ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2006
Jezik: Srpski
Autor: Strani

IGRA STAKLENIH PERLI 1 i 2 - Herman Hese
Naslov originala: DAS GLASPERLENSPIEL - Hermann Hesse

Izdavač: Politika, Narodna knjiga, Beograd
Izabana dela HERMANA HESEA knjiga 5 i 6
Godina izdanja: 2006
Povez: Tvrdi
Pismo: Ćirilica
Format: 20,5 X 12,5 cm.
Broj strana knjiga 1: 228
Broj strana knjiga 22: 236





Herman Hese (nem. Herman Hesse; 2. jul 1877. – 9. avgust 1962.), nemacki pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1946. godine. Pisao je lirske pesme, novele i romane. U pocetku svog stvaranja bio je romanticar, u proznim delima pod uticajem psihoanalize i orijentalne mudrosti. U Heseovim delima jasno je uocljivo njegovo zanimanje za egzistencijalne, duhovne i misticne teme i veliki uticaj budisticke i hindu filozofije. Njegova najpoznatija dela su Stepski vuk (Der Steppenwolf), Sidarta (Siddhartha), Igra staklenih perli (Das Glassperlenspiel).

Hese je „Igru staklenih perli“ napisao 1943. Njen glavni junak i drugi protagonisti uceci se naslovnoj veštini, duhovnoj igri koja rada novi kvalitet preplicu (svo) znanje i (svu) umetnost, a istovremeno traži najviše i od coveka i za coveka. Prica o smislu života (ili traženju smisla) smeštena je u 22. vek u nepostojecu zemlju. Kritikuje savremeni svet, „feljtonisticku civilizaciju“ kojoj suprotstavlja svet duha i kulture. Knjiga je bila veoma omiljena u razorenoj Nemackoj posle Drugog svetskog rata, a 1946. dobio je za nju Nobelovu nagradu.
Citat:“ Svaki je od nas samo covek, samo jedan pokušaj, samo nešto usput. Ali covek treba da teži središtu a ne periferiji(…) Nije dubina sveta i njegovih tajni onde gde su oblaci i crnina, dubina je u jasnoci i vedrini(…) Ta vedrina nije šala ni samodopadljivost, ona je najviša spoznaja i ljubav, potvrda svekolike zbilje, budnost na rubu svih dubina i ponora, ona je vrlina svetih i vitezova, ona je nepokolebljiva, a sa starošcu i blizinom smrti samo raste. Ona je tajna lepote i bit svekolike umetnosti“

Starac ga je srdacno pogledao. – To je verovatno tvoj put, Jozefe. Ti znaš da ne pristaju svi na igru staklenih perli. Vele da je ona surogat umetnosti, a da su igraci beletristi. Oni se ne mogu smatrati više pravim intelektualcima, nego su upravo umetnici, slobodni fantasti i diletanti. Videceš šta je u tome istina. O igri staklenih perli možda i sam imaš predstave koje joj poklanjaju mnogo više vere no što ceš kasnije to misliti – možda i obrnuto. Da igra ima opasnosti, to je izvesno. Baš zato volimo da na bezopasne puteve šaljemo samo slabe.

Nemoj nikada zaboraviti da sam ti tako cesto govorio: naše je opredeljenje da pravilno spoznamo suprotnosti, i to prvo kao suprotnosti, a onda kao polove jednog jedinstva. Tako je i sa igrom staklenih perli. Umetnicke prirode su zaljubljene u tu igru, jer se u njoj može fantazirati; strogi naucnici je preziru – to cine i neki muzicari, jer njima nedostaje onaj stepen strogosti u disciplini koji pojedinacne nauke mogu postici. Dobro, ti ceš upoznati suprotnosti i vremeom ceš otkriti da to nisu suprotnosti objekta, da, na primer, jedan umetnik fantasta izbegava matematiku ili logiku ne zato što bi nešto u njoj saznao ili imao da kaže, vec zato što on instiktivno teži drugome. Po takvim instiktivnim i žustrim naklonostima i nenaklonostima sa izvesnošcu ceš poznati sitnije duše. U stvari, u velikim dušama i superiornim duhovima takva strast ne postoji. Svaki od nas je samo covek, samo pokušaj, uzgrednik. Ali on treba da bude na putu ka savršenom, treba da teži ka središtu, ne ka periferiji. Zapamti: covek može da bude strogi logicar ili gramaticar, a pri tom pun fantazije i muzike. Može se biti muzicar ili igrac staklenih perli, a pri tom sav odan zakonu i poretku. Covek kakvog mi zamišljamo i želimo, kakav treba da postane prema našem cilju, mogao bi svakog dana svoju nauku ili umetnost zameniti svakom drugom. Iz njega bi u igri staklenih perli, obasjala najkristalnija logika, a u gramatici najstvaralackija fantazija. Takvi bi trebalo da budemo – da nas uvek mogu postaviti na drugo mesto, a da se tome ne protivimo i ne dopustimo da budemo pometeni.

– Postoji istina, dragi moj! Ali ucenje za kojim ti žudiš, apsolutno, savršene ucenje koje jedino donosi mudrost – takvo ucenje ne postoji. Ti uopšte i ne treba prijatelju, da cezneš za nekim savremenim ucenjem, nego za usavršavanjem sebe samoga. Božanstvo je u tebi, ne u pojmovima i knjigama. Istina se proživljava, ne propoveda se.

***

– Formalna igra je težila da iz stvarnih sadržaja svake igre, matematickih, jezickih, muzickih i tako dalje, obrazuje što gušce, što nepropustljivije formalno savršeno jedinstvo i harmoniju. Psihološka igra, naprotiv, tražila je jedinstvo i harmoniju, kosmosnu zaokrugljenost i savršenstvo ne toliko u izboru, rasporedu, ogranicavanju, povezivanju i stavljanju sadržaja jednih prema drugima, koliko u meditaciji koja prati svaku etapu igre, stavljajuci na nju najveci naglasak.

***

– Izvesno, dva naroda i dva jezika nece se moci jedan drugom tako razumljivo i tako prisno poveriti kao dva pojedinca koji pripadaju istom narodu i jeziku. Ali to nije razlog za odricanje od razumevanja i poveravanja. I medu sunarodnicima i ljudima istog jezika stoje pregrade koje sprecavaju puno poverenje i puno uzajamno razumevanje, pregrade obrazovanja, vaspitanja, obdarenosti, individualnosti. Može se tvrditi da svaki covek na Zemlji može nacelno razgovarati sa svakim drugim, i može se tvrditi da na svetu uopšte ne postoje dva coveka medu kojima je mogucno pravo, potpuno, prisno poverenje i razumevanje – jedno je isto toliko tacno koliko i drugo. To je jin i jang, dan i noc. Oboje imaju pravo, na oboje se povremeno mora podsetiti…

***

– Ta veselost nije ni flert, ni samozadovoljstvo, ona je najviše saznanje i ljubav, potvrda sve stvarnosti, budnost na rubu svih dubina i ponora, ona je vrlina svetaca i viteza, ona je nenarušiva i, sa starošcu i približavanjem smrti, uvek samo raste. Ona je tajna lepoga i prava supstanca svake vrline…

***

– Ucenost nije bila uvek i svuda vesela, iako bi to trebalo da bude. Ona, kult istine, kod nas je tesno povezana sa kultom lepog i osim toga sa meditativnom negom duše, nikada, dakle, ne može potpuno izgubiti vedrinu. Ali naša igra staklenih perli sjedinjuje u sebi sva tri principa: nauku, obožavanje lepog i meditaciju. Tako bi jedan pravi igrac staklenih perli trebalo da bude natopljen veselošcu kao zreo plod svojim slatkim sokom, trebalo bi pre svega da ima u sebi veselost muzike koja nije ništa drugo do smelost, do veselo nasmejano koracanje i igranje kroz središte strahota i plamena sveta, svecano prinošenje žrtve.

***

– Istorija nam izgleda kao poprište nagona i moda pohotljivosti, gramzivosti i požude za vlašcu, ubistava, nasilja, razaranja i ratova, slavoljubivih ministara, potkupljenih generala, pucnjavom razorenih gradova, a isuviše lako zaboravljamo da je to samo jedan od mnogih njenih aspekata. A pre svega zaboravljamo da smo mi sami komad istorije, nešto postalo i nešto što je osudeno na izumiranje kada izgubi sposobnost za dalje postojanje i samopreobražavanje. Mi sami smo istorija i saodgovorni smo za svetsku istoriju i svoj položaj u njoj. Veoma nam nedostaje svest te odgovornosti.

***

– Život sveta, onakav kako ga je Kastaljanin video, bio je nešto zaostalo i inferiorno, život nereda i sirovosti, strasti i rasejanosti, on nije bio ništa lepo i vredno željenja. Ali svet i njegov život bio je beskrajno veci i bogatiji od predstave koju je jedan Kastaljanin mogao imati o njemu. On je bio pun postajanja, pun istorije, pun pokušaja, i uvek novog pocetka, on je bio možda haotican, ali je bio zavicaj i rodno tle svih sudbina, svih umetnosti, sveg ljudstva, on je imao jezike, narode, države, kulture, on je stvorio našu Kastaliju i sve bi to opet video kako umire i nadživeo bi ga.




***odlično očuvano***