ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2003.
Oblast: Muzika
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Beopolis, 2003.
Četvrtasti format, 20 cm, 186 strana.

Lepo očuvana.

Knjiga Dejvida Tupa je – uhvativši duh vremena – otvorila mogućnost da se artikuliše jedan novi muzički pravac razmišljanja, makar koliko on izgledao efemeran i periferan. Tup je, naime, skupio iskustva koja su se vukla po obodima pop muzike od kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih, odnosno od momenta kad je prvi put moderna seriozna muzika, kao i minimalna, konkretna i eletroaksutična, našla uporište u pop kulturi, kroz fantazmagorična izdanja raznih kontrakulturnih izdavačkih kuća. Još od vremena Brajana Ina i njegovih inovativnih radova koje je nazvao `ambijentalnom` muzikom, ovaj novi koncept slušanja postao je jedna od alternativnih paradigmi nečega što se – paradoksalno – i dalje smatralo popularnom muzikom i `masovnom` kulturom.

Novi koncept slušanja, za koji Tup primećuje da je sasvim razumljiv kulturama Azije i Afrike, ali težak za Evropljane i Amerikance, svesno poništava razliku između zvukova i muzike. Ovde se hoće reći da zvukovi slučajno nastali u prirodi imaju vrednost doživljaja koja ni po čemu ne zaostaje za nekim strogo sagrađenim muzičkim delom. Ovo fundamentalno oslobađanje muzike kao kreativnog procesa, da bi se ona otresla svih u međuvremenu naraslih stega, sredinom devedesetih bilo je zahtev dana briljantne mlade generacije muzičara na elektronskim instrumentima (koji su konačno postali jeftini i dostupni svakom), za koje je kompjuter bio električna gitara novog doba. U novom svetu digitalizovanog procesa stvaranja muzike postalo je najvažnije umeti slušati zvukove, a ne graditi strukturu pesme kao što se to nekad radilo – programi kao što je q-base, i tako su sadržavali svu mudrost nekadašnjih kompozitora u par komandi, omogućavajući svakom operateru da sklepa kompoziciju.

Okean zvuka je početna tačka te estetike, ovekovečene kasnije u novim podžanrovima od postroka, preko nove ambijentalne muzike do glitch-housea, i bogato istražena u časopisu `The Wire`. Da se ne bi služio samo starim citatima svog prijatelja Brajana Ina, Tup kreće na hipertekstualno putovanje, koje ga vodi kroz intervjue, anegdote, esejističke pasaže kroz vreme i prostor. Od amazonske džungle do Japana, preko free jazza i duba, pa unazad do Erika Satija i Debisija, on pažljivo crta kartu inspiracija jednog muzičkog sveta u nastajanju, pretvarajući u nove kulturne ikone Lija Skreča Perija, Sun Ra, Kinga Tabija, Orneta Kolemana, Augustusa Pabla, Džona Koltrejna. Sve njegove priče, svi komadi knjige, u suštini su posvećeni slušanju muzike, osluškivanju u potrazi za sveprožimućim zvučnim iskustvom, za muzikom koja se ne mora čuti da bi se doživela.