
Omame, kraj (1980),
neobičan je spoj poetskog, autobiografskog i romanesknog. Od svih njegovih proznih ostvarenja to delo je najmanje roman, ali ono, zauzvrat, ima najviše poezije i života, i najviše ličnog, svojstvenog Vuču kao stvaraocu.