pregleda
Slobodan Šijan - Moraću da skrenem
| Cena: |
| Želi ovaj predmet: | 1 |
| Stanje: | Polovan bez oštećenja |
| Garancija: | Ne |
| Isporuka: | Pošta CC paket (Pošta) Post Express Lično preuzimanje |
| Plaćanje: | Tekući račun (pre slanja) Ostalo (pre slanja) Lično |
| Grad: |
Novi Sad, Novi Sad |
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.
Pozitivne: 14506
ISBN: Ostalo
Oblast: Film
Godina izdanja: Ms
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!
Vizuelni eksperimenti, 1960 – 2012.
psihodelija, konceptuala, procesualni radovi, eksperimentalni film, itd.
Nije li svako bavljenje umetnošću zapravo potraga za svojom `pravom` biografijom? U doba modernizma osnovni nalog svakom umetniku bio je da posvećenim traganjem dopre do sopstvenog, jedinstvenog i autentičnog likovnog ili oblikovnog jezika, čiji bi svaki izraz nosio tragove njegove autorske ličnosti. Razvojni put koji je umetnik prelazio tumačen je kao put individuacije. Postajanje umetnikom značilo je upravo dosezanje takvog jezika čije granice bi (p)ostale i granice umetnikovog sveta. U tom kontekstu, artistička biografija predstavljala je sled koraka ka prevladavanju tuđih uticaja i formiranju sopstvene jezičke teritorije, kojom umetnik suvereno vlada. Iz te biografije, da bi bila `prava` i da bi bila stub umetnikovog suvereniteta, brisana su poigravanja sa nekim drugim jezicima.
A šta je sa umetnicima koji su igrali više jezičkih igara istovremeno? Da li oni mogu da imaju samo jednu biografiju? Koliko biografija (identiteta) čovek uopšte može da ima? Da li je umetnost sredstvo/posrednik za razumevanje ličnosti umetnika ili je, moguće, upravo suprotno!? Šta, dakle, Šijanova umetnost govori o njemu? I koliko Slobodanâ Šijana uopšte postoji? Brisanje granica između medija i žanrova, umnožavanje identiteta, simultano kretanje u više (različitih) umetničkih pravaca ─ sve su to sinonimi za jedan istinski složen umetnički opus u kom se, pored filmova koje već svi znamo, Šijan oprobao i kao slikar, konceptualni i procesualni umetnik, vizuelni eksperimentator, istraživač, teoretičar umetnosti, pisac, izdavač...
Kretanje od umetničkog dela (slike, crteža, fotografije, filma) ka umetničkom radu, u Šijanovom slučaju svoj puni smisao dobija upravo u međuodnosima kako sa duhom vremena, drugim umetnicima i njihovim radovima, tako, podjednako i sa samim Šijanovim opusom kao pretpostavljenom celinom. Ta celina, međutim, više nije logičan niz već je pre spoj različitih, ponekad međusobno protivurečnih, delova.
U svom radu u okvirima psihodelične umetnosti Šijan nije eksploatisao potencijale slike da stvara halucinatorne optičke efekte, već se prevashodno bavio odnosom banaln svakodnevnog i onostranog, to jest momentima epifanije koji bi ih povezivali. Preuzimajući, u predstavnom smislu, i skalu boja i simboliku svojstvenu pokretu koji je, krajem šezdesetih godina prošlog veka, iz potkulture prodirao u sve sfere života, on je u rad uvodio procesualne elemente kroz ponavljanja motiva i beleženja iskustava, kao i korišćenjem efemernih podloga koje je bukvalno sakupljao na ulici. U doba kada je komercijalni grafički dizajn uveliko preuzimao kodove psihodelične potkulture i stavljao ih u službu akumulacije kapitala, Šijan je te iste kodove uvodio u domen `siromašne umetnosti`, radeći na recikliranim, odbačenim materijalima.
Kao konceptualni umetnik, Šijan bi se s mnogo razloga mogao svrstati među najznačajnije predstavnike tzv.analitičke struje ovdašnjeg konceptualizma. Takođe, njegovi procesualni radovi pokazuju vanredno razumevanje kako samog medija tako i zavidan stepen svesti o značaju mentalnih propozicija ─ njihovim praktikovanjem (preispitivanjem) Šijan doseže apsolutnu objektivnost medija čiji finalni domet jeste materijalizovana ideja koja samu sebe (sobom) beleži. Istovremeno, Slobodanova ideja stalno traži načine i mogućnosti vlastitog samoprevazilaženja ─ otuda jednu ideju (koncept) Šijan često varira u više različitih medija. Tautološki princip samoponištavanja medija u ovoj sredini možda niko nije izveo tako dosledno kao Šijan u radovima s ove izložbe (od kojih se mnogi izlažu prvi put).
Kao nastavljač nekih stremljenja u beogradskoj novoj figuraciji, u ključu koji preuzima od Leonida Šejke i(li) Ilije Savića sa jedne, odnosno Živojina Pavlovića, sa druge strane ─ Slobodan Šijan realizuje slike, crteže i filmove sa tematikom đubrišta, sa ispitivanjem materijalnih struktura i procesa akumulacije i deklasifikacije. On izbegava fantastiku i ne podleže nostalgiji za epohama integralne slike. U nasleđu koje crpi, Šijan ustvari prepoznaje otpor prema estetskom racionalizmu i čistoj slici iz koje su nestali svi tragovi naracije, svedenu na puku igru vizuelnih elemenata.
Različite tipove rada i umetničkih izraza Slobodan Šijan, istovremeno, posmatra kao posebne žanrove ─ sa sebi svojstvenim pravilima i različitim perceptivnim i komunikacijskim očekivanjima koja se postavljaju i spram publike kao saigrača u tim jezičkim igrama.
* izvodi iz tekstova za monografsku publikaciju
Stevan Vuković
Nebojša Milenković
konceptualna umetnost vizuelna poezija kolaž plakati konceptuala psihodelija kolaži avangarda neoavangarda avangardni film postmoderna dizajn ...
Slobodan Šijan (Beograd, 16. novembra 1946) je srpski slikar, filmski i TV reditelj, scenarista i filmski kritičar, najpoznatiji kao autor niza crnih komedija početkom 1980-ih koje su u tadašnjoj Jugoslaviji stekle izuzetnu popularnost, a sa vremenom i kult status.
Biografija
Rođen je 16. novembra 1946. godine u Beogradu. Njegov otac bio je general JNA i narodni heroj Milan Šijan.[1]
U Beogradu je završio slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti i filmsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti. U periodu od 1965 — 1980, aktivno se bavi likovnom umetnošću. U početku, blizak je grupi Medijala, da bi kasnije svojim radom nastupao u okviru Nove umetničke prakse 70-ih.
Kao reditelj, bavio se eksperimentalnim filmom, radio je televizijske emisije i filmove, da bi se početkom 80-ih uključio i u profesionalnu kinematografiju. Objavio je tekstove o filmu u domaćim i stranim filmskim časopisima, a priredio je i nekoliko knjiga i publikacija o domaćim i stranim filmskim rediteljima. Tokom 1990. i 1991. godine bio je direktor Jugoslovenske kinoteke u Beogradu.
Godine 1996, u anketi Akademije za filmsku umetnost i nauku, organizovanoj povodom 100-godišnjice filma u Srbiji, njegov film „Ko to tamo peva“ (1980) proglašen je za najbolji jugoslovenski film snimljen tokom poslednjih 50 godina. Profesor je filmske režije na Fakultetu dramskih umetnosti i na Akademiji umetnosti „Braća Karić“ u Beogradu.
Od 2001 predaje na „Loyola Marymount“ univerzitetu u Kaliforniji.
☑ Zamolio bih clanove koji zele licno preuzimanje, da ne postavljaju uslove kako, sta, gde... licno preuzimanje je na mojoj adresi na Telepu, ako Vam to ne odgovara kupujte od nekog drugog.
☑ Svi predmeti su fotografisani na prirodnom svetlu, nema nikakvih filtera, efekata ili neceg slicnog !
❗❗❗ NE SALJEM U INOSTRANSTVO ❗❗❗
☑ Dobro pogledajte fotografije, da ne dodje do nekog nesporazuma!
☑ Tu sam za sva pitanja!
☑ Knjige saljem nakon uplate!
☑ POUZECEM SALJEM SAMO CLANOVIMA BEZ NEGATIVNIH OCENA!!!! Takodje ne saljem clanovima koji su novi tj. bez ocena!!!
☑ Filmski plakati:
☑ Molim Vas da ne ocekujete od plakata da izgledaju kao da su sada izasli iz stamparije, ipak neki od plakata imaju godina... i mi se nakon 50 godina zguzvamo :) Trudim se da ih sto bolje fotografisem kako bi ste imali uvid u stanje.
☑ Sto se tice cena plakata, uzmite samo u obzir da su ovo originalni plakati iz perioda filma, i da kada bi ste hteli da napravite (odstampate) bilo kakav filmski plakat sa intereneta kostalo bi Vas verovatno vise od hiljadu dinara...
☑ Antikvarne knjige:
☑ Sto se tice antikvarnih knjiga, molim Vas da ne ocekujete da knjige koje su stare neke i po 150 godina budu u savrsenom stanju, budite srecni sto su uopste pozivele toliko vremena i sto je informacija jos uvek u njima, a stanje kakvo je takvo je, uvek mogu da se odnesu da se prekorice i malo sreda, pa da opet dobiju malo svezine, naravno ko to zeli.
Toni Morison (engl. Toni Morrison, rođ. 18. februara 1931, rođena Kloi Ardelija Voford,[2] — 5. avgust 2019[3]), bila je književnica i profesorka. Dobila je Nobelovu nagradu 1993. za sabrana dela. Laureat je Pulicerove nagrade. Dela joj odišu epskim temama, živim dijalozima, izuzetno detaljnim crtama afroameričkih likova. Objavila je seriju dečjih knjiga sa sinom Slejd Morisonom.
Mladost
Rođena je kao Kloi Entoni Voford (engl. Chloe Anthony Wofford) u Lorejnu, Ohajo.[4] Drugo je od četvoro dece, iz radničke porodice. Kao dete stalno je čitala (među omiljenim piscima su joj bili Džejn Ostin i Lav Tolstoj). Njen otac, Džordž Voford, varilac po zanimanju, često bi joj govorio afroameričke narodne priče (metod pripovedanja koji će kasnije prožeti njena dela). Kada je imala oko 15 godina, bilci su linčovali dva crna biznismena koji su živeli u njenoj ulici. Morison je rekla: „On nam nikada nije rekao da je video tela. Ali on ih je vidio. I to je bilo previše traumatično, mislim, za njega.”[5] Uskoro nakon linča, Džordž Voford se preselio u rasno integrirani grad Lorejn (Ohajo), u nadi da će pobeći od rasizma i osigurati profitabilno zaposlenje u rastućoj industrijskoj ekonomiji u Ohaju. On je radio razne poslove i kao zavarivač za US Stil. Ramah Voford je bila domaćica i posvećeni pripadnik Afričke metodističke episkopalne crkve.[6]
Morisonova je 1949. upisala Univerzitet Hauard i studirala društvene nauke. Pod izgovorom da se Kloi teško izgovara, menja ime u Toni. Zvanje magistra engleske književnosti stekla je na univerzitetu Kornel 1955, a Univerzitet u Oksfordu dodelio joj je titulu počasnog doktora 2005.
Karijera
Odraslo doba i uređivačka karijera: 1949–1975
Godine 1949, ona se upisala na Univerzitet Hauard u Vašingtonu, tražeći društvo crnih intelektualaca.[7] Dok je bila u Hauardu, prvi put se susrela sa rasno odvojenim restoranima i autobusima.[5] Diplomirala je 1953. godine sa dipl. na engleskom i nastavila školovanje da stekne magisturu umetnosti na Univerzitetu Kornel 1955. godine.[8] Njena magistarska teza nosila je naslov „Tretman otuđenih Virdžinije Vulf i Vilijama Foknera.“[9] Predavala je engleski, prvo na Teksaškom južnom univerzitetu u Hjustonu od 1955. do 1957. godine, a zatim na Univerzitetu Hauard u narednih sedam godina. Dok je predavala na Hauardu, upoznala je Harolda Morisona, jamajskog arhitektu, za koga se udala 1958. Njihov prvi sin rođen je 1961. godine, a ona je bila trudna sa svojim drugim sinom kada se razvela od Harolda 1964.[10][11][12]
Nakon razvoda i rođenja njenog sina Slejda 1965, Morisonova je počela da radi kao urednica za L. V. Singer, odeljenje za udžbenike izdavača Random Hause,[6] u Sirakuzi, Njujork. Dve godine kasnije, prešla je u Random Hause u Njujorku, gde je postala njihova prva crna žena viši urednik u odeljenju za beletristiku.[13][14]
U tom svojstvu, Morison je igrala vitalnu ulogu u dovođenju crnačke književnosti u mejnstrim. Jedna od prvih knjiga na kojima je radila bila je prelomna Savremena afrička književnost (1972), zbirka koja je uključivala radove nigerijskih pisaca Vola Sojinke, Činua Ačeba i južnoafričkog dramaturga Atola Fugarda.[6] Ona je podstakla novu generaciju afroameričkih pisaca,[6] uključujući pesnika i romanopisca Tonija Kejda Bambaru, radikalnu aktivistkinju Anđelu Dejvis, Crnog pantera Hjuija Njutna[15] i noveliskinju Gejl Džons, čije je pisanje Morisonova otkrila. Takođe je objavila autobiografiju otvorenog poznatog šampiona Muhameda Alija iz 1975. godine, pod nazivom The Greatest: My Own Story. Pored toga, objavila je i promovisala rad Henrija Dume,[16] malo poznatog romanopisca i pesnika kojeg je 1968. godine ubio tranzitni službenik u njujorškoj podzemnoj železnici.[5][17]
Među drugim knjigama koje je Morisonova razvila i uredila je Crna knjiga (1974), antologija fotografija, ilustracija, eseja i dokumenata o životu crnaca u Sjedinjenim Državama od vremena ropstva do 1920-ih.[5] Izdavačka kuća Random Hause nije bila sigurna u pogledu ovog projekta, ali je njegovo objavljivanje naišlo na dobar prijem. Alvin Bim je recenzirao antologiju za klivlendskog Plejn Dilera, pišući: „Urednici, poput romanopisaca, imaju decu mozga – knjige koje smišljaju i oživljavaju bez stavljanja sopstvenih imena na naslovnu stranu. Gospođa Morison ima jedno od ovih u prodavnicama sada, a časopisi i bilteni u izdavačkoj delatnosti su oduševljeni, govoreći da će proći kao vrući kolači.`[6]
Promovisanje afroameričke književnosti
Godine 1958. udaje se za Harolda Morisona, rađa dvoje dece ali se i razvodi 1964. Posle razvoda seli se u Njujork, gde radi kao urednik. 18 meseci kasnije postaje jedan od urednika njujorškog sedišta poznate izdavačke kuće Random House.
Kao urednik, igrala je važnu ulogu u približavanju afroameričke književnosti ka mejnstrimu. Uređivala je između ostalih i knjige Toni Kejd Bambara i Gejl Džonsa. Morison je bila profesor društvenih nauka na Univerzitetu u Prinstonu, od 1989. Taj radni odnos je prekinula 2006.
Trenutno radi za američki periodični magazin „Nacija“ (The Nation)
Politika
Izazvala je bezmalo skandal nazvavši Bil Klintona „prvim predsednikom crncem“ dodavši kako „Klinton ispoljava gotovo svaku crtu „afroamerikanstva“: odrastao uz samohranog roditelja, rođen siromašan, radničke klase, svira saksofon, dečko iz Arkanzasa koji obožava Mekdonalds i brzu hranu.`
Predmet: 79913913
