Blizanci Lukas i Klaus metafora su (posle)ratne raspolućene Evrope. Prvi deo trilogije prati njihovo detinjstvo tokom Drugog svetskog rata u neimenovanom mestu i državi, gde ih je majka zbog sigurnosti poverila baki na čuvanje. Svojevoljno se podvrgavaju rigoroznim vežbama gladovanja, slepila i gluvoće, ali i potkazivanja, prosjačenja i krađe. Blizance često vodi zapanjujuća bezosećajnost i ravnodušnost prema drugima, ali i sami bivaju žrtve strašnih šikaniranja. Karakteri i sudbine dečaka verna su slika bezdušnog sveta gde se ljudi međusobno istrebljuju kao nikada pre u istoriji. Druga dva romana prate braću kao već odrasle ljude koje su životne okolnosti razdvojile. Lukas ostaje u zemlji, zasniva porodicu i nastavlja rad na svojoj beležnici, koja sada postaje jedini „dokaz” postojanja odsutnog brata. Autorka kao da namerno želi da uveri svoje čitaoce kako Klaus u stvari nikada nije ni postojao. Ali da li je to baš tako? Ne post...