ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Oblast: Muzika
Jezik: Srpski
Godina izdanja: Tv

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


Đakomo Pučini (ital. Giacomo Puccini; Luka, 22. decembar 1858 — Brisel, 29. novembar 1924) je bio italijanski operski kompozitor, koji je nazivan „najveći kompozitor italijanske opere Verdija”.[1]

Pučinijev rani rad ukorenjen je u tradicionalnoj romantičnoj italijanskoj operi iz 19. veka. On je kasnije uspešno razvio svoje delo u realističnom verismo stilu, čiji je postao jedan od vodećih eksponenata.

Pučinijeve najpoznatije opere su Boemi (1896), Toska (1900), Madam Baterflaj (1904), i Turandot (1924), od kojih su sve među važnim operama koje se izvode kao standardi.[n 1]

Biografija
Rođen je u gradu Luka u italijanskoj pokrajini Toskani, u porodici koja je vekovima bila tu nastanjena. Bio je drugi u porodici nazvan Đakomo,[2] a takođe je bio i peti muzičar potekao iz nje.[3][4][5] Svoje rano muzičko obrazovanje duguje lokalnom svešteniku koji mu je davao časove klavira. Ipak, za poziv muzičara se odlučio kada je u Pizi čuo Verdijevu „Aidu”.

Zahvaljujući posredovanju jedne dvorske dame, majčine prijateljice, dvadesetogodišnji Pučini dobija kraljičinu stipendiju. Živeći u Milanu sa jednim bratom, upoznao se sa životom koji će kasnije prikazati u operi „Boemi”. Školovao se na konzervatorijumu u Milanu, gde je bio učenik i Amilkara Ponikijelija (kompozitor nekada vrlo popularne opere „Đokonda”). U toku studija komponuje dve opere, „Vili” („Le Villi”) 1883. i „Edgar” („Edgar”) 1889, koje su postigle velik, ali kratkotrajan uspeh,[6]što mu je obezbedilo finansijsku sigurnost i dalo volju da nastavi da se bavi kompozitorskim radom.[7] Već sledeća njegova opera, „Manon Lesko” („Manon Lescaut”) iz 1893. bila je zavidnog kvaliteta i održala se na repertoaru operskih scena do današnjih dana.[8] Zahvaljujući ovoj operi, bio je u mogućnosti da u okolini rodne Luke kupi zemlju i na njoj izgradi najpre skromnu kuću, a kasnije i velelepnu vilu u kojoj je proveo veći deo svog života. Strastveni zaljubljenik u lov i prirodu ovde je imao mir potreban za njegov stvaralački rad.[9][10]

Svetsku slavu i veliko bogatstvo je stekao dvema operama koje se ubrajaju među nekoliko najboljih opera ikada napisanih, a to su „Boemi” („La Bohème”)[11][12] Ipak, pošto je bio perfekcionista koji je želeo da stvara savršena dela, jako teško je podneo kada je opera „Madam Baterflaj” („Madamme Butterfly”) izviždana na premijeri u milanskoj Skali 1904. godine.[13][14] Sam Pučini je ovaj neuspeh pripisao preteranoj dužini drugog čina i prerađuje operu koja doživljava svoju novu premijeru 1905. godine. Od tog trenutka opera, kao i „Boemi” i „Toska”, postaje deo `stalnog operskog repertoara`. No, možda se neuspeh može i pripisati tome što je komponovana pod uticajem francuskog kompozitora Debisija, odnosno, njegove opere „Pelej i Melisanda”, i kao takva bila previše `moderna` za italijanski ukus.

Pučini odlazi na putovanje u SAD da bi prisustvovao postavljanju „Boema” u Metropoliten operi u Njujorku. Tamo dolazi na ideju, koja će se pokazati ne baš sjajnom, da komponuje operu kakva do tada nije postojala. On odabire temu sa Divljeg Zapada i tako nastaje opera „Kći Zapada” („La Fanciulla del West”)[15] [nekada se može sresti i kao „Devojka sa zlatnog Zapada” prema naslovu originalne drame], praizvedena 1910. godine u Metropoliten operi pod dirigentskom palicom Artura Toskaninija (Arturo Toscanini) i sa Enrikom Karuzom (Enrico Caruso) u glavnoj muškoj ulozi.[16][17] Opera sjajno prolazi u SAD, najpre u Njujorku, a zatim i u Bostonu i Čikagu, ali drugde, posebno u Evropi, ona nikada nije postala popularna.[18][19][20] Dugo godina nakon ovoga, Pučini traga za novim libretom. Godine 1914. dobija primamljivu ponudu da za bečku scenu piše operetu „Lastavica” („La Rondine”).[21] Ali, izbija rat i ovo delo doživljava praizvedbu tek 1917. i to, zbog tadašnjeg ratnog antigermanizma, u Monte Karlu. Iste godine Pučini se seli iz Luke i svoje vile „Dvorac na jezeru”, jer je u blizini vile podignuta fabrika koja ga ometala u radu. Seli se u Vijaređo kraj mora gde piše triptih jednočinki : „Plašt” („Il Tabarro”), „Sestra Anđelika” („Suor Angelica”) i „Đani Skiki” („Gianni Schicchi”), od kojih je ova treća njegova jedina komična opera.

Godine 1919. odlučuje se na komponovanje opere „Turandot” („Turandot”) prema jednom popularnom komadu, a radnja opere se odvija u Kini.[22] Želi da stvori operu koja će biti vrhunac operskog stvaralaštva, veličanstveni spektakl. Naporno radi na ovome, dugo nezadovoljan libretom, ali uspeva da napiše dva čina i deo trećeg uprkos teškoj bolesti koja ga muči. Svestan da neće završiti delo, pada u tešku depresiju. U jednom pismu govori:

„Ova opera me prožima, muči dan i noć. Pored nje, sva moja do sada napisana muzika izgleda mi bleda i smešna. Ipak, bojim se da neću uspeti da je završim, a ako tako bude, svet će biti uskraćen za najlepši ljubavni duet svih vremena”.
Tako je i bilo. Posle pet verzija libreta za duet Kalafa i Turandot, mnogih skica i nacrta melodija, opera ostaje nedovršena. Pučini umire u Briselu, pošto mu je otkazalo srce nakon operacije raka grla. Kompozitor koji je svetu podario neke od najlepših operskih arija, završio je svoj život bez glasa. Želja Pučinija je bila da „Turandot” dovrši kompozitor Rikardo Zandonaj. Njegov zet, jedan od najvećih dirigenata u istoriji, Arturo Toskanini, daje kompozitoru Franku Alfanu da dovrši operu na osnovu Pučinijevih nacrta, a kada ovaj to učini, sam Toskanini dorađuje završetak. Premijera je održana 1926. godine u Milanskoj skali. Toskanini je dirigovao, i nakon smrti robinje Liju u trećem činu prekida izvedbu, okreće se publici i kaže: „Ovde se završava delo maestra.”. Publika je shvatila i u tišini otišla iz pozorišta. Sutradan je opera izvedena u celini i od onda je stalni deo postavke mnogih operskih kuća. Mnogi muzikolozi i kritičari se slažu da je sa operom „Turandot” završen period klasične opere.