ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1978
Autor: Domaći
Oblast: Istorija umetnosti
Jezik: Srpski

KATARINA AMBROZIĆ

NADEŽDA PETROVIĆ 1873-1915.

Izdavač - Srpska književna zadruga, Beograd; Jugoslavijapublik, Beograd

Godina - 1978

510 strana

30 cm

Povez - Tvrd

Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja



SADRŽAJ:
Uvod
Počeci

MINHENSKI PERIOD 1898—1903
Minhen Oko 1900
Secesija
Impresionizam
Jugendstil
Ekspresionizam
Kod Ažbea
Prva minhenska faza 1898—1901
Prva izložba
Kod Ekstera
Druga minhenska faza 1901-1903

SRBIJANSKI PERIOD 1903—1910
1903. godina
Prva jugoslovenska izložba
Počeci organizovane jugoslovenske saradnje
Prva slikarska kolonija
Prva izložba Lade
Druga jugoslovenska izložba u Sofiji
Izložba jugoslovenske kolonije
Prva srbijanska faza – Resnik i Sitevo 1903—1907
Godine 1907—1908
Planovi i sukobi
Srpsko umetničko udruženje
Druga srbijanska faza – Impresionistička 1907–1908 .
Aneksija Bosne i Hercegovine
Treća srbijanska faza - koloristička 1909—1910
Druga izložba Lade
Molbe i žalbe
Planovi kolonije
Druga izložba

PARISKI PERIOD 1910-1912
Pariz 1910-1912
Prva pariska faza 1910
Medulić 1910
Rimska izložba 1911
Druga pariska faza 1911-1912

RATNI PERIOD 1912-1915
Četvrta jugoslovenska izložba
Planovi Kolonije
Ratovi
Slike ratnog perioda 1912—1915
Zaključak

Nadežda Petrović – résumé
Hronologija
Katalog slika
Bibliografija
Kritike Nadežde Petrović
Tekstovi o Nadeždi Petrović 1900—1973
Indeks imena


`Rođena u Čačku 12. oktobra 1873. godine od oca Dimitrija - Mite Petrovića i majke Mileve rođene Zorić, sestričine Svetozara Miletića.Porodica je imala 13 dece od kojih je 9 preživelo, njena mlađa sestra je Milica Mišković, a najmlađi brat je književnik Rastko Petrović.

Sa porodicom se 1884. godine preselila u Beograd. Višu žensku školu završila je u Beogradu 1891. godine. Sledeće, 1892. godine, polaže ispit za nastavnicu crtanja u srednjim školama i postaje učenica u ateljeu Đorđa Krstića. 1896/97. godine pohađa školu kod Cirila Kutljika. Od 1898. godine počinje školovanje u Minhenu u ateljeu Slovenca Antona Ažbea.

Nadežda Petrović godine 1899. i 1900. radila je kao pedagog u Pljevaljskoj gimnaziji u Austrougarskoj okupacionoj zoni Pljevalja. Već 1900. godine imala je prvu samostalnu izložbu u Beogradu. Godine 1901. započinje rad u ateljeu Julijusa Ekstera u Minhenu. Godine 1903, 26. avgusta sa Delfom Ivanić i Milicom Dobri osniva humanitarno društvo Kolo srpskih sestara. Društvo je nastalo kao odgovor na pogrome nad hrišćanima u, kako se tada smatralo Staroj Srbiji, nakon Ilindenskog ustanka. Nadežda je sa Milicom Dobri krajem 1903. čak otišla u Makedoniju i tamo delila humanitarnu pomoć koju je društvo sakupilo. Sa njima je pod maskom pratioca išao i Vojislav Tankosić koji je radio na stvaranju srpske četničke organizacije. Nadežda je svoje impresije sa ovog opasnog putovanja ostavila u drami Vojvoda Micko Porečki, gde je glavni lik vojvoda Micko Krstić. Drama nije objavljena za njenog života. Od 1904. godine angažuje se u domovini oko Prve jugoslovenske umetničke izložbe, osnivanja Lade i Prve jugoslovenske umetničke kolonije (Sićevo, Pirot, 1905. godine). Bavila se i likovnom kritikom.

Do 1912. godine izlagala je na mnogobrojnim izložbama: Izložba Lade; Izložba jugoslovenske kolonije 1907; Izložba srpskog umetničkog udruženja 1908; Druga samostalna izložba u Ljubljani 1910; iste godine u Parizu na Jesenjem salonu i u Zagrebu u okviru grupe Medulić; naredne 1911. godine izlagala je u srpskom paviljonu na Međunarodnoj izložbi u Rimu, na Salonu internacionalne unije i Jesenjem salonu u Parizu. U Beogradu je 1912. godine otvorila slikarsku školu i učestvovala na četvrtoj jugoslovenskoj izložbi.

Otac joj je umro aprila 1911, a majka 1912. godine. Njihovu smrt je teško podnela. U Prvom balkanskom ratu učestvuje kao dobrovoljna bolničarka na frontu. Sa srpskom vojskom je ponovo 1913. i 1914. godine. Umrla je u Valjevu 3. aprila 1915. godine, od pegavog tifusa, bila je na dužnosti dobrovoljne bolničarke. Epidemija u Valjevu je odnela živote i lekarima Draginji Babić, Selimiru Đorđeviću i drugima.

U Čačku se od 1960. održava slikarsko bijenale pod nazivom Memorijal Nadežde Petrović.

Nadežda Petrović je najznačajniji srpski slikar s početka veka. Iako je tematski ostala verna nacionalnom, stilski se potpuno okrenula savremenim tokovima evropske umetnosti. U odnosu na ostale naše umetnike išla je znatno ispred svog vremena – sigurno da je i to jedan od razloga što od svojih savremenika nije bila dobro shvaćena, a u jednoj tradicionalno patrijarhalnoj srpskoj sredini.

Zahvaljujući njenom duhu koji je, iz male Srbije, stremio modernom svetu, ali i srećnim okolnostima da se, početkom 20. veka, školuje i da poseti likovne centre Evrope, njeno slikarstvo ide, najvećim delom, u korak sa evropskim ekspresionizmom, a ponekad se čak približava, tada još neafirmisanoj, apstrakciji.

Na njenim najboljim radovima dominiraju velike površine, njene omiljene, užareno crvene boje i, njoj komplementarna, zelena. Ljubav prema bojama stvara na nekim platnima koloristički vrtlog gde se, pored ostalih, ističu fovistička ljubičasta, plava i crna boja. Snažni potezi četkice i široki i gusti, pastuozni, namazi ponekad platno pretvaraju u dinamičnu reljefastu površinu. Volela je da slika portrete i pejzaže, a njen patriotizam ogledao se i u čestom izboru tema iz nacionalne istorije i slikanju ljudi i predela Srbije.

Delo Nadežde Petrović, u celini, zrači strašnom ekspresijom, snagom i hrabrošću ove jedinstvene žene - slikara sa Balkana. Školovanje u Minhenu, posete Parizu i Italiji i stalni povratak tradicionalnoj Srbiji ostavili su trag na njenim platnima, pa se njen opus može podeliti na nekoliko perioda.

Tokom balkanskih i Prvog svetskog rata bavila se i fotografijom, kao prva žena ratni fotograf.

Prvi minhenski period - učenje u školi Antona Ažbea, slovenačkog slikara (Bavarac, kopije starih majstora)

U njegovu školu se upisala 15.11.1898. godine . Azbe je bio talentovan i cenjen. škola se pročula zbog liberalizma svoje nastave i njena popularnost je naglo porasla. U vreme Nadeždinog dolaska u Azbeovom ateljeu su bili slovenački slikari Jakopic, Grahar i Jama čiji su radovi izazivali veliko poštovanje. Azbe je insistirao na crtežu kao osnovi slikarstva, takođe ističe i ton kao jedino sredstvo modelacije forme u prostoru u zavisnosti od svetla koje je definiše. Za godinu dana je kod Azbea naučila 3 jezika: njemački, francuski i ruski. Trebalo je da se uda tih godina ali nije jer je bila isprovocirana cenkanjem svoje `svekrve` oko miraza. Kod Azbea je takođe naučila neke elemente u slikarstvu koji će kasnije definisati sam karakter Nadeždinog slikarstva:temperamentan širok potez četkicom, insistiranje na boji, oduševljavanje pejzažom i osetna individualnost. Dana 25. avgusta 1900. godine izložila je Nadežda u sali Velike škole svoje slikarske radove i ta izložba objavljena je preko svih prestoničkih listova. To je bila njena prva izložba. Kritika je bila negativna. Pera Odavić je rekao da su impresionistički radovi, radovi bolesnih i trulih mozgova. Nakon ovih kritika nije se obeshrabrila već se vratila u Berlin. Podstičući svoje učenike Azbe je uspevao da ga njegovi đaci prestignu. Tako su Nadeždi okviri Azbeove škole postali preuski i ona prelazi kod Julijusa Ekstera. Julijus Ekster je bio impresionista pod uticajem Udea i Beklina. U njegovoj školi se slikalo u prirodi. Nadežda tu slika verniranom temperom koja ima efekte uljem rađene slike.što se tiče portreta Nadežda pokušava sve da reši bojom, širim potezom, dinamičnijom fakturom i primenjuje više kolorizam.

U Eksterovoj školi je napredovala u smislu osamostaljena i formiranja ličnog izraza. Kasnije se nastanila u selu Feldvize kod Iberzea. Tu Nadežda izrasta u koloristu, bojene površine postaju znatno organizovanije i osetljive u odnosu na formu posmatranog predmeta. Tada nastaje njeno delo `Stablo u šumi`.

Drugi minhenski period - rad u ateljeu Julijusa Ekstera, jednog od osnivača minhenske Secesije (Bavarac sa šeširom, Vodenica, Iberze, Borova šuma, Jelova šuma, Akt s leđa

Prvi srpski period - posle 1903. (Stablo u šumi, Resnik - više studija, Staro groblje, Žetva, Domaćin, Devojče iz Sićeva, Sićevo - više studija, Guslar, Kaluđer)

Drugi srpski period - posle Italije 1907. (Dereglije na Savi, Žena sa suncobranom, Anđa, Staro beogradsko groblje)

Srpski period ima 3 faze:

1903-1907 (formiranje umetničke ličnosti)
1907/08. (impresionistička faza)
1909/10. (faza razvijenog kolorizma)
Nadežda Petrović se pre predviđenog roka vraća u Srbiju. Miti Petroviću je kralj Aleksandar ponudio da napiše biografiju kraljice Drage i time preko njenog dede da dokaze njeno plemenito poreklo. Mita Petrović to odbija i kralj naređuje da ga penzionišu. U to vreme u državi se dešavaju brojne političke demostracije. 15.8.1903. U Sali kod Kolarca održan je ženski miting na kome je Nadežda pričala dugo i nadahnuto. Tako je nastalo Kolo srpskih sestara. Te godine Nadežda nije slikala. Međutim, 1904. godine bila je okupirana Prvom jugoslovenskom izložbom. Tada u njenom slikarstvu dominiraju pejzaži. Radila je sočne, crvene predele iz okoline Beograda pune slobodne boje i zanosa što je dalo posebnu osobitost slikama. Radila je po Eksterovom postupku, hitrim i širokim potezima četke, a zelena, žuta i plava boja sa retkim polutonovima uklapaju se u užareno crveno-glavnu boju. Prva jugoslovenska izložba je bila do tada najveća na Balkanu. Bila je to smotra likovnog stvaralaštva Srba, Hrvata, Slovenaca i Bugara. Otvorio ju je kralj 4.9.1904. godine u Velikoj školi. Nakon izložbe kuća Mite Petrovića je postala najčuvenija umetnička jugoslovenska kuća u Beogradu. Tu je osmišljena Jugosloveska umetnička kolonija.

Godine 1905. Nadežda i 6 mlađih umetnika iz Hrvatske i Slovenije radili su u okolini Sićeva. Ideja jugoslovenstva, oduševljavanje radom u prirodi i stav da su svetlost i boja osnovne vrednosti savremenog slikarstva su ih spajale. Od 1905. do 1908. godine je najplodniji period Nadeždinog slikarstva. Tada nastaje serija slika iz Sićeva. To su majstorski naslikane slike trozvukom boja:crvena, plava i žuta. Kriticarima postaje jasno da je Nadeždino slikarstvo nešto što se više ne može ignorisati.1907. godine Nadežda je naslikala `Dereglije na Savi`. Ta slika se smatra jednom od prvih manifestacija impresionizma u sprskoj umestnoti zbog svetle game i skicoznog postupka, ali se ostale slike ne mogu smatrati impresionističkim. Više pripadaju kolorističkom ekspresionizmu zbog pastuoznusti slika i izražene sklonosti ka intenzitetu boje.

Kada je posetila Pariz Nadežda je boravila u Mestrovićevom ateljeu. Nije joj bio prvi put da je u Parizu. Pariz je imao veliku moć. U to vreme niko nije mogao biti vrstan umetnik a da mimoiđe Pariz. Tadašnji slikarski Pariz, u kom je posmrtna slava Sezanova bila na vrhuncu, bio je u groznici nishodljivih, ezotericnih traženja i otkrića, nazivanih poznatim imenima. Njima se nije ostvario Sezanov san da veže impresionizam za pusenovsku tradiciju i njih se nije ticala publika u škripcu koja tu umetnost ne razume a od koje se ipak očekivalo da shvati i zavoli sve jezike nastajuće nove umetnosti i sva suprotna tvrđena na njima rečena. Nadežda koja ja imala smisla za novo i smelo i koja je nagonski bila okrenuta prema budućnosti nije mogla ostati ravnodušna prema tome Parizu. Navodi se čak da je sa Pikasom, Matisom i Marijom Loransen učestvovala na jednoj uskoj, ali prvoj izložbi fovista. Pisala je da pravci kao što su kubizam i fovizam nose u sebi mladost i zdravlje i da nisu nimalo `loši` po okolinu i za mlade ljude. Dve najbolje slike `Bogorodičina crkva` i `Bulonjska suma` je naslikala u Parizu. Na tim slikama je sve podređeno boji i svetlosti.

Kada su se nad Balkanom i Srbijom nadvili oblaci rata Nadežda Petrović dobrovoljno je krenula za srpskom vojskom kao bolničarka. U Prvom i Drugom balkanskom ratu Nadežda Petrović je bila dobrovoljna bolničarka na frontu. Za vreme balkanskih ratova Nadežda se redovno javljala svojima dopisnicama. Na jednoj od njih Nadežda piše: `... Mi ovde živimo u neprekidnom jauku ranjenika, previjanju rana, pokliču naše junačke vojske, marševima njihovim, dočeku i ispraćanju njihovom na bojno polje, da ih otuda ranjene primamo i negujemo. Pa ipak sve ode sa oduševljenjem, a Turci gube bitke i naša pobeda je na pomolu. Naši vojnici mi izgledaju kao braća i njihovi uzvici: `Sestro, sestro!` — istinski su i čine me ponositom što sam im u pomoći. Ranjenici stižu u transportima po pedeset i sedamdeset. Nadam se za dan-dva, da ću sa poljskom bolnicom krenuti ka Novom Pazaru... Kada smo prolazili kroz Kraljevo svečano su me dočekali mnogi očevi, prijatelji i đaci...`[7] Na karti iz Ljume Nadežda svojima piše da joj je šator preko puta ruševina `kule Luke Kapetana gde se šeće Roksanda djevojka`. Često se na kartama potpisivao i šef saniteta dr Ruvidić, koga je više puta portretisala.

Iz tog vremena (1913. godine) potiče i poznata fotografija Nadežde Petrović. Na toj fotografiji Nadežda je u crnini, sa velikim crvenim krstom na rukavu kaputića, s ljubičicama za pojasom.

Tada, za vreme odmora, nastale su njene poznate slike. Jedna od njih je Vezirov most, na kojoj je zapisala `...kao jedina bolničarka, negovala 80 tifusnih bolesnika...`

Za vreme Prvog svetskog rata Nadežda Petrović je bila dobrovoljna bolničarka Dunavske divizije, sa kojom učestvuje u borbi na Mačkovom kamenu.

U jednom od pisma iz Prvog svetskog rata Nadežda je pisala svojima o borbama na Mačkovom kamenu: `... Mi smo ovde imali za prvih šest dana nadčovečanske marševe iz Srema čak na Jagodnju planinu, a ovde za četiri dana dolazak četiri hiljade ranjenika... Borbe su bile užasne i očajne s naše strane, a i otpor Austrijanaca dovodio je naše do besa. Pa posle šest dana uspeha i napredovanja preko Rožnja, Milutinovog groba, Miletina brda; gazeći preko jaruga i uvala i strmina preplavljenih našim ranjenicima i ranjenicima austrijskih Slovena, zaustavljamo se na Jagodnji, na koti 915 Brankovac, prema Mačkovom kamenu.

Borbe vođene na tom položaju bile su više nego ogorčene, borbe do istrebljenja. Svi komandiri četa, komandiri bataljona, vodnici, pet komandanata puka, pet potpukovnika iz devetog, četvrtog prekobrojnog, četvrtog prvog i drugog poziva i 64 oficira iz Osamnaestog puka, izginulo je i smrtno ranjeno, a vojnika upravo je ostalo na polovini iz sviju pukova. Ima jedinica koje su brojale od 450 na 120. Ranjenika smo imali 4 000, ja mišljah poludeću od jada i čuda .... imala sam nervnu krizu .... kada su nam odjednom doneli dvadeset oficira teško ranjenih, bejah skamenjena ... smestila sam ih u veliki šator ... otpočela sam očajno plakati, tako da su me siromasi oni sami tešili, a jedan od njih milujući me rukom po rukavu, sam se gušio u suzama govoreći mi: `Hrabro, gospođice Nadežda, daće Bog, istrajaćemo, pobedićemo, osvetiće nas oni koji tamo ostadoše` .... gospode zar ne vidite, izginuste svi. Bože, što kazni ovako našu naciju!... Nijedan rat naš prošli ne pružaše nam toliko jada i strahote ... ali Mačkov kamen ipak pade, posle svijuh napora naših u ruke Austrijancima ... moradosmo se povući, jer nam je pretila opasnost da nas sve zarobe, naročito zavojište — bili smo suviše blizu njih; morali smo sve oficire što pre evakuisati za Pećsku — Valjevo ... silnih poznanika ovde ispratih do večne kuće.

Mačkov kamen je postao drugi Govedarnik ... Četvrti prekobrojni i Deveti puk ostali su potpuno bez oficira i komandira ... Naš brat Vlada sjajno se pokazao u ovim borbama. Bio je junačan i hrabar, hvale ga svi. Čak mi ga je hvalio i njegov komandant rekavši mi: `Možete se i vi i mi s njime ponositi, ranjen je u levu ruku, — ali će se svakako posle nekoliko dana vratiti u komandu`.

U pismima pominje i upotrebu dumdum metaka od strane austrijske vojske: `Sada prihranjujemo i evakuišemo ranjenike i kupimo ih po jarugama. Rana ima užasnih iz dumdum metaka, tako da se zgražavamo. Austrijanci meću dumdum metke čak i u mitraljeze, a u puške pola dumdum, a pola običnih od osam milimetara, mnogo krupnijih metaka od naših. Ja izdržavam umor prilično ... čekam pismo od vas ... ono bi za mene mnogo značilo.`

Posle pobede srpske vojske u Cerskoj i Kolubarskoj bici u zatišju 1915. god. Nadežda odlazi za Skoplje gde se sklonila njena porodica. Rodbina je preklinje da se ne vraća na bojište. Tada je Nadežda mogla da bira, da ide na konferereciju u Rim, u jednu beogradsku bolnicu na rad ili u bolnicu jedne strane misije u Niš. Međutim, sva odvažna, izabrala je svoju bolnicu u Valjevu. Tada je Valjevo bilo `...velika kužnica, u kojoj se jedva zna ko je živ, ko je mrtav...`. Posle Suvoborske bitke Valjevo je kosila epidemija pegavog tifusa. Bolest je odnosila vojnike, lekare, bolničare i civile. Krajem marta 1915. godine zaraza je zahvatila i Nadeždu Petrović koja je radila kao bolničarka Infektivne bojne bolnice. Bolovala je sedam dana.

Umrla je od tifusa 3. aprila 1915. godine. U čast Nadežde Petrović, u Čačku od 1960. godine svake druge godine održava se likovna smotra pod nazivom `Memorijal Nadežde Petrović`. U okviru njega se dodeljuju nagade.

Na papirnoj novčanici Narodne banke Srbije od 200 dinara nalazi se lik Nadežde Petrović, a na poleđini te novčanice čuvena fotografija bolničarke Nadežde Petrović iz 1913. godine.`



Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Anton Ažbe Ivan Angelov Dimitrije Andrejević Robert Auer Ljubo Babić Arnold Beklin Pavle Beljanski Vladimir Becić Pjer Bonar Pierre Bonnard Anastas Bonard Vlaho Bukovac Rudolf Valdec Mihailo Valtrović Vinsent Van Gog Gogh Antonis Van Dajk Anthonis Dyck Kornelijus Van Dongen Cornelius Miloje Vasić Marjana Verefkina Ferdo Vesel Emanuel Vidović Žan Eduar Vijar Jean Edouard Vuillard Moris Vlamenk Maurice Vlaminck Beta Vukanović Rista Vukanović Paško Vučetić Johan Volfang Gete Fon Johann Wolfgang Von Goethe Dragomir Glišić Pol Gogen Ppaul Gauguin Igor Grabar Ivan Grohar Josif Danilovac Moris Deni Mourice Denis Dobroslava Đorđević Julijus Ekster Julius Exter Džems Ensor James Stanislav Živković Mileva Zorić Petrović Svetozar Zorić Milica Zorič Čolaković Delfa Ivanić Oton Iveković Viktor Igo Victor Hugo Jože Ilc Aleksej Javlenski Rikard Jakopič Matija Jama Nikola Jeremić Đorđe Jovanović Paja Vasilij Kandinski Ante Katunarić Ernest Ludvih Kirhner Ludwig Kirchner Gustav Klimt Leon Koen Kojen Lovis Korint Corinth Kamij Koro Camille Corot Miroslav Kraljević Tomislav Krizman Pjer Križanić Đorđe Krstić Gistav Kurbe Blažo Kusovac Kirilo Kutlik Ciryl Vilhelm Lajbl Wilhelm Leibl Josif Lalić Franc Lenbah Franz Lenbach Maks Liberman Max Liebermann Ljubica Luković Alber Marke Marquet Marko Kraljević Anri Matis Henri Matisse Anton Gustav Matoš Celestin Medović Ivan Meštrović Mikelanđelo Buanaroti Draguna Miletić Nada Miletić Svetozar Kosta Milićević Milan Milovanović Milovan Gabrijela Minter Gabriele Dimitrije Mitrinović Nikola Mihajlov Đorđe Mihajlović Maglić Mišković Klod Mone Claude Monet Edvard Munk Munck Marko Murat Andra Nikolić Božidar Nikolajević Milivoj Pavlović Petar Karađorđević Vladimir Petković Anđa Petrović Dmitiije Mita Zora Rastko Moša Pijadepablo Pikaso Picasso Bogdan Popović Branko Popović Đorđe Uroš Predić Jaša Miodrag Dradoslava Radulvoić Petar Ranosović Mirko Rački Josip Regali Ogist Renoar Auguste Renoir Miodrag Ristić Ogist Roden Auguste Rodin Simeon Roksandić Toma Rosandić Piter Paul Rubens Žorž Ruo Pol Sezan Paul Cezane Pol Sinjak Paul Signac Alfred Sisle Sisley Maks Slefogt Max Bora Stevanović Momčilo France Stele Matej Sternen Mkosta Strajnić Stela Todorović Lav Likolajevič Tolstoj Lazar Trifunović Anri De Tuluz Lotrek Henri Toulouse Lautrec Petar Ubavkić Fric Fon Ude Fritz Uhde Robert Frangeš Mihanović Oton Frijez Othon Friesz Ferdinand Hodler Hans Hofšteter Hofsatter Ivan Cankar Kosara Cvetković Natalija Cvetković Hajnrih Cigel Heinrich Zugel Klemenc Crnčić Bela Čikoš Stojadinović Mark Šagal Marc Chagall Todor Švrakić Milan Šević