ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1998
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Oblast: Vojna istorija

Увод у критичку анализу стратегије НОР-а Југославије : 1941-1945 / Радивоје Јовановић Брадоња ;
Београд : СУБНОР Србије, 1998 ,
Fizički opis 230 стр. : 20 cm

Zbirka Посебна издања / СУБНОР Србије
Тираж 1000
Предговор / Светозар Вукмановић Темпо: стр. 5-7
Народноослободилачка борба 1941-1945 -- Војна стратегија

Očuvanost 4.

Radivoje Jovanović Bradonja (Zarube, kod Valjeva, 10. novembar 1918 — Beograd, 22. jun 2000

Родио се 10. новембра 1918. године у имућној сељачкој породици. Основну школу завршио је у свом селу, а гимназију у Ваљеву. После завршетка гимназије, 1937. ступа у Војну академију, из које 1940. излази као артиљеријски потпоручник. У данима слома краљевске војске у априлском рату, успева да се спасе заробљеништва и враћа се у родни крај. Кад су почеле припреме за оружану борбу, прикључује се комунистима, и од првог дана устанка, јула 1941, сврстава се у партизанске редове. У акцијама и борбама истиче се храброшћу и умешношћу руковођења. Већ у јулу постаје командир Колубарске чете Ваљевског одреда. За непун месец, за његове јуначке подвиге два пута га похваљује Главни штаб НОП Југославије: августа 1941. приликом уништења немачке посаде утврђене железничке станице у Лајковцу, и приликом борбе у Љигу 10. септембра када су његову чету опколиле јаке немачке и квислиншке снаге, иако рањен, није напуштао положај, него је и даље командовао, спашавајући своју јединицу од уништења.

Због своје одлучности, храбрости и привржености НОП-у, већ у августу 1941. примљен је за члана КПЈ.

После низа успешно изведених акција, у којима је показао не само велику храброст и одлучност, већ и смисао за организацију и командовање, Јовановић веома брзо напредује, и октобра постаје заменик команданта Ужичког одреда. Његовом је заслугом откривена четничка завера против НОП-а у Србији, организована одбрана, а затим и противнапад, почетком новембра 1941, када су четници доживели први озбиљнији војнички, а и политички пораз у Србији.

У току велике окупаторске офанзиве на ослобођену територију Србије, новембра 1941, Јовановић организује одбрану, прелази с једног на други део фронта, прикупља јединице и сам учествује у низу тешких одбрамбених бојева, одликујући се и тада хладнокрвношћу и неустрашивошћу.

Одступањем партизанских снага из западне Србије, крајем новембра 1941, Јовановић се по задатку Партије враћа с Таре на подручје Ваљевског одреда, у својству начелника Главног штаба Србије, да окупи и организује партизанске јединице и настави борбу против окупатора, недићеваца и четника Драже Михаиловића. У веома тешким условима, у периоду терора и окрутних репресалија окупатора и недићеваца, партизански одреди у западној Србији су водили борбе и трпели велике губитке. У таквој ситуацији, Јовановић је вешто маневрисао, избегавао ударе и прелазио у противнападе. Својом неустрашивошћу и смелим подвизима, Јовановић је у овим тешким тренуцима бодрио борце, уливајући им поверење у победу. Фебруара 1942, одређен је за команданта Групе одреда у западној Србији, а у августу исте године Врховни штаб поставља га за команданта Главног штаба Србије и члана Главног штаба Србије и члана Врховног штаба.

Крајем септембра 1943. године, постављен је за команданта 1. шумадијске бригаде, с којом је, новембра исте године, после успешних борби у Србији, прешао у Санџак и прикључио се 2. пролетерској дивизији. Формирањем 3. српске бригаде, 10. фебруара 1944, Јовановић је постављен за њеног команданта, да би већ у марту примио дужност заменика команданта 2. пролетерске дивизије. Јуна 1944. постављен је за команданта 25. НОУ дивизије, која се истакла у многим борбама против Бугара, Немаца и четника Драже Михаиловића.

Почетком септембра 1944, Јовановић је примио дужност команданта 14. корпуса НОВЈ, који је успешно дејствовао у североисточној Србији и први дошао у везу с јединицама Црвене армије на Дунаву. Корпус је успешно дејствовао и у рејону Авале, приликом ослобођења Београда; наставио борбу у долини Западне Мораве, учествовао у ослобођењу Краљева и Чачка и, у саставу 2. армије, водио борбе за ослобођење источне Босне, а затим и Загреба.

После завршетка рата, Јовановић је извесно време био командант Београда, а затим је, почетком 1946, отишао на школовање у СССР, где је био слушалац Артиљеријске академије у Москви. Из Москве се враћа 1948. године, где прима дужност команданта артиљерије ЈНА. После завршетка Више војне академије, 1953, постављен је за команданта Корпуса у Љубљани, затим у Скопљу, да би 1958. постао начелник штаба армије у Сарајеву. Маја 1959. преведен је у резерву, у чину генералпотпуковника, када прелази у цивилну службу, где му је поверена дужност секретара за саобраћај и везе у Извршном већу Србије. Пензионисан је 1963. године.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и више одликовања.

Народним херојем проглашен је 15. децембра 1949. године.