Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Oblast: Vojna istorija

kao na slikama

povez oslabio korice kao na slici
ostalo lepo očuvano


Brig. Đeneral Nikola J. Aranđelović – SUVOROV 1729-1800
(Nova štamparija, Beograd, 1934, tvrd povez, 422 str., ilustrovano)

Aleksandar Vasiljevič Suvorov (rus. Алекса́ндр Васи́льевич Суво́ров; Moskva, 12. novembar/24. novembar 1729 — Sankt Peterburg, 6. maj/18. maj 1800) — grof Suvorov od Ramnika (rus. граф Рымникский), knez italijanski, (rus. князь Италийский) grof od Svetog rimskog carstva, veliki vojvoda Sardinije, general-feldmaršal vojske Austrije i general-feldmaršal vojske Sardinije, generalisimus ruske vojske, jedan je od najznačajnih vojskovođa 18. veka.[1] Važi za jednog od najsposobnijih i najznačajnih generala ikada.
Aleksandar Suvorov

Aleksandar Suvorov
Lični podaci
Datum rođenja
24. novembar 1729.
Mesto rođenja
Moskva, Ruska Imperija
Datum smrti
18. maj 1800. (70 god.)
Mesto smrti
Sankt Peterburg, Ruska Imperija
Suvorov se smatra za jednog od nekolicine generala u istoriji koji nikada nisu izgubili bitku (63—0). Čuven je po svom vojnom priručniku „Nauka pobeđivanja“,[2] i ostao je zapamćen po mnogim izrekama kao što su: „Što teže na obuci, to lakše u borbi“ (rus. Тяжело в обучении — легко в бою), „Što više udobnosti, to manje hrabrosti“, (rus. Чем больше удобств, тем меньше храбрости), „Disciplina je majka pobede“ (rus. Дисциплина — мать победы).
Učio je vojnike da napadaju bez ustezanja i odlučno: „Napadajte hladnim čelikom! Gurajte iz sve snage bajonetom!“ Bio je prisan sa svojim ljudima. Obične vojnike je oslovljavao sa „brate“, a rezultate svog detaljnog i pažljivog planiranja je predstavljao kao stvar inspiracije.[3]
Kada mu je bilo 12 godina upisan je u telesni gardijski Semjnovski puk gde je kao i svi njegovi vršnjaci dobio odsustvo do 17. godine. Od 1. januara 1746. godine upisan je kao kaplar pri trećoj četi Semjnovskog puka. Od prvog dana je sistematski radio na čeličenju čvrste volje, i u to vreme, svog slabog zdravlja. Proizveden je za podoficira 1749. godine, a zatim za seržanta (narednika). U ulozi diplomatskog kurira, zbog znanja jezika, išao je povremeno u Varšavu i Berlin. 15. aprila 1754. godine bio je postavljen za oficira u Ingermanskom puku. Za vreme sedmogodišnjeg rata 1756. godine Suvorov je u Prusku doveo 17 novoformiranih bataljona, a zatim je postavljen za komandanta Memela. Postao je pukovnik 1759. godine, i komandant Kazanskog pešačkog puka. 1760. godine u sastavu lakog partizanskog odreda Černiševa uzeo je učešća u gonjenju ka Berlinu sa srpskim pukovnikom Petrom Tekelijom koga je hvalio, govoreći da će `Tekelija, sa svojim husarima Srbima, svuda progurati`.
Određen je za laki korpus generala Berga 1761. godine, gde je primio komandu nad Tverskim dragunskim pukom. U boju kod Najgartena je ranjen puščanim zrnom. 1768. unapređen je u brigadnog generala i sa svojim pukom odlazi u Smolensk gde će ga zateći Prvi poljski konfederativni rat, koji će 1772. dovesti do prve podele Poljske. Godine 1770. proizveden je za general-majora i komandatna Ljublinskog rejona. 1772. grad Krakov se predaje Suvorovu. 1773 - 74. poveden je rat sa Turcima gde je Suvorov određen u armiju Rumjanceva. Suvorovljeve trupe su se borile izvanredno, nanele Turskoj vojsci velike gubitke, a sam Suvorov je, iako ranjen, sve vreme lično rukovodio u bitkama. Carica Katarina druga ga je za ovakvu jedinstvenu službu odlikovala ordenom Svetog Đorđa.[4]
Pobedio je u mnogim bitkama u rusko-turskim ratovima, najviše se proslavio osvajanjem Izmaila 1790. Učestvovao je u gušenju ustanka Pugačova 1774, ugušio je ustanak Košćuška 1794. u Poljskoj. Na čelu udružene rusko-austrijske vojske 1799. potisnuo je Francuze iz severne Italije. Proslavio se pohodom u Švajcarsku preko Sent Gotarda 1799.[5] Titulu grofa dobio je zbog pobede u bici kod Ramnika 1789. godine.
Mladost i karijera
uredi
Aleksandar Suvorov je rođen u plemićkoj porodici poreklom iz Novgoroda u moskovskoj vili svog dede po majci, Fedoseja Manukova. Njegov otac, Vasilij Suvorov, bio je glavni general i senator u Praviteljstvujuščem senatu, a zaslužan je za prevođenje Vobanovih dela na ruski.[6] Njegova majka, Avdotja Fjodorovna (rođena Manukova), bila je ćerka Fedoseja Manukova. Prema porodičnom predanju, njegov predak po ocu, po imenu Suvor,[7] emigrirao je iz Karelije, Švedska, sa svojom porodicom 1622. godine i upisao se u rusku službu da služi caru Mihailu Fjodoroviču (njegovi potomci su postali Suvorovi).[6][8] Sam Suvorov je svom pomoćniku, pukovniku Antingu, ispričao istorijski izveštaj svoje porodice, posebno govoreći da je njegov predak, rođen u Švedskoj, bio plemićkog porekla, jer je učestvovao pod ruskom zastavom u ratovima protiv Tatara i Poljaka. Ove podvige carevi su nagradili zemljom i seljacima.[9] Ovu verziju su, međutim, nedavno doveli u pitanje istaknuti ruski lingvisti, profesori Nikolaj Baskakov i Aleksandra Vasiljevna Superanskaja, koji su istakli da reč Suvorov verovatnije potiče od drevnog ruskog muškog imena Suvor na osnovu prideva suvori, što znači „teško“ na ruskom. Baskakov je ukazao i na činjenicu da na porodičnom grbu Suvorovih nema nikakvih švedskih simbola, što ukazuje na njegovo rusko poreklo.[10] Među prvima od onih koji su ukazivali na rusko poreklo imena bila je carica Katarina II, koja je u pismu Johanu fon Cimermanu 1790. zabeležila: „Nesumnjivo je da je ime Suvorovih odavno plemenito, da je rusko od od pamtiveka i prebiva u Rusiji“, i grof Semjon Voroncov 1811. godine, osoba koja je poznavala Suvorove.[11] Njihove stavove podržavali su i kasniji istoričari: procenjeno je da je do 1699. godine u Rusiji bilo najmanje 19 istoimenih ruskih vlastelinskih porodica, ne računajući njihove imenjake nižeg statusa, i da sve nisu mogle da vode poreklo od jednog stranca koji je stigao samo 1622. godine.[11] Štaviše, genealoške studije ukazuju na ruskog zemljoposednika po imenu Suvor koji se pominje pod 1498. godinom, dok dokumenti iz 16. veka pominju Vasilija i Savelija Suvorova, od kojih je poslednji dokazani predak generala Aleksandra Suvorova.[11] Švedska verzija Suvorovljeve genealogije je razotkrivena u Genealoškoj knjizi ruskog plemstva V. Rumela i V. Golubcova (1887) prateći Suvorovljeve pretke iz tverskog plemstva iz 17. veka.[12] Godine 1756, prvi rođak Aleksandra Suvorova, Sergej Ivanovič Suvorov, u svojoj izjavi o poreklu (skazka) za svog sina je rekao da on nema nikakav dokaz o plemstvu. On je započeo svoju genealogiju od svog pradede, Grigorija Ivanoviča Suvorova, koji je „služio kao dvorovski bojarski potomak u Kašinu.[12]

Suvorov razgovara sa generalom Ganibalom
Kao dečak, Suvorov je bio bolešljivo dete i njegov otac je pretpostavljao da će kao odrasla osoba raditi u državnoj službi. Međutim, pokazao se kao odličan učenik, entuzijastično je proučavao matematiku, književnost, filozofiju i geografiju, naučio da čita francuski, nemački, poljski i italijanski, a sa ogromnom bibliotekom svog oca posvetio se intenzivnom proučavanju vojne istorije, strategije, taktike i nekoliko vojnih autora uključujući Plutarha, Kvinta Kurcija, Kornelija Nepota, Julija Cezara i Karla XII. Ovo mu je takođe pomoglo da razvije dobro razumevanje inžinjerije, opsadnog ratovanja, artiljerije i utvrđenja.[5] Svoje fizičke bolesti pokušao je da savlada kroz rigorozne vežbe i izlaganje teškoćama.[13] Njegov otac je, međutim, insistirao da nije sposoban za vojsku. Kada je Aleksandar imao 12 godina, general Ganibal, koji je živeo u susedstvu, čuo je kako se njegov otac žalio na Aleksandra i zatražio da razgovara sa detetom. Ganibal je bio toliko impresioniran dečakom da je ubedio oca da mu dozvoli da nastavi karijeru po svom izboru.[6] Suvorov je ušao u armiju 1748. i služio je u Semjonovskom spasilačkom puku šest godina. Tokom ovog perioda nastavio je studije pohađajući nastavu u Kadetskom korpusu kopnene vojske. Prvo borbeno iskustvo stekao je boreći se protiv Prusa tokom Sedmogodišnjeg rata (1756–1763). Nakon što se više puta istakao u bitkama, Suvorov je postao pukovnik 1762. godine, sa oko 33 godine. Suvorov je zatim služio u Poljskoj tokom Barske konfederacije, raspršio poljske snage pod Pulaskim i zauzeo Krakov (1768), utirući put za prvu podelu Poljske između Austrije, Pruske i Rusije,[14] i dostigao čin general-majora.