ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1981
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Rasprava o blaženom životu i odabrana pisma Luciliju,
L A Seneka
Grafos Beograd 1981.

O blaženom / Pisma Luciliju – U raspravi o blaženom životu on poučava čoveka radu, a ne sitnom raspravljanju; svojim strogim deduktivnim mislima, strogo logički, on utiče na volju čitalaca i podstiče na rad.

U pismima Luciliju, te iste stavove, na pristupačan način, daje uz obilje moralnih pouka i značajnih momenata iz života u rimskom društvu

Sasvim je ista stvar da li kažem: „Najviše dobro je duša koja prezire slučajnosti i raduje se samo svojoj vrlini“ ili: „Nesavladljiva snaga duše, puna uviđavnosti, spokojna u delanju, a pri tome bogata čovekoljubljem i brigom za one sa kojima saobraća“.
Ono se može odrediti i ovak

o: „Blaženim možemo nazvati čoveka za koga ništa nije dobro ili zlo nego samo dobra ili zla duša, koji voli poštenje, kome je njegova vrlina sve, koga slučaj ne može ni uzdići ni slomiti; koji ne poznaje nikakvo veće dobro nego ono što ga sam sebi može dati i za koga se pravo uživanje sastoji u preziranju čulnih zadovoljstava“.

Seneka ( Lucius Annaeus Seneca), Mlađi, otprilike 4.do 65. godine n.e., rodom iz Kordobe, sin Seneke Starijeg, državnik u Rimu. Car Klaudije ga je prognao na ostrvo Korziku(41-49). Postao je vaspitač mladog Nerona i u toku prve polovine njegove vladavine njegov savetnik i stvarni upravljač državnim poslovima. Kasnije je bivao sve više zapostavljen i, najzad, zbog tobožnjeg učestvovanja u zaveri protiv Nerona, primoran da izvrši samoubistvo.

Sadržaj:

- Odabrana pisma:
- O vrednosti vremena,
- O najpodesnijem načinu života,
- Kako čovek bez opasnosti može da bude sam,
- O mudroj upotrebi vremena,
- O staranju za zdravlje,
- O filosofiji kao najprečoj potrebi,
- O čvrstini karaktera,
- O duhovnom radu,
- O starosti i smrti,
- O mudrosti,
- O kratkoći života,
- O povlačenju u samog sebe...

Sa latinskog preveo i uvod MILOŠ ĐURIĆ,

Lukije Anej Seneka (4.ne – 65. ne) jedan od najznačajnijih predstavnika rimskog stoicizma.
Još kao dečak interesovao se za filozofiju, da bi joj se kasnije sasvim predao.
Stekao je široko obrazovanje, te je kao besednik, pesnik, mislilac i državnik mnoge nadmašio. Godine 65. za vladavine Nerona ovaj ga osudi na smrt otkrivši zaveru.

Kao posebnu milost dopusti mu da se sam ubije. Seneka je bio jedan od najplodnijih pisaca u rimskoj književnosti. Osim važnijih dela sačuvana su Prirodnjačka istraživanja u sedam knjiga, Dijalozi u dvanaest knjiga i čuvena Pisma Luciju u dvadeset tomova.

Lukije Anej Seneka stekavši najbolje obrazovanje, okrenuo se asketskoj strogosti u duhu stoičara. Uz obuhvatanje ideja platoničara i novopitagorejaca. Pored pisane reči, istakao se i kao besednik. Sačuvana dela: Dijalozi u 12 knjiga, u kojima je prilično grubo grupisano njegovih deset dijaloga, i to nakon njegove smrti. Poznatiji “dijalozi” su: traktati O proviđenju, O postojanosti mudraca, O gnevu, O kratkoći života, O dokolici, i spis Pisma Luciliju (Pisma prijatelju).

Senekina “životna oblast” bila je etika.
Obilje Senekinih originalnih ideja i etičkih stavova nalazimo u spisu “Pisma Luciliju” (Lucilije je bio njegov prijatelj, obrazovani Rimljanin, prokurator na Siciliji). Pošto je voleo Platona, Seneka je usvojio staru podelu filozofije na logiku, fiziku i etiku. Nalazio je da upravo između fizike i etike postoji razlika kao između Boga i čoveka.

On razlikuje silu od materije, a materiju od božanstva, koje kao duh kroz sve prodire. Pretpostavlja da u duši, pored racionalnog, postoji i iracionalni element (sposobnost za afekte i požude, čije obuzdavanje vodi sreći). Takođe, pravi razliku između duše i tela (koje je samo ljuska, okov, tamnica za “meso”). Uzimao je u obzir dve hipoteze o sudbini duše posle smrti: besmrtnost (o kojoj se ništa sigurno ne može tvrditi) i večno nepostojanje (koje je u delima vrlo sugestivno opisao).

Po Seneki, cilj egzistencije je ostvarenje sreće, do koje se dolazi kad se pomoću vrline ostvari duševni mir, spokojstvo i nepokolebljivost duše. Vrlina je najveće dobro, jer vodi sreći; jedan od glavnih uslova sreće jeste živeti u saglasnosti sa prirodom. Seneka je uviđao negativna svojstva ljudi, mučnost i jad egzistencije, retkost vernosti i poštenja, ali je govorio da zbog toga ne treba očajavati. Čovek treba da više liči na Demokrita (koji se smejao prilikom izlaska iz kuće, uviđajući komediju u svemu što radimo), nego na Heraklita (koji je plakao kada je iz kuće polazio, uviđajući sveopštu bedu).

Seneka je pisao i tragedije po grčkim uzorima (Medeja, Atamenon, Fedra, Edip), kao i epigrame. Današnje vreme zadužio je i svojim zalaganjem za ukidanje smrtne kazne, kao i preporukom ljubavi prema ljudima.

Lucije Enej Seneka Filozof (lat. Lucius Annaeus Seneca; rođen oko 4. p. n. e. u Kordobi — umro 65), rimski književnik, glavni predstavnik modernog, „novog stila“ u vreme Neronove vladavine.

Njegovo književno delo je veoma značajna pojava u istoriji rimske književnosti i svedok jednog stilskog pravca koji je ostavio traga i u potonjim vekovima ne samo rimske već i evropske književnosti uopšte. Čuvene njegove reči su: „Čovek je nesrećan onoliko koliko misli da jeste“.