Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Oblast: Slikarstvo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

lepo očuvano

Naslov Joan Miró : 100 grafika / [glavni i odgovorni urednik Ante Sorić ; urednik Irena Kraševac]
Vrsta građe katalog
Jezik hrvatski
Godina 1989
Izdavanje i proizvodnja Beograd [etc.] : Narodni muzej [etc.], 1989 (Zagreb : `Naša djeca`)
Fizički opis 63 str. : ilustr. ; 25 x 26 cm
Drugi autori - osoba Sorić, Ante
Kraševac, Irena
ISBN (Broš.)
Napomene Biobibliografski podaci o umetniku.
Predmetne odrednice Miro, Huan -- 1893-1983 -- Španska grafika -- Izložbeni katalozi

Žuan Miro i Fera (kat. Joan Miró i Ferrà, IPA: /ʒuˈan miˈɾo i fəˈra/; Barselona 20. april 1893 — Palma de Majorka, 25. decembar 1983) bio je španski slikar, vajar i keramičar iz Katalonije.[1] Takođe se bavio primenjenom umetnošću i grafikom, a posebno su čuveni i njegovi murali.[1] Prvi muzej koji je posvećen radu ovog slikara je osnovan 1975. godine u Barseloni pod originalnim nazivom „Fundació Joan Miró” (Fondacija Žuan Miro); drugi muzej pod nazivom „Fundació Pilar i Joan Miró” (Fondacija Pilar i Žuan Miro) osnovan je 1981. godine i nalazi se u Palma de Majorki.

Njegova dela pripadaju nadrealizmu.[1] Miroov izraz je lirski i apstraktan, sa primetnim uticajima ekspresionizma, kubizma i fovizma. Karakterišu ga razigranost mašte, humor i fantazija. Dela su mu takođe poznata po neobičnim geometrijskim oblicima, kao i čudnoj, izvrnutoj realnosti.

Detinjstvo, mladost, porodica i obrazovanje

Ploča na kući u kojoj se Miro rodio
Žuan (tkđ. Žoan, Đoan; Huan, Hoan) Miro rodio se u Barseloni 20. aprila 1893. godine kao sin Mikela Miroa koji je bio sajdžija po profesiji, i majke Dolores Fera[2]. Veoma rano, već u osnovnoj školi počeo je da da pohađa časove crtanja. Jedino što ga je zaista zanimalo bilo je crtanje, za koje je odmalena pokazivao veliki talenat. Od 1907. do 1910. godine u Barseloni je pohađao trgovinsku školu, ali takođe i višu umetničku i industrijsku školu pod imenom Ljoča,[2] u kojoj je dobijao veliku podršku od svojih profesora Modesta Urđelja i Đosepa Paskoa. Mirovi crteži koji datiraju iz 1907. godine, čuvaju se u Fondaciji Miro. Sa sedamnaest godina završio je trgovačku školu i zaposlio se u apoteci, u kojoj je radio sve dok ga bolest nije primorala da se povuče u porodičnu kuću u okolini sela Montrođ.

Kada se oporavio oko 1912. godine Miro odlazi u Barselonu, gde definitivno odlučuje da se posveti slikarstvu. Upisao se u Akademiju Fransesk Gali, koju će pohađati do 1915. godine, gde je upoznao i druge buduće katalonske umetnike od kojih je jedan Žuan Prats, s kojim će i kasnije održavati bliski prijateljski odnos. 1916. godine upoznaje umetničkog trgovca Đuzepea Dalmaua, koji se zainteresovao za njegove radove. Preko njega upoznaje Morisa Rajnala i Fransisa Pikabijua. Svoju prvu samostalnu izložbu predstavio je 1918. godine u Galeriji Dalmau. Sva dela na ovoj izložbi je bila su pod uticajem kubizma, fovizma,[3] narodne-Katalonske umetnosti, i rimskih fresaka; njegov rad u tom trenutku kombinovao je mnoge različite umetnosti. Već 1920. otputovao je na svoje prvo putovanje na izložbu u Pariz. Iste godine posećuje Pikasa. To je za Miroa predstavljalo veliku čast, jer je Pikaso bio jedan od njegovih omiljenih slikara. Pikaso je ostavio veliki uticaj na Miroovo stvaralaštvo, pomogao mu je da konačno pronađe svoj stil i da se oproba kao nadrealista. Sledeću samostalnu izložbu održao je u Parizu 1921. godine, u Galeriji La Likorne kada je Ernest Hemingvej kupio njegovu sliku „La masía”, za koju je izdvojio pet hiljada franaka. Danas, ova slika nalazi se u Nacionalnoj Galeriji u Vašingtonu.

Miroov najbolji prijatelj je bio Maks Ernst, još jedan umetnik nadrealizma. Zajedno su dizajnirali kostime i za balet Romeo i Julija 1926. godine, izveden u Parizu. Nešto kasnije, Miro je počeo da pokazuje interesovanje za druge vrste umetnosti, kao što su kolaži, litografija, grafika i graviranje. Njegov najpoznatiji kolaž je Španska balerina („La Bailarina española”). Miro se oženio s Pilar Hunkosom 1929. godine, a dve godine kasnije dobili su ćerku po imenu Dolores. Kada je izbio Španski građanski rat, preselili su se u Pariz gde je Miro nastavio da se bavi umetnošću[2].

Karijera

Mural na aerodromu u Barseloni

Žena i ptica (šp. Mujer y Pájaro), 1983
Žoan Miro započinje svoju karijeru radeći kao računovođa u preduzeću Dalmau i Oliveres iz Barselone. Međutim, 1912. godine odlučuje da se potpuno posveti umetnosti. Prvi njegovi radovi bili su inspirisani delima Vana Goga i Pola Sezana. Tada slika pejzaže i mrtvu prirodu. Godine 1918. imao je svoju prvu samostalnu izložbu u Barseloni, a kasnije, iste godine, postaje član umetničke grupe „La Agrupación Courbet”, kada počinje da stvara pod uticajem kubizma i fovizma.[4] Nakon studija, Miro odlazi u Pariz gde se upoznaje sa značajnim umetnicima tog perioda, kao što su Pablo Pikaso, Tristan Cara i Maks Jakob. Prolazi kroz kratak period kubizma, a slika koja predstavlja njegov prelaz ka nadrealizmu zove se „Farma” (šp. La masía). Već od 1924. izgradio je svoj individualni stil koji će ga učiniti jednim od vrhunskih dometa nadrealizma.[5] Iste godine stvara svoje prvo značajno delo „Arlekinski karneval” (šp. Carnaval de Arlequín), koje najvernije prikazuje Miroov karakteristični stil. Tada postaje i član nadrealističke grupe Andrea Bretona što će mu omogućiti kontakt sa Andreom Monsonom i Maksom Ernstom, sa kojima će kasnije sarađivati.

Postaje poznat u Parizu već nakon prve samostalne izložbe, a kasnije se pridružuje ostalim nadrealistima na zajedničkoj izložbi u Pjerovoj galeriji 1928. godine. Ubrzo nakon toga, Miro počinje da radi sa kolažima koji će kasnije uticati da dođe do ideje da se bavi i skulpturom.[6] Tridesetih godina XX veka sve više počinje da eksperimentiše u svom radu. Dizajnirao je i kostime za balet i od tada njegova dela počinju da se pojavljuju u francuskim i američkim galerijama.[7] Iako je za vreme Španskog građanskog rata boravio u Parizu, svoje misli, Miro najbolje izražava u delu „El segador” – muralu koga je naslikao za paviljon španske republike na svetskoj izložbi u Parizu 1937. godine.[7] Poznate slike koje u isto vreme nastaju su „Cabeza de Mujer” i „Constelaciones”. Nakon Drugog svetskog rata Miro stiče još veću slavu. Dobio je veliki broj porudžbina, kao što su murali za hotel u Sinsinatiju (1947) i za Univerzitet Harvard (1950).[7] Pored ovih murala ističu se i keramički u muzeju Gugenhajm u Njujorku i na aerodromu u Barseloni, ali najznačajniji su keramički murali koje je napravio za Uneskovu zgradu u Parizu („Murales cerámicos del Sol y la Luna”). Miro dobija brojne nagrade za svoja dostignuća, a značajnije su prestižna nagrada Bijenale u Veneciji (1954) i zlatna medalja koju dobija od kralja Huana Karlosa (1980).

Miroovo delo je prepuno eksperimentisanja u jarkim bojama, oblicima i stilovima koje je uspeo da izrazi kroz različite tehnike svog umeća. Tako je uspeo da izgradi svoju karijeru, pri čemu se uvek trudio da poništi sve tradicionalne umetničke forme i tako ostao dosledan svom eksperimentisanju kojim obeležava svoje unikatno stvaralaštvo. On je znao da spaja različite stilove u celinu stvarajući ravnotežu između njih tako da na kraju dobije apstraktno i izražajno delo.

U svojoj kasnijoj karijeri Miro se više okreće stvaranju monumentalnih dela, javnih izložbi, pri čemu se trudio da se fokusira na simbole i poruku koju oni nose. Veličinu njegovih dela dokazuje velika izložba njegovih sabranih dela u Nacionalnom muzeju modernih umetnosti, u Parizu 1962. godine.

Miro se kao umetnik polako razvijao, pri čemu dostiže neverovatni izraz u svojim umetničkim radovima. Time dobija ogromnu slavu, ali uprkos tome, Miro je uvek nastojao da se skoncentriše na svoje stvaralaštvo i delo koje je tokom godina pažljivo i strastveno gradio.

Stilovi
Miroov nadrealistički izraz je lirski i apstraktan. Karakteriše ga razigranost mašte, humor i fantazija, apstraktni odnosi neobičnih geometrijskih oblika, kao i čudna, izvrnuta stvarnost. U Parizu, pod uticajem pesnika i pisaca, razvija svoj jedinstveni stil: organske forme i spljoštene slike aviona naslikane oštrim linijama. Miroov stil je bio pod uticajem nadrealizma i dadaizma u različitim fazama.[8]

Rani fovizam : Njegovim ranim modernističkim radovima pripada pre svega delo Portret Vinsenta Nubiole ( 1917). U ovoj fazi vidi se uticaj Pola Sezana oslikavajući platno šarenom pozadinom i višim slikarskim tehnikama, nego što je to činio na ostalim delima.

magijski realizam: Počevši od 1920. godine, Miro je razvio veoma precizan stil birajući svaki od elemenata zasebno i detaljno ih raspoređujući. Dela kao što su „Kuća sa palmom” i „Akt sa ogledalom”, pokazuju jasan uticaj kubizma, mada na veoma uzdržan način. Vrhunac ove faze je delo Farma ( 1921-22).

Rani nadrealizam: Godine 1922. Miro istražuje apstraktno, snažno obojen nadrealizam u najmanje jednoj slici. Od leta 1923. godine, započeo je seriju slika gde su dominantni apstraktni slikarski simboli. Delo ovog perioda je Katalonski pejzaž.

Nadrealistički slikarski jezik: Sredinom 1920. godine Miro je razvio slikarski jezik simbola koji će biti u središtu njegove karijere. Ali, u kasnijim delima, javljaju se daleko manje istaknute prednje figure, a one koje preostanu su pojednostavljene. Ubrzo kasnije započinje svoju seriju slika Španski plesač gde kao tehniku primenjuje plutu, pero i mastilo na belom papiru.

Eksperimentalni stil – Miro je bio među prvim umetnicima koji će razviti automatsko crtanje kao način da se ponište prethodno uspostavljene tehnike u slikarstvu. On sprovodi sopstvene interese u svetu umetnosti, od automatskog crtanja i nadrealizma, do ekspresionizma, lirske apstrakcije i slika ispunjenih bojama.

Kasniji život i smrt

Miro 1935.
Žuan Miro je bio talentovan i svestran. Bio je zainteresovan za pećinsko slikarstvo.[9] 1937. radi seriju plakata za špansku republiku budući da je u toku građanskog rata bio na strani revolucionara. Januara 1940. završava poslednju Konstelaciju i usled nemačke okupacije se seli na Palma de Majorku. Miro se zatim seli u Njujork Njujork na osam meseci kako bi radio na velikom muralu za hotel Teras plaza u Sinsinatiju 1947. godine. 1958. u saradnji sa Đuzepeom Ljorensom Artigasom realizuje mural Mur del sol i Mur de la luna za zgradu Uneska. 1975. godine je osnovao fondaciju Žoan Miro u Barseloni. Učestvovao je na izložbi nadrealista u organizaciji Marsel Dišana i Andre Bretona, a takođe je dobio i nagradu fondacije Gugenhajm.[9] Devedeseti rođendan ovog slikara je u celom svetu bio obeležen brojnim izložbama, monografijama i retrospektivama. Umro je u svojoj kući u Palma de Majorki 1983. godine, a sahranjen je uz velike počasti u Barseloni.

Danas postoji muzej „Miro” u Palma de Majorki, posvećen ovom velikanu.

Najznačajnija dela

Žena (kat. Femme), 1983
Slike

Portret Vinsenta Nubiole kat. Retrato de Vicens Nubiola 1917.
Autoportret kat. Autorretrato 1919.
Portret španske balerine kat. Retrato de bailarina española 1921.
Farma kat. La masía 1922.
Arlekinski karneval kat. El carnaval del arlequín 1925.
Čovek sa lulom kat. Hombre con pipa 1925.
Bašta kat. El Jardín 1928.
Puž, žena, cvet i zvezda kat. Caracol, mujer, flor y estrella 1934.
Sazvežđe: buđenje dok sviće kat. Constelación: despertando al amanecer 1944.
Žena ispred sunca kat. Mujer ante el sol 1950.
Skulpture

Ljudi sa kišobranom — kat. Personaje con paraguas, 1933.
Mesečeva ptica — kat. Pájaro lunar, 1946.-1949.
Sunčeva ptica — kat. Pájaro solar, 1946—1949.
kat. Reloj de viento, 1967.
kat. La caricia de un pájaro, 1967.
kat. Mujer botella, 1973.
Pas — kat. Perro, 1974.
Mis Čikaga — kat. Miss Chicago, 1981.
Žena — kat. Femme, 1981.
Žena i ptica — kat. Mujer y Pájaro, 1983.

grafike nadrealizam avangarda moderna umetnost