ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1994
Jezik: Srpski
Autor: Strani

U dobrom stanju

Čovek Evrope / priredio Tomislav Gavrić

autori
Alber Tibode, Valter Breker, Osvald Špengler, Karl Poper, Sven Papke, Karl Fridrih Vajczeker, Edgar Moren, Maks Horkhajmer, Kirk Rasel, Rabindranat Tagore, F. M. Dostojevski, Ludvig Markuze, Emil Sioran, Karl Jaspers, Deni de Ružmon, Ralf Darendorf, Andre Gorc, Gaston Butul

preveli Miloš Đurić, Vladimir Vujič, Branko Jelić, Mirko Đorđević, Spasoje Čuzlan, Tomislav Gavrić
Vrsta građe zbornik
Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.)
Jezik srpski
Godina 1994
Novi Sad : Prometej, 1994 (Batajnica : ZM)
Fizički opis 198 str. ; 24 cm
Drugi autori - osoba Gavrić, Tomislav, 1948- = Gavrić, Tomislav, 1948-
Biblioteka Posebna izdanja
Napomene Tiraž 1000.
Predgovor priređivača: str. 5-8
Beleška o autorima: str. 183-188
Registar imena: str. 189-196.
Predmetne odrednice
Civilizacija -- Evropa
Evropa -- Ujedinjenje



Da li je Evropa svakovrsna i neprekidna politička mistifikacija koja nikada nije postojala, niti postoji? Da li je to reč kojoj ne znamo ni poreklo, ni predistoriju, ili je Evropa “mozak sveta`? Da li je evropski nacionalizmi bolesno sanjaju da smisao istorije zatvore u svoje svete granice i neguju mit trgovački i kulturno zatvorene države? Kako dati i kako ograničiti vlast ,,evropškim vlastima` koje naređuju uverenim vlastima, i da li je odricanje od ,,nacionalnog suvereniteta` jedini uslov da se svet spase? Da li che u buduchnosti pitanje isključivo biti šta je Evropljanin, i da li se evropska politička drzava može ponoviti u svetskoj? Na ova i još mnoga druga pitanja odgovore su pokušavali da daju, vech vekovima, poznati evropolozi koji u svojim teorijskim pisima pišu o Evropi bez granica, ujedinjenoj Evropi, savezu slobodnih evropskih država koje che se povezati u slicnostima, a razlike zanemariti i potisnuti u drugi plan. Vekovima, dakle, stavljena u fokus intelektualne radoznalosti - uz teznju da stvori preduslove za izvlačenje i praktičnih konekvenci - evropologija nikada nije na pravi način utemeljila svoj predmet, uspostavila se kao naučna disciplina i odredila metod svoga proučavanja.

Uprkos tome o Evropi se razmišljalo, istina, parcijalno i nesistematizovano. Ona je uvek vihe bila predmet, da tako kažemo, dnevno-političkih razmatranja i opcija u funkciji određenog naučno-političkog, pravnog, ekonomskog, vojnog, kulturnog, istorijskog, i nekog drugog interesa. Ona nikada nije doživela svoju fenomenološku i antropološku promociju, to jest promatranje sa stanovišta jedne misaone metode, koja bi u prvi plan stavila sam pojam kao takav u njegovom etimološkom značenju, kako bi se najposle uspostavili okviri za njeno utemeljenje.

Izbor tekstova, za ovaj uvod u evropologiju ima za cilj da postavi osnove jednj takvoj disciplini, koja bi, na određen način, usmerio daljnja proucavanja fenomena zvanog Evropa, u smislu izučavanja njegovih posebnih podrucja: političkog, pravnog, ekonomskog, istorijskog, kulturnog, vojnog itd. U tom smislu ovaj uvod sadrži tekstove eminentnih filozofa, sociologa, politikologa, književnika i mislilaca koji evropsku ideju promišljaju isključivo se ograničavajuci na sam predmet uokviren zadatim tematom, dakle Evropu koja zavređuje svoj specifičan način proučavanja, to jest metod i određenu pojmovnu i naučnu aparaturu.

Alber Tibode, Valter Breker i Osvald Špengler voje viđenje Evrope izvode iz temelja grcke i rimske civilizacije kao njene praosnove koje, na kraju krajeva, nisu bile nacionalističke. Alber Tibode pri tom ukazuje na nekoliko specifičnoti evropskog načina života, ukoliko se on razlikuje od ostalih načina života, zaključujuchi da je evropski način života demokratski, i izrazava se u stalnom povechavanju njegovog demokratskog karaktera.

Prelaz od mitskog ka poetičnom za Valtera Brekera predstavlja utemeljenje Evrope, a prelaz ka poetičnom svetu je početak procesa koji vodi ka evropskom nihilizmu. Evropska kultura je, po njemu, poslednja od svih kultura čovečantva koja dopuhta da se u nju uliju sve druge. Svi narodi sveta su više- manje evropeizirani i još uvek nastavljaju s time. Osvald Špengler kaže da mi danas zivimo u kontinentima i pita se šta nam mogu značiti pojmovi i perspektive koji nastupaju s pretenzijom na opšte važenje, a čiji vidik ne dopire iznad duhovne atmosfere zapadnoevropskog čoveka? Interesovanje Karla Popera za ,,sudar kultura` je u vezi sa problemom specifičnosti i poreklom evropske civilizacije, samokritične i reformama sklone civilizacije, najslobodnije i najpravednije, nešto najbolje što je čovek naučio iz istorije čovečanstva. U varijaciji na temu spstveno/tuđe, Šven Papke razmatra istorijsku ideju Evrope, njen kulturni relativizam, i primechuje da se u Evropi sopstveno uvek definiše protiv suseda, dok drugde ovakav izazov ne postoji.

Slično Brekeru, Špengleru i Poperu, Karl Fridrih fon Vajceker ukazuje na činjenicu da je specifičnost evropske kulture u tome sto je ona trostruki naslednik Antike: grcke misli, hrišchanske vere i rimskog prava. U svom eseju koji je možda ljucni za razrešenje evropskog fenomena, on lucidno analizira nekoliko glavnih aspekata evropeizma: Evropu među svetskim kulturama, svetskim silama i Evropu prema svetskom trzištu, i u tom kontekstu posebno se bavi pojmovima tržišta, slobode i socijalne pravde. Edgar Moren piše o istorijskom i geografskom pojmu Evrope, pri čemu istorijski pojam svojim svojtvima stabilizuje geografski i itiče dinamičke kvalitete geneze i preoblikovanja. On se zalaže za to da se princip evropske organizacije traži u sadašnjosti, a ne u prošlosti. Maks Horkhajmer istražuje jedan aspekt Evrope, njen odnos prema hrišchanstvu, za koji utvrđuje da je lažan.

Kirk Rasel piše o zajedničkom nasleđu Amerike i Evrope i, kao Vajceker i Poper, ukazuje na to da su na njih presudno uticale grčka i rimska civilizacija. On matra da Evropa i Amerika imaju zajedničku veru, istoriju, zajednički sistem politike i prava, zajednički korpus literature. Rabindranat Tagore, istražujuci razlike između Istoka i Zapada, to jest Indije i Evrope, kaže da je Evropa dobra u svojim dobročanstvima kad pogled upravlja samo na celo čovečanstvo, ali je veoma rđava u vojim zločinstvima kad pogled uspravlja samo na svoje interese, i svu svoju snagu i veličinu troši na ciljeve koji su suprotstvaljeni onome što je beskonačno i večno u čoveku.

Ludvig Markuze, Emil Sioran, Karl Jaspers i F. M. Dostojevski, fokus stavljaju na odnos Evropa/Amerika/Rusija. Dostojevski ga eksplicitira kroz ideju slovenofilstva kojom se suprotstavlja onim Evropljanima koji u protiv Rusije i ističe da Rusi više vole Evropu nego što Evropa voli njih. Uzajamno prožimanje Evrope, Amerike i Rusije Ludvig Markuze istražuje na primeru nemačko- američkog uticaja i zakljucuje da su ta prožimanja tolika da je teško utvrditi gde se jedan kontinent zavrhava a gde drugi počinje, a da situaciju zamuchuju lažni nadnacionalni i nadkontinentalni pozitiviti. Emil Sioran, na izvestan način, sledi ideju slovenofilstva F.=7F M. Dotojevkog. On kaze da ako bismo hteli da znamo podrucja na kojima žive narodi puni životne snage ustanovili bismo da životni nagon što se više približavamo Istoku jača, a da postaje slabiji što više idemo prema Zapadu. Karl Jaspers naglašava da zapadnoevropska specifičnot zahteva bezulovnu povezanost svih slobodnih evropskih država i Amerike, a glavni kriterijum za to, po njemu, jeste mišljenje, način života i njihov kontinuitet, uslovljen neposrednim razumevanjem među narodima.

Deni de Ružmon izlaže ideju evropskog ujedinjenja - od njenih početaka do danas - i u odgovoru na pitanje hta je za Evropu najbolje predlaže tri formule: Evropu drhzavu, ujedinjenu Evropu i federalnu Evropu. Najpoželjniji model za Evropu, bez obzira na to da li je u pitanju federalistička ili konfederalistička opcija, po Ralfu Darendorfu, jeste Evropa bez grupa i regiona, slobodna i aktivna u svojoj istorijskoj mnogostrukosti, spolja efikasna, jaka u očuvanju svojih vlastitih interesa i istrajna u poštovanju prava drugih. Andre Gorc razmatra bezbednosni aspekt evropske politike i naglašava da je u interesu i zapadne i istočne Evrope da rat u Evropi učine izlišnim, a Gaston Butul naglašava da istorija Evrope ima antihegemonijski diskontinuitet i posebno govori o nezrelosti militarista koji propovedaju rat i nezrelosti arhaičnih pacifista.

Tomislav Gavrić