ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2007.
Autor: Domaći
Oblast: Muzika
Jezik: Srpski

Branka Radović Summa Xeniana

BELEF, Beograd, 2007.
140 strana, četvrtasti format + CD.

Odlično očuvano.


Како сте се одлучили за писање ове монографије?

Непосредно после изненадне смрти композиторке обратили су ми се уредници програма из Белеф центра, институције за коју је Ксенија много радила последњих година свога живота, пишући музику за многе представе младих позоришних стваралаца и – ја сам била затечена и питањем и околностима.

Најпре је то требало да буде прави музиколошки посао, приказ њеног последњег великог дела, `Реквијема за Николу Теслу` чија се премијера припремала за почетак ове године (коначно се очекује у недељу 16. септембра у Неготину, на `Мокрањчевим данима`, а неколико дана после тога и у Београду). Како је то дело било у рукопису, непознато, неизвођено – морало се томе приступити озбиљно. Ја нисам, до сада, била више него сви други музичари упућена у Ксенијин рад, али сматрала сам да се мора приказати (бар) ово дело. Како се премијера отказивала из месеца у месец, мој рад је додавањем разних поглавља растао, па смо се у једном моменту сви заједно одлучили да то, ипак, буде монографија.
Јавност је Ксенију Зечевић доживљавала као несвакидашњу појаву, екстравагантну и ексцентричну. Са друге стране, она је за себе говорила да је повучена и да воли самоћу, чак да је `промашила век`…

Оно што је неспорно, то је да је она на један начин градила свој лик у јавности, креирала своје разне `улоге`, ступала у јавни живот као на сцену, а са друге стране верујем да је ударце живота примала срцем, да је била сасвим нешто друго него ексцентрична дама необичног изгледа и понашања. Ја је никада нисам упознала, имала сам, као и већина музичара, амбивалентан однос према њој: с једне стране, чуђење и неприхватање, с друге дивљење према многобројним талентима.

Теме којима се враћала кретале су се од патњи српског народа, ратова, расељених Срба, избеглица. То није омело део јавности да је сврста у српске националисте…

На себи својствен начин Ксенија је проживела тешке деценије наших изопштења из света, грађанских ратова, изолације, емиграције многих младих, талентованих људи. Говорила је `мој народ`, а који је то био народ, када је италијански језик био њен матерњи, а црногорске планине, Комови и Веруша – њено прибежиште. То је неки `сањани народ` о коме је мислила са искреним родољубљем и без патоса, опредељујући се за све изгнанике и емигранте, за све страдалнике, и то одувек, што се јасно види у њеном стваралаштву. Пронашла сам у њеној заоставштини, коју тек сређује њена мајка Ада, чак четири реквијема. Један, до кога је највише држала, носи наслов `Реквијем упућен деди Фердинанду Гергети који је страдао у нацистичком логору Дахау`. Још пре дела које говори о избеглима са Косова, она је тешко пропатила због смрти мале Милице Ракић, страдале у бомбардовању Батајнице, 1999. године и много пре тога одболовала и записала у нотама страдања логораша у бањичком логору, Јајинцима, у Крагујевцу, у Другом светском рату. То су њене мисли и њене теме.

Носила је на својим плећима светски бол као лични усуд.


Објасните нам последице `завере ћутања` против Ксеније Зечевић у нашој средини?

Последица смо сви свесни, морала је бити и она. Неприлагођена средини и људима, подржана у младости због својих високих вредности, свог пијанизма, пре свега, затим и својих композиција, па и песничког дара, добила је замах, очекивала се блистава каријера. Постала је јавна личност, умела је да каже јасно и оштро, паметно и храбро, али и да, можда и под теретом великих очекивања и надања – поклекне, не доврши, не доради, не истраје – ни у каријери ни у приватном животу. Извесном изопштењу из средине, из еснафа музичара, највише је сама допринела. Наша средина не прашта и колико у једном моменту уздигне таленат, толико је у следећем спремна да га сасвим затре. Неке ствари које су јој се дешавале на професионалном плану и нису за правдање.

У свирању Ксеније Зечевић примећујете еротски набој. Упркос приметном одсуству љубавних мотива у њеним делима?

Она је увек истицала своју еротику, као спољни елемент личности, али важан, ја бих рекла и – камуфлирајући. Свирала је са великом страшћу, у афективним налетима, није се штедела и савладавала је партитуре са лакоћом. Круна њеног репертоара био је Трећи клавирски концерт Сергеја Рахмањинова, међутим, изводила је са успехом и домаће ауторе, на пример Рајичића, да би врло брзо престала са солистичком каријером. Последњих година се вратила извођењу својих композиција на реситалима на којима је импровизовала, креирала, исказивала свој пијанизам и своју музику на екстреман начин.

Како као музички критичар одређујете њен стил?

С једне стране то је еклектично стваралаштво које би сваки строги критичар оценио оштрим речима. Много тога је неизбрушено, није доведено до краја, неисписано у свим деоницама, тек наговештено. И када се сасвим спремате да све те папириће одбаците и не уважите, однекуд крене да вас прогања каква Ксенијина мелодија тужна и сетна до бола и суза, дотакне вас у нека чула и неки сентимент, разоткрије снагу огромног талента који се није до краја уобличио. Али вас је понео и узбудио... Није ли то много?