ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Kao na slikama, ekstra redak primerak s omotom. Omot minimalno iskrzan.
Dizajn naslovnice Pavla Bihalyja još jednom otkriva njegovog uzora Johna Heartfielda. Slično onome što je Heartfield često radio, na primjer za Malikovo izdanje `Majke` Maksima Gorkog (1927), Bihaly je također ispunio celu prednju naslovnicu izražajnim licem u krupnom planu, koje je okruženo jarkocrvenom kaligrafskom tipografijom naslova : u ovom slučaju upotrebio je portretnu fotografiju autora, koji je intenzivno (retrospektivno?) gledao, a koji je u isto vreme uvršten u amsterdamsko izdanje kao frontispis.
Na preklopima su recenzije za druge dve knjige, također objavljene u Biblioteci Nolit, `Virineja` Lidije Sejfuline i `Podanik` Heinricha Manna, svaka sa slikom odgovarajućeg dizajna korica Pavla Bihalyja. Dela Sejfuline i Heinricha Manna, kao i Tollerova, bila su na nacističkim spiskovima knjiga za spaljivanje!

Autor - osoba Toller, Ernst, 1893-1939 = Toler, Ernst, 1893-1939
Naslov Jedna mladost u Nemačkoj : roman / Ernst Toller ; [preveo iz nemačkog rukopisa P. Bihaly]
Jedinstveni naslov Eine Jugend in Deutschland. srpski jezik
Vrsta građe roman ; odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina [1933]
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, [1933] (Beograd : `Radenković`)
Fizički opis 244 str., [1] list sa tablom ; 19 cm : autorova slika
Drugi autori - osoba Bihali, Pavle
Zbirka ǂBiblioteka ǂNolit
Povez: meki
Napomene Prevod dela: Eine Jugend in Deutschland.

Napomena izdavača: `Ovo delo, prevedeno iz originalnog, još neobjavljenog rukopisa, štampano je prvi put u ovom izdanju, dakle pre nego na nemačkom jeziku.`
`U ovoj knjizi nije zabeležena samo moja mladost, nego i mladost čitave jedne generacije, a uz to još i deo istorije današnjice. Raznim putevima išla je ova omladina, sledeći lažne bogove i lažne vođe, ali se stalno borila za jasnoću i za zakone duha.`

Ernst Toller (Samotschin, 1. decembar 1893. - New York, 22. maj 1939.), njemački književnik.
Bio je dobrovoljac u Prvom svjetskom ratu. Razočaran onim što je doživio na fronti, istupa protiv rata, ogranizirajući u Heidelbergu ligu studenata koji se zalažu za mir. Sudjelovao je u stvaranju Bavarske sovjetske republike, a zbog revolucionarne djelatnosti osuđen je na pet godina tamnice. Nakon Hitlerova dolaska na vlast emigrirao je u Ameriku. Godine 1939. izvršio je samoubistvo.
Bio je pjesnik, dramatičar, autor memoara, putopisac, jedan od istaknutih predstavnika njemačkog ekspresionizma, a u razdoblju između dva rata istaknuti antifašist čije se književno djelovanje ne može odvojiti od političkoga.
Djela
`Knjiga o lastavicama`
`Razulareni Wothar`
`Jedna mladost u Njemačkoj`
`Pisma iz tamnice`
`Bio sam Nijemac`

Ernst Toller was one of Germany’s best-known playwrights and a leading left-wing and pacifist intellectual during the 1920s and 1930s. He started his career as a playwright during the First World War and first gained public fame as a key figure of the so-called Bavarian Soviet Republic or Bavarian Council Republic (Räterepublik), a short-lived, Munich-based political experiment in the aftermath of the war that, at least in its initial phase, aimed at a “democracy from below”.

Ernst Toller i Pavle Bihaly: Kako je umirala Europa
Krajem svibnja 1933. u Dubrovniku je održan jedanaesti kongres međunarodnoga PEN kluba. Tri i pol mjeseca po dolasku Hitlera na vlast, i prvih demonstrativnih spaljivanja knjiga, pisci su, pod predsjedavanjem H.G.Wellsa, osudili postupke njemačkih vlasti i izolirali njemačke kolege koji su prihvatili nacizam. Bila je to reakcija očajnika, Židova, komunista, ljevičara i masona, među kojima bi se našao i poneki građanski intelektualac, recimo slovenski pisac i diplomat kraljevine, ali i buduće socijalističke Jugoslavije, Izidor Cankar, koji je bio jedan od projektanata antinacističke deklaracije. Nakon Drugoga svjetskog rata, dubrovačku će gestu kao svoju vlastitu prihvatiti cijela Europa.
U Dubrovniku tada je bio i njemački prognanik, komunist židovskoga podrijetla, dramatičar, pjesnik i prozni pisac Ernst Toller. Dragovoljac u Prvome svjetskom ratu, ponesen idejama njemačkoga militarizma, brzo se razočarao i sudjelovao u stvaranju Bavarske sovjetske republike, koja će potrajati od 6. do 12. travnja 1919. Toller je bio predsjednik te republike, nakon čega je pola godine proveo u zatvorskoj samici. Dvadeset četiri dana štrajkao je glađu. Poslije mu je bavarska vlada, kao značajnome dramskom piscu, čija su se djela izvodila na berlinskim pozornicama, ponudila oprost i amnestiju, ali Toller je to odbio, u ime solidarnosti s drugim političkim zatvorenicima, svojim drugovima komunistima i anarhistima. Pamtimo ga kao jednoga od pionira njemačkoga ekspresionizma.
Prognan je iz Njemačke čim su nacisti došli na vlast. Munjevito mu je oduzeto i njemačko državljanstvo, jer je rođenjem bio iz Samoćina, u Poljskoj. U Dubrovnik je stigao kao egzilant, još uvijek ne i apatrid, ali su ga članovi njemačke delegacije tretirali kao da je okužen. Osim što je bio komunist, neortodoksan, blizak anarhistima, i što je bio ekspresionist, Ernst Toller je bio uvjereni Nijemac. To je bio njegov nacionalni osjećaj, koji je proizlazio iz njegova materinjeg jezika. Židovstvo je bilo Tollerova sudbina.
U Dubrovniku, za trajanja kongresa, Toller piše predgovor za svoj autobiografski roman, koji će nasloviti “Eine jugend in Deutschland”. Predgovor počinje ovako: “Čovek koji piše o svome životu sličan je hirurgu. Ulazeći sondom u bolne rane, ne sme, pored operacije, da zaboravi bilo i rad srca bolesnika.” I dalje: “Ne želimo da ulepšamo greške i krivice, neuspehe i nedoslednosti, kako sopstvene tako ni tuđe; da bismo bili ispravni moramo poznavati stvari, da bismo bili hrabri treba da ih razumemo, a da bismo bili pravični, ne smemo da zaboravljamo. Ako nas tišti jaram varvarstva, moramo se boriti, i ne smemo ćutati. Ko u takvom vremenu ćuti, izdajnik je čovečanstva.”
Tollerov roman trebao je biti politički pamflet, optužba i pesnica antinacističke agitacije, ali on je, istovremeno, veličanstvena legitimacija jednoga kulturnog identiteta – osobna iskaznica i putnica čovjeka kojemu će putnica uskoro biti oduzeta – i neka vrsta ljubavnog pisma Njemačkoj. Drukčijoj Njemačkoj. I iznad svega, to je velika literatura, superiorna u svom vijeku, ali i danas, kada se čitatelju, već po logici kalendara, čini da je daleko od nevolja piščevog vremena.
Prvo izdanje Tollerove knjige objavljeno je iste 1933, na srpskohrvatskome jeziku, u prijevodu Pavla Bihalyja, i uz napomenu s unutarnje strane predlista: “Ovo delo, prevedeno iz originalnog, još neobjavljenog rukopisa, štampano je prvi put u ovom izdanju, dakle pre nego na nemačkom jeziku.” Izdavač je bio Nolit, koji je Pavle Bihaly osnovao s bratom Otom, kasnije poznatim kulturnim radnikom, slikarom i povjesničarom umjetnosti. U vrijeme kada je Pavle Bihaly objavio Tollerov roman, Biblioteku Nolit uređivao je odbor u kojemu su, uz vlasnika i urednika, koji je, uz prevođenje, još i dizajnirao naslovnice knjiga, bili Milan V. Bogdanović, Gustav Krklec i Josip Kulundžić.
Braća Bihaly bili su Židovi, sinovi siromašnoga zemunskog soboslikara, članovi Komunističke partije Jugoslavije. Pavle se protiv Hitlera pokušavao boriti izdavaštvom. Utrkivao se s onima koji su spaljivali knjige i rukopise, pa je objavio i prve srpskohrvatske prijevode Remarquea, Egona Erwina Kischa, Heinricha Manna, Brechta, ali i Babelja, Pilnjaka, Gorkog, Hašeka. Knjige je ilustrirao crtežima Pabla Picassa i Georga Grosza. Pored toga, Pavle Bihaly autor je dragocjenog niza intervjua sa svojim suvremenicima, sasvim integriran u europske kulturne i umjetničke krugove, sugovornik i prijatelj Picassov i Einsteinov, čovjek koji je, zapravo, živio izvan vlastitoga vremena. Kao čovjek židovsko-madžarskoga podrijetla, oženio je Bečanku, katolkinju Mariu Phingstl, a sina Ivana, rođenog 1938, dao je krstiti u pravoslavnoj crkvi.
Nakon 6. travnja 1941. i njemačkoga napada na Jugoslaviju sklonio se u Gornji Milanovac. Gestapo ga je tamo uhitio 17. svibnja, i sproveden je u Beograd, na ispitivanje. Pavle Bihaly strijeljan je 17. srpnja 1941. u Beogradu. Nolit je poslije rata nastavio da živi, kao državno izdavačko poduzeće – jedan od onih elitnih, važnih nakladnika socijalističke Jugoslavije – da bi zatim, u nacionalistička i tranzicijska vremena, bio likvidiran.
Ernst Toller živio je u Londonu, a zatim je 1936. otišao u Ameriku. Živio je u New Yorku, i družio se s njemačkim emigratskim piscima i umjetnicima, s Klausom i Erikom Mann, sa slavnom glumicom – prvom Majkom Hrabrost – Thereseom Giehse. Osiromašio je, jer je sav svoj novac dao za pomoć izbjeglim španjolskim komunistima i anarhistima, koji su u Ameriku stizali nakon poraza u građanskome ratu. Znao je da su mu brat i sestra u Njemačkoj odvedeni u logor. Vrijeme je bilo bez nade, Europa se bez borbe predavala Hitleru. Francuski i britanski premijeri Édouard Daladier i Neville Chamberlain potpisali su s Hitlerom i Mussolinijem Minhenski sporazum, kojim je označen kraj Sudetske krize, Njemačkoj je priznato pravo na teritorijalna posezanja, i potpisana je politička kapitulacija pred nacizmom, nakon čega ni Staljinu nije preostalo ništa drugo nego da šalje svoga ministra vanjskih poslova Molotova da s njemačkim ministrom, bivšim trgovcem jeftinim pjenušcima, Ribbentropom, potpisuje pakt. Ali tada će, 23. kolovoza 1939. Ernst Toller već biti mrtav. Objesio se o svileni pojas svoga kućnog ogrtača, u hotelu Mayflower u New Yorku, 22. svibnja 1939.
Mogla bi se o piscu i njegovu izdavaču napisati zanimljiva knjiga. Ili bi se mogao snimiti dokumentarni film, samo kada bi postojala država, ili kada bi postojala kultura, koja bi danas povezivala Pavla Bihalyja i Ernsta Tollera. Ali nje nema. “Postoji samo jedna moralnost”, pisao je Toller u svome romanu, “ona koja važi za čovečanstvo. Postoji samo jedan duh, onaj koji živi u čovečanstvu.” Sve drugo, za njega su bili zlodusi, koji su ga progonili i koji su najavljivali propast, njegovu i njegova svijeta. Tollerova domovina bila je Njemačka, premda je rođenjem bio Poljak, a duhom Europljanin i Europejac. Takav je postao u vrijeme najkrvavijega rata, kada je prosvjedovao novinskom uredništvu, zbog načina na koji se piše o neprijatelju: “U feljtonima novina nazivaju se Francuzi degenerisanom rasom, Englezi ćiftinskim dušama a Rusi svinjama. Težnja da se neprijatelj ponizi, pogrdi i ukalja toliko je odvratna da sam se u jednom članku, koji sam poslao ‘Kunstwartu’, izrazio protiv toga držanja koje nas same ponižava. Urednik mi je vratio rukopis uz mnoge fraze izvinjavanja, treba, kaže, da se vodi računa o narodnom raspoloženju. U stvari je ovo narodno raspoloženje odgojeno u pozadini, a vojnici na frontu na to ‘pljuju’.” I u to vrijeme su, kao i danas, matere boraca poginulih za domovinu korištene u najgore šovinističke svrhe, protiv onih koji bi se pobunili protiv rata i domovinskih svetinja: “Jedna anonimna ‘nemačka majka’ želi da nas okovane bace u rupu od granate, i da nas engleski meci raznesu. ‘Veteran iz rata 1871’ želi da francuski vojnici, crnci, oderu kožu sa nas živih, i da je ponesu kao trofeje u najcrnju Afriku.”
Ernst Toller ne bavi se u svom romanu “klasnim pitanjem”, premda će ono proizaći iz svake epizode, kao što proizlazi i iz duha vremena, nego se otpočetka do kraja bavi pitanjima identiteta. Nijedna egzilantska ispovijest nije toliko egzilantska kao Tollerova, nitko nije na taj način obuzet pripadnošću, i onim što pripadnost, po nekom usudu, svakome pripadniku donese, kao Toller. On piše u vrlo kratkim rečenicama, kao da deklamira parole. Te su njegove parole šokantno aktualne danas, početkom stoljeća koje je, kažu, razriješilo svoj odnos prema Tollerovim progoniteljima, i čiji početak za nas teče pod zastavom Europe koja se, kažu, ujedinila pod pretpostavkama drukčijim od Hitlerovih, i u kojoj je, i to kažu, čovjek jednako slobodan ako je Nijemac i ako je, naprimjer, Turčin, Arapin ili Bosanac. Način na koji dječak oblikuje svoj odnos prema drugima i svome podrijetlu, slikovit je i prijeteći iskren i istinit: “Samoćin je bio nemačka varoš. Time su se podjednako ponosili protestanti i Jevreji. O varošima Poznanja, u kojima su bili merodavni Poljaci i katolici, koji su stavljani u isti ćup, govorili su sa vidnim prezirom… Mi, deca, govorili smo o Poljacima kao o ‘Poljačinama’, i mislili smo da su potomci Kaina, koji je ubio Avelja, i zato su od boga žigosani… U svim borbama protiv Poljaka sačinjavali su Nemci i Jevreji zajednički front. Jevreji su se osećali kao pioniri nemačke kulture… Na Kajzerov rođendan sedeli su Jevreji za istim stolom sa rezervnim oficirima, sa članovima Ratničkog udruženja i Streljačkog saveza, pili piva i rakije i klicali kajzeru Vilhelmu.” Ernst Toller rodio se 1. prosinca 1893. Njegovo prvo sjećanje je kako djevojčica Ilse trči prema njemu i pruža mu ruku. Tada se čuje glas dadilje, koja ju zove da se vrati: “Nemoj s njim da stojiš, to je Jevrejin.” S odrastanjem, djeca bivaju okrutnija, okrutnost je put u zajednicu i u društvenost: “Sin noćnog čuvara moj je drug. Kad drugi viču ‘Poljačino’, onda i ja vičem. Ali je on ipak moj drug. Poljaci mrze Nemce. To znam od Stanislava.” Kasnije, djeca se dijele, tako što Ilse kreće u protestantsku, Stanislav u katoličku, a Ernst u židovsku školu. U školi mržnja dobiva svoju znanstvenu argumentaciju. U školi se uči da su “Jevreji razapeli na krst našeg Spasitelja.” I svatko vrlo brzo sazna sve što je onaj drugi naučio u školi: “Trčim u šupu, zavlačim se u slamu i briznem u gorki plač. Ja poznajem Spasitelja. On visi kod Stanislava u sobi. Iz očiju mu cure crvene suze, srce mu leži otvoreno na grudima, i krvari. ‘Pustite dečicu k meni’, ispisano je pod njim. Kada sam kod Stanislava, a niko ne vidi, idem Spasitelju, i molim mu se. ‘Molim te, dragi Spasitelju, oprosti mi što su te Jevreji ubili.’ Uveče u krevetu pitam majku: ‘Zašto smo mi Jevreji?’ ‘Spavaj, dete, ne pitaj tako ludasto.’ Ne spavam. Hteo bih da nisam Jevrejin. Hteo bih da deca ne trče za mnom i viču ‘čivo’.”
Odrasle godine se nekako sasvim prirodno nastavljaju na argumente iz djetinjstva. Općenito, u životu kakvim ga vidi Ernst Toller, u njegovome romanu i u biografiji, sve je naravno i logično, kao što zna biti u dobro napisanim knjigama za djecu. Ali kada se tako zgodi u knjizi za odrasle, kao način mišljenja i kao dosljedno provedena narativna strategija, pred sobom imamo jedno od onih trajno neshvaćenih književnih čuda u čijem se otkrivanju ponekad sastoji smisao čitanja. Roman “Jedna mladost u Nemačkoj” ima svoje mjesto u povijestima njemačke i europske književnosti. To mjesto je zaštićeno, pisac je vrlo poštovan, njegov grob lijepo je uređen u svakome boljem leksikonu, kao i u pregledima njemačkog ekspresionizma, ali Toller se drži negdje u drugome redu europskih pisaca i mučenika u dobu nacionalsocijalizma. Razlog je, možda, i u Tollerovom komunizmu, u tome što je bio na čelu jedne, istina šestodnevne, sovjetske republike, ili u tome što njegova figurina ne može stajati na ikonostasima neoliberalnog kapitalizma, čak ni kada se prigodno kite antifašizmom, pobjedom nad mrakobjesima Adolfa Hitlera i njegovih saveznika, velikih industrijalaca, vlasnika njemačkih čeličana, ali i uglednih američkih i britanskih kapitalista, kojemu se njegova vladavina činila sasvim razložnom, gospodarski produktivnom, ekonomski isplativom… Ali ipak, nešto je od svega toga važnije: Tollerova sveta jednostavnost, genijalna razložnost na putu ka kraju, kakva je, činilo se, moguća samo u djetinjstvu, teško može biti do kraja prihvaćena kao krajnji i konačni književni argument. Osim toga, ako je priča tako jednostavna, kako je toliki drugi nisu shvatili? Ako je priča jednostavna, kako je Martin Heidegger mogao biti nacist, i tek naknadno, makar i samo s nekoliko godina zakašnjenja, shvatiti da je u nečemu pogriješio? Ipak je europskoj kulturi više stalo do Heideggera nego do Tollera. Tollerova književnost, kao i njegov besprijekorni moralni princip, čista su estetika, naspram sveobuhvatnoj misaonosti posljednjega velikog filozofa u povijesti. Zaboravljen je stoga i Tollerov dubrovački nastup, a roman “Jedna mladost u Nemačkoj” ostao je, i osamdeset godina nakon svoje beogradske premijere, u svom jedinom izdanju i u prijevodu Pavla Bihalyja. Žrtvama holokausta je, kažu, sva Zemlja grob, pa tako Ernst Toller i njegov izdavač leže u istome grobu.
Knjigu “Jedna mladost u Nemačkoj”, njezino prvo i jedino izdanje, imao sam, prije petnaestak godina, posuđenu od zagrebačkog anarhista i situacionista Ljube Miličevića. Nakon čitanja sam je morao vratiti, što je, sjećam se, obavljeno u nekim po mene neugodnim okolnostima. Nedavno sam Tollera, konačno, dobio u privatni posjed, preko kultnoga zagrebačkog knjižara Dražena Dabića i njegova internetskog dućana “bibliofil.hr”. U međuvremenu sam zaboravio kako “Jedna mladost u Nemačkoj” ima jedan od ljepših završetaka za koje znam: “Ne, ja nikad nisam bio sam za ovih pet godina, u najneutešnijoj napuštenosti, nikada nisam bio sam. Tešilo me je sunce, mesec me je tešio, vetar koji je pirio preko neke bare i mreškao je kružićima koji se bežeći šire, tešila me je trava koja je u proleće nikla između kamenja dvorišta, tešio me je dobar pogled, pozdrav voljenih ljudi, prijateljstvo drugova, vera u jedan svet pravednosti, slobode, čovečnosti, u jedan svet bez straha i bez gladi.

Trideset mi je godina.
Kosa mi sedi.
Bio sam slab i jak, išao sam pravim i krivim putevima, kolebao sam se i grešio sam.
Nisam umoran.”
Ili mi ovaj kraj prije petnaestak godina nije bio tako važan, jer sam tad imao trideset godina, a svijet u kojem sam živio činio mi se različitim od svijeta u kojem su živjeli i umirali Ernst Toller i Pavle Bihaly.
miljenko jergović 20. 7. 2013.

Zaveštanje Ernsta Tolera
SAŠA ILIĆ 2. 1. 2020.
„Toler je slabe građe, visok otpr. 1,65 – 1,68 m, lice mu je mršavo, bledo, ne pušta bradu, ima velike smeđe oči, oštar pogled, pri razmišljanju sklapa oči, ima tamnu, skoro crnu vunastu kosu, govori književnim nemačkim jezikom…“
Ovako je glasio opis nemačkog aktiviste i avangardnog pisca jevrejskog porekla Ernsta Tolera (1893-1939), za kojim je 13. maja 1919. u Minhenu, nakon sloma Bavarske sovjetske republike, raspisana poternica na 10 hiljada maraka zbog veleizdaje. Bežeći pred policijom, Toler je pokušao da se skloni kod Rajnera Marije Rilkea, ali ni tu nije našao sklonište. „Veoma sam tužan“, jadao se Rilke, „Ali kod mene niste sigurni. Već sam dvaput imao pretres. Vi ste moju kuću stavili pod zaštitu republike veća, a ja sam zaboravio da skinem sa kuće vašu objavu. A to je za mene postalo kobno“. Toler se potom nedeljama skrivao kod slikara Leha, a kada bi izlazio iz kuće, lice je puderisao a kosu izbeljivao hidrogenom. Povremeno je nosio monokl. Jednog jutra, ipak, bio je uhapšen. I dok ga je policija sprovodila vezanog pored crkve, jedna starica viknula je za njim: „Ubijte ga!“
Često praćen povicima mržnje, Toler je svoj put od ranih dečačkih dana u Poznanju, preko ratnih strahota tokom Prvog svetskog rata, rađanja pacifističkog otpora i socijalističkih ideja, te podizanja revolucije u Bavarskoj, rame uz rame sa liderom Nezavisne socijalističke demokratske partije Nemačke Kurtom Ajznerom, sve do hapšenja i petogodišnjeg robijanja, detaljno opisao u svojoj autobiografskoj knjizi Jedna mladost u Nemačkoj. Prvo izdanje ove knjige objavljeno je ubrzo po Tolerovom odlasku u emigraciju 1933, nakon dolaska nacista na vlast, i to u izdavačkoj kući Kverido (Querido), koja je te godine osnovana u Amsterdamu – specijalizovana za nemačku literaturu u egzilu. U njoj su objavljene knjige Tomasa i Klausa Mana, Alfreda Deblina i mnogih drugih pisaca imigranta. Prevod Tolerove knjige na srpski jezik izašao je iste godine u beogradskom Nolitu, gotovo istovremeno kada i originalno izdanje, sa autorovim predgovorom u kome je zabeleženo da je napisan „na dan spaljivanja njegovih knjiga u Nemačkoj“ kao i podatak da ga je pisao u Zuozu, Cirihu, Moskvi i Dubrovniku, odmah po odlasku u egzil. Naime, Toler je maja 1933. kao predstavnik nemačkih pisaca u egzilu učestvovao na XI kongresu svetskog PEN-a u Dubrovniku.
Erih Koš je 1989, na pedesetogodišnjicu Tolerove smrti, objavio zanimljivo svedočanstvo o Tolerovom gostovanju u Jugoslaviji te 1933. i njegovom govoru na dubrovačkom kongresu: „Svojim vehementnim intervencijama i odlučnim govorom, polemisao je sa nemačkim delegatima i žestoko optužio hitlerovski režim za povredu ljudskih prava, rasističke progone, hapšenja pisaca i umetnika i spaljivanje knjiga, Toler je znatno doprineo takvoj pozitivnoj politizaciji PEN-a“. I zaista, tokom ovog kongresa, PEN je isključio iz daljeg zasedanja nemačku zvaničnu delegaciju, a Toler je nastavio svoju jugoslovensku turneju, nastupivši najpre u sarajevskom Narodnom pozorištu, a potom na Kolarčevom univerzitetu u Beogradu. Čitao je na nemačkom fragmente iz pesničke Knjige o lastavicama (Das Schwalbenbuch), koju je pisao tokom svog petogodišnjeg tamnovanja u bavarskoj tvrđavi Nideršenenfeld, kao i odlomke iz svoje autobiografije i dramskih tekstova Hinkeman (Der deutsche Hinkemann) i Hura, živi smo! (Hoppla, wir leben!). Njegovo gostovanje je, zahvaljujući tadašnjem predanom izveštavanju Politike sa Kongresa PEN-a, bilo izuzetno posećeno.
Podjednako uspešno Tolerovo gostovanje u Zagrebu zabeležila je i zenitistkinja Anuška (Kon) Micić u pismu od 24. juna 1933. svom mužu Ljubomiru, koji je tada boravio već sedmu godinu u pariskom egzilu: „U četvrtak uveče držao je E. Toler jedno predavanje i čitanje iz raznih svojih dela pred dupke punom dvoranom Gl. Zavoda. Razume sa s vanrednim uspehom – pošto se zove Toler. To je već samo po sebi velika garantija“. Iako u glasu Anuške Micić ima ironije, koja je uzrokovana pre svega gorkim osećanjem poraza jugoslovenskog avangardnog pokreta, ne može se osporiti Tolerova istrajnost na antifašističkom putu, koji je kod mnogih avangardista toga doba bio doveden u pitanje. Međutim, autor Jedne mladosti u Nemačkoj nije se dao pokolebati, ni za vreme Bavarske revolucije, niti potom u zatvoru, gde je pokazao vanrednu hrabrost i solidarnost sa ostalim zatvorenicima. Njegova politička i poetička misao, jasan angažman, možda su najbolje artikulisani u njegovoj drami Preobražaj (Die Wandlung) o strahotama rata, ali i u autobiografiji, koja se zasniva na traganju za preobražajem jednog društva u poratnom haosu. Promena je najfrekventnija reč Tolerove autobiografije ali i njegovog života, to je ne samo poetičko načelo već i princip nade. Bilo da se bori sa crvenom vojskom protiv belih ili da sprovodi revolucionarne dekrete o slobodi štampe, rekviziciji stanova i podeli namirnica, Toler razmišlja o transformacijama čoveka. I kao što je u rovovima južno od Verdena uvideo da ne postoje mrtvi Nemci ni mrtvi Francuzi, već samo mrtvi ljudi, shvatajući da su živi i mrtvi toliko slični, suvi i žuti u licu, Toler je poverovao u mogućnost izgradnje jednog ravnopravnijeg društvenog poretka. Ovo političko uverenje vodilo ga je kroz turbulentni život, ne dajući mu vremena da predahne. Njegovo pisanje neraskidivo je vezano za aktivizam; on nije napisao nijedan tekst koji nije bio potvrđen njegovim životom, a cena revolucionarnih ideja bile su odista visoke – od višegodišnjeg robijanja do izgnanstva. Čitav Tolerov život odvijao se pod senkom kajzera, rata i nadiranja reakcionarnih snaga, koje su naposletku sa nacistima uspostavile konačnu zapreku ideji svake promene, koja je u Nemačkoj otpočela novembarskom pobunom mornara u Kilu 1918.
Tolerove godine egzila, provedene u Švajcarskoj, Francuskoj, Engleskoj i SAD, ispunjene su borbom protiv aveti prošlosti, narastajućeg fašizma u Evropi, ali i teške depresije. Tokom 1934. je posetio Moskvu, dok je 1935. učestvovao na Kongresu pisaca za odbranu kulture, koji je u Parizu organizovao Ilja Erenburg. Naposletku, Toler se našao u SAD, gde se pridružio maloj skupini nemačkih imigranta. Izdržavao se uglavnom od pisanja za novine, jer je pokušaj izvođenja jednog njegovog ranog komada u Njujorku doživeo veoma slabu recepciju. Godinu dana kasnije održao je niz gostujućih predavanja u SAD. Njegova poslednja inicijativa bila je usmerena na organizovanje pomoći za ugroženu decu u Španskom građanskom ratu. Međutim, loše vesti iz Evrope nisu prestajale da stižu: najpre one o porazu republikanske armije u Španiji, a potom vest o deportovanju Tolerove sestre i brata u koncentracioni logor. U trouglu između lične i opšte nesreće, kao i bolesti, u hotelu Meyflower u Njujorku, Toler je izvršio samoubistvo 22. maja 1939. Iza njega je ostao kofer koji je nosio na svojim čestim putovanjima, nekoliko izdanja njegovih knjiga, rasut veš, novine sa kadrovima ubijene dece u Španskom građanskom ratu, kao i oporuka koja odzvanja već osam decenija: pružimo otpor fašizmu!

Pavle (Pal) Bihali (mađ. Bihali Pál; 1898 – 1941) je bio književnik, izdavač i prevodilac.
Rođen je 8. avgusta 1889. godine u Zemunu.
U svojim ranim dvadesetim godinama već je preuzeo očev privatni posao vezan za uređenje enterijera i moleraj. Iako se time bavio predano i širio je posao, Pavle se potajno zanimao za umetnost, naročito književnost i slikarstvo. Iz toga je proizašao 1928. godine časopis „Nova Literatura“, koji je bio pravo osveženje za siromašan kulturni život Beograda ali i regiona. Posle časopisa koji je gradio zajedno sa svojim bratom Otom, Pavle osniva danas već uveliko poznatu izdavačku kuću „Nolit“ i postiže veliki uspeh. Ne samo da je bio glavni i odgovorni urednik, već i grafički dizajner, prevodilac, pisac mnogobrojnih eseja, stvaralac legendarnih intervjua. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1920.
Mladi tog vremena bili su fascinirani magazinima, knjigama, slikama i reportažama koje je Pavle donosio iz Evrope, a uz saradnju mnogih prijatelja iz sveta umetnosti. Ipak, to je sa sobom nosilo i breme vremena i netrpeljivost tadašnje vlasti koja nimalo nije bila naklonjena literalnim delima zapadnog sveta a naročito Austrije-Nemačke. Uz uticaj koji je imao na zapadu Pavle je napravio čvrsta prijateljstva i poslove sa nekim od najpoznatijih svetskih imena kao što su: DŽek London, Pablo Pikaso, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Gustav Krklec, Teodor Drajzer, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Erih Marija Remark i mnogim drugima.
Iako je bio jevrejsko-mađarskog porekla, Pavle je oženio rođenu Bečlijku i katolkinju Mariju Fingstl sa kojom 1938. godine dobio sina Ivana, koji je kršten pravoslavnoj crkvi.
Posle okupacije Karljevine Jugoslavije i početka progona Jevreja, 1941. godine, sklonio se u Gornji Milanovac. Kao poznatog kulturnog radnika, ali i levičara i antifašistu, Gestapo ga je uhapsio 17. maja 1941. godine i odveo u Beograd. Streljan je 17. jula 1941. godine u Beogradu.

------------------------------

Oto Bihalji-Merin (Zemun, 3. januar 1904. – Beograd, 22. decembar 1993.), bio je jugoslavenski slikar, istoričar umetnosti, književnik i likovni kritičar iz Beograda.
Oto Bihalji-Merin rođen je jevrejskoj porodici (otac mu je bio slikar), mladost je proveo u Zemunu, tada pograničnom austro-ugarskom gradu, na granici dveju država i kultura. Studije slikarstva započeo je u Beogradu 1924 i nastavio u Berlinu, tamo je počeo sarađivati kao likovni kritičar i novinar u časopisu Illustrierten Neuen Welt i Die Linkskurve (Levi zavoj) koji je okupljao leve intelektualce, saradnik tog časopisa bio je i György Lukács. Taj krug odveo ga je i do Nemačke komunističke partije čiji je postao član.
U Beograd se vratio 1928. i postao pilot Ratne avijacije Kraljevine Jugoslavije. Tad je sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Otpušten je zbog urođene srčane mane, nakon tog se vratio u Berlin. Nastavio je raditi kao novinar i publicist, ali je tad na svoje oči vidio rađanje nemačkog nacizma, i osetio potrebu da se odupre svim svojim snagama. Oto Bihalji se družio i sarađivao sa vodećim tadašnje Evrope Brechtom, Thomasom i Heinrichom Mannom, Malrauxom, Sartrom, Gorkim, Hemingwayom, Faulknerom, Picassom i mnogim drugima, a sve u cilju borbe protiv rastućeg fašizma u Italiji i nacional-socijalizma u Nemačkoj.
Kad se stanje pogoršalo - 1933 napustio je Berlin i otišao u Pariz, tu je sa Arthur Koestlerom i Manèsom Sperberom osnovao Institut za borbu protiv fašizma. Istovremeno je i nadalje objavljivao u Nemačkoj ali pod raznim pseudonimima (najčešće kao Pierre Merin ili Peter Thoene) do 1936 živi na relaciji Francuska – Švajcarska. Bihalji je 1936. otišao u Španiju, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Nakon poraza republikanaca vratio u Kraljevinu Jugoslaviju i nakon kratkotrajnog aprilskog rata pao u zarobljeništvo kao oficir Kraljevske jugoslavenske vojske. Dobro poznavanje njemačkog i brojni pseudonimi pod kojima je objavljivao, spasili su mu život - jer ga niko nije povezao sa njegovim stvarnim imenom, za razliku od njega brat Pavle mu je streljan već prvih dana okupacije.
Nakon Drugog svetskog rata, Bihalji se vratio u Beograd i sve do smrti 1993. živio u istom predratnom skromnom stanu u Nemanjinoj ulici, i pored velikih prihoda koje je imao od prodaje knjiga po svetu (najviše Nemačkoj).
Oto Bihalji - Merin napisao je na desetine knjiga, uglavnom o umetnosti i to većinom na nemačkom. Za njega je Thomas Mann rekao da je jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Potaknut nacističkim progonom modernih umetnika, napisao je prvu istoriju moderne umetnosti u Nemačkoj, koju je 1938. godine objavio Penguin Books s predgovorom Herberta Reada. Neposedno nakon rata, kada je umetnost Jugoslavije bila pod uticajem socijalističkog realizma SSSR-a, stao je na stranu moderne, ali i naivne umetnosti. To što se tadašnja Jugoslavija relativno brzo odvojila od sovjetskog modela populističke, politički obojene umetnosti i slikarstva, dobrim je delom i njegova zasluga. Oto Bihalji ostao je intimno vezan i veran međuratnom nemačkom ekspresionizmu - izopačenoj umetnosti - kako su je zvali nacisti, za koji je slovio kao ekspert. Nakon rata radio je na promociji jugoslavenske kulturne baštine - stećci, naivna umetnost (Ivan Generalić, Bogosav Živković) ali i apstraktnih slikara Vangel Naumovski. Kao jedan od članova Međunarodne stručne komisije zadužene za veliku izložbu Fifty Years of Modern Art, bio je zaslužan za to što je jugoslavenska umetnost dobila značajnu promociju na na Svetskoj izložbi u Brislu 1958. godine. Vrlo rano počeo je pisati kako teorija relativiteta, psihoanaliza, fotografija i nove tehničke mogućnosti gledanja mikro i makro sveta proširuju pojam realnosti, i na taj način menjaju zor umetnika ali i ulogu umetnosti.
Pred kraj života počeo je pisati autobiografiju - Moj lepi život u paklu, ali je nije dovršio zbog smrti.

Ernst TOLLER: JEDNA MLADOST U NEMAČKOJ [EINE JUGEND IN DEUTSCHLAND]. Aus dem deutschen Manuskript übersetzt, Umschlagentwurf und typografische Gestaltung von Pavle BIHALY. Mit montiertem Fotoporträt des Autors im Klischeedruck als Frontispiz. Belgrad: Nolit (Radenković) 1933.

Im mehrfarbig illustrierten und betitelten, mit Fotomontage versehenen Originalumschlag aus stärkerer Papier.

Erste serbische Ausgabe, wohl zeitgleich mit dem deutschen Original auch erste Buchausgabe der Autobiographie von Ernst Toller als sozialistischen Revolutionär, vollständig mit dem illustrierten Schutzumschlag von Pavle Bihaly.

Rezeption: Im gleichen Jahr erschien bei Querido in Amsterdam auch die deutsche Originalausgabe, von Toller in der Vorrede mit „am Tag der Bücherverbrennung meiner Bücher in Deutschland“ datiert (10. Mai). Im Druckvermerk der vorliegenden serbischen Ausgabe wird allerdings darauf hingewiesen, dass „dieses Werk aus dem ursprünglichen, noch nicht veröffentlichten Manuskript übersetzt, und erstmals in dieser Ausgabe vor der deutschen Sprache gedruckt“ ist. Das ist insofern plausibel, als der im Januar 1933 im Zuge der Machtergreifung der Nazis aus Deutschland in die Schweiz geflohene Autor vom 22. (oder 25.) bis 28. Mai 1933 auf Einladung der englischen Delegation beim P.E.N.-Kongress in Dubrovnik weilte, dort mit einer Rede wider die Vertreibung von unliebigen Schriftstellern in Deutschland aufhorchen ließ und anschließend auch eine Lesereise durch Jugoslawien unternahm. Es ist anzunehmen, dass dabei vor allem die Nolit-Ausgabe von Tollers Autobiographie promotet wurde, die ausnahmsweise Bihaly selbst ins Serbische übersetzt hatte, wohl kurz davor und in Eile (aus einem von Toller zur Verfügung gestelltem Manuskript).

Gestaltung: Pavle Bihalys Umschlagsentwurf läßt einmal mehr John Heartfields Vorbild erkennen. Ähnlich wie es Heartfield des öfteren, etwa für die Malik-Ausgabe von Maxim Gorkis »Mutter« (1927) getan hatte, füllte auch Bihaly den gesamten Vorderumschlag mit einem ausdrucksvollen Gesicht in Großaufnahme aus, das von einer im leuchtenden rot kalligrafierten Titeltypografie umsäumt wird: In diesem Fall verwendete er ein Porträtfoto des angestrengt (rück?)blickenden Autors, das als Frontispiz zeitgleich auch Eingang in die Amsterdamer Ausgabe fand.

Auf den Klappen befinden sich Pressestimmen zu zwei weiteren, ebenfalls in der »Biblioteka Nolit« erschienenen Büchern, »Virineja« von Lidija Seifullina und »Podanik« (Der Untertan) von Heinrich Mann, beide mit je einer Abbildung des zugehörigen Umschlagentwurfs von Pavle Bihaly. Die Werke Seifullinas als auch Heinrich Manns waren, ebenso wie jene von Toller, auf den Verbrennungslisten der Nazis.

Literatur: Haufe/Rettej 49; Gittig 176; Hermann 129; Bassenge 93 (Malik) 3158 (alle für »Die Mutter«); Biographisches Handbuch der deutschen Emigration nach 1933, Tl. 2 (1983) zit. WBIS/DBA II.1312.380 (Fluchtbiographie Tollers).

tags:
NEW-YORK avangarda nemački ekspresionizam nemačka književnost antifašizam ernst toler nemačka omoti knjiga omotnice ovitak fotomontaža montaža kraus grbić nadrealizam avangardni omoti omotači dizajn korica avant garde design avantgarde prvo izdanje prva izdanja 1. izdanja 1. edition

KC