pregleda
Filmovi Andreja Tarkovskog: Vizuelna fuga
| Cena: |
| Želi ovaj predmet: | 10 |
| Stanje: | Polovan bez oštećenja |
| Garancija: | Ne |
| Isporuka: | Pošta CC paket (Pošta) Post Express Lično preuzimanje |
| Plaćanje: | Tekući račun (pre slanja) Ostalo (pre slanja) Lično |
| Grad: |
Novi Sad, Novi Sad |
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.
Pozitivne: 14506
ISBN: Ostalo
Oblast: Film
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Godina izdanja: Tv
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!
Filmovi Andreja Tarkovskog: vizuelna fuga / Vida T. Džonson, Grejem Petri
Banja Luka / Beograd 2007. Mek povez, 351 strana.
Filmovi Andreja Tarkovskog daju novo viđenje jednog od najvećih - i naimanje shvaćenih filmskih autora u poslednje četiri decenije. Džonson i Pitri opisuju svaki film Tarkovskog, tumačeći ga u okviru biografskog i istorijskog okvira. Prvi deo istražuje život Tarkovskog, njegove metode rada, estetske teorije, i njegovo mesto unutar spektra Sovjetske kinematografije. Drugi deo daje kritičke analize sedam glavnih filmova Tarkovskog i detaljni sadržaj svakog filma. Poslednji deo ispituje glavna stitlistička sredstva, slikovne obrasce koji se ponavljaju, i teme koje sačinjavaju `poetski svet` Tarkovskog. Tekst je obogaćen sa više od šesdeset slajdova kvadrata iz filma. Ova studija skida naslage mita i dezinformacija koje pokrivaju kreativni rad i život ovog velikog filmskog autora, i daje bogatu i detaljnu analizu njegovih filmova.
Andrej Tarkovski je nesumnjivo najveći Ruski filmski stvaralac posle Ezeištaina. Njegov vizionarski pristup filmskoj priči i prostoru kao i njegova poetična posvećenost filmu svakako je bitno uticala na razvoj moderne filmske umetnosti.
B. B. Grulović
VIDA T. JOHNSON, Vanredni Profesor i Direktor programa za ruski jezik na univerzitetu Tafts, zajedno sa Grejemom Pitrijem bila je koautor poglavlja o Andreju Tarkovskom knjizi Five Filmmakers (Pet filmskih stvaralaca, čiji je urednik Danijel Goulding).
GREJEM PETRI, Profesor drame i engleskog jezika na univerzitetu Mekmaster i autor Bioskop Fransoa Trifoa; Istorija mora odgovoriti čoveku: Savremeni mađarski film; i Holivudske sudbine: Evropski režiseri u Americi, 1921- 1931.
Andrej Arsenijevič Tarkovski (rus. Андре́й Арсе́ньевич Тарко́вский; Zavražje, 4. april 1932 — Pariz, 28. decembar 1986) je bio ruski filmski i operski režiser, scenarista, pisac, teoretičar filma i pozorišta, glumac i estetičar.[1] Mnogi ga smatraju jednim od najznačajnijih i najuticajnijih ruskih filmskih umetnika i najvećim režiserom u istoriji svetske kinematografije.[2][3] Njegov filmski izražaj karakterišu dugi kadrovi, dramatična struktura, upotreba poezije i sna, nehronološko izlaganje radnje i poetske slike prožete metafizičkim temama.
Detinjstvo i mladost
Njegov otac Arsenij Tarkovski bio je pesnik koji je zarađivao za život kao prevodilac, dok je njegova majka, Marija Ivanovna, po profesiji glumica provela život radeći kao urednik za prvu državnu izdavačku kuću u Moskvi. Uoči njegovog rođenja roditelji su mu se preselili na selo, ali su se nedugo zatim i razveli. Uporedo sa gimnazijom pohađao je muzičku školu i tri godine učio slikarstvo.
Studije
Tokom 1952. godine upisao je Fakultet za orijentalne jezike, gde je učio arapski jezik i književnost, ali posle dve godine školovanja napustio je fakultet i otišao u Sibir da radi i studira geologiju.
Učenik filmske škole
Krajem 1954. godine napustio je dotadašnji posao i u Moskvi upisao Filmsku akademiju u klasi profesora Mihajla Iliča Roma. Filmsku akademiju završio je 1960. godine, diplomirajući kratkim filmom „Parni valjak i violina“. Tada se oženio svojom prvom ženom, Irmom Ruš.
Rano doba Hruščova nudilo je dobre mogućnosti mladim filmskim rediteljima. Pre 1953. godišnja filmska produkcija bila je niska i većinu filmova režirali su veterani reditelji. Posle 1953. godine proizvedeno je više filmova, i to od strane mladih reditelja. Hruščovska otopina je malo ublažila sovjetska socijalna ograničenja i dozvolila ograničen priliv evropske i severnoameričke književnosti, filmova i muzike. To je Tarkovskom omogućilo da vidi filmove italijanskih neorealista, francuskog novog talasa i reditelja poput Kurosave, Bunjuela, Bergmana, Bresona, Andžeja Vajde (čiji su film Pepeo i dijamanti uticali na Tarkovskog) i Mizogučija.
Rad u SSSR
Prvi film Tarkovskog bilo je `Ivanovo detinjstvo` iz 1962. godine. Film je nasledio od režisera Eduarda Abalova, koji je morao da odustane od projekta. Film je zaslužio međunarodno priznanje Tarkovskog i osvojio nagradu Zlatni lav na Filmskom festivalu u Veneciji 1962. Iste godine, 30. septembra, rođen mu je prvi sin Arsenije (zvan Senka u dnevnicima Tarkovskog) Tarkovski.
Godine 1965. režirao je film `Andrej Rubljov` o životu Andreja Rubljova, ruskog slikara ikona iz petnaestog veka. Andrej Rubljov nije, osim jedne projekcije u Moskvi 1966, odmah pušten nakon završetka zbog problema sa sovjetskim vlastima. Tarkovski je morao nekoliko puta da preseče film, što je rezultiralo nekoliko različitih verzija različite dužine. Film je široko objavljen u Sovjetskom Savezu u rezanoj verziji 1971. Ipak, film je imao budžet veći od milion rubalja - značajna suma za taj period.[4]
Od svoje supruge Irme Ruš razveo se u junu 1970. Iste godine oženio se Larisom Kizilovom, koja je bila asistent produkcije filma `Andrej Rubljov` (zajedno su živeli od 1965). Sa njom je dobio i drugog sina.
1972. završio je Solaris, adaptaciju romana `Solaris` Stanislava Lema. Na ovome je radio zajedno sa scenaristom Fridrihom Gorenštajnom od 1968. Film je predstavljen na Filmskom festivalu u Kanu, osvojio je Grand Prix Spécial du Jury i nagradu FIPRESCI i nominovan za Zlatnu palmu.
Spomenik Andreju Tarkovskom na ulazu u Institut za kinematografiju `Gerasimov`
Od 1973. do 1974. godine snimao je film `Ogledalo`, autobiografski i nekonvencionalno strukturiran film koji opisuje njegovo detinjstvo i uključuje neke očeve pesme. U ovom filmu Tarkovski je prikazao nevolje detinjstava pogođenih ratom. Tarkovski je na scenariju za ovaj film radio od 1967. godine. Od početka, film nije bio dobro prihvaćen od sovjetskih vlasti zbog svog sadržaja i elitističke prirode. Sovjetske vlasti svrstale su film u „treću kategoriju“, strogo ograničenu distribuciju, i dozvolile su prikazivanje samo u trećerazrednim bioskopima i radničkim klubovima.
Poslednji film Tarkovskog završen u Sovjetskom Savezu bio je `Stalker`, inspirisan romanom `Piknik pored puta` braće Arkadije i Borisa Strugatskog. Tarkovski je braću prvi put upoznao 1971. godine i bio je u kontaktu s njima do svoje smrti 1986. godine. Proizvodnja je zaglibila u nevolje; nepravilan razvoj negativa uništio je sve spoljne snimke. Odnos Tarkovskog sa snimateljem Georgijem Rerbergom pogoršao se do te mere da je Aleksandra Knjažinskog zaposlio kao novog prvog snimatelja.
Tarkovski je pretrpeo srčani udar u aprilu 1978. godine, što je rezultiralo daljim odlaganjem. Film je završen 1979. godine i dobio je nagradu ekumenskog žirija na Filmskom festivalu u Kanu.
U emigraciji
Slika Andreja Tarkovskog u Latina izbegličkom kampu Latina (Italija) 1985. godine
Početkom 1980. godine Tarkovski, je napustio Sovjetski Savez i nekoliko preostalih godina života proveo je u stalnoj borbi sa sovjetskim vlastima da dozvole njegovoj porodici, a naročito mlađem sinu, da mu se pridruže. Njegova filmska karijera je ponovo počela u Italiji gde je radio dokumentarac „Putovanje u vremenu“ (1983), a za film „Nostalgija“ scenario je napisao u saradnji sa scenaristom Toninom Guerom.
Veći deo 1984. proveo je pripremajući film `Žrtvovanje`. Na konferenciji za štampu u Milanu 10. jula 1984, on je najavio da se nikada neće vratiti u Sovjetski Savez i da će ostati u Evropi. U to vreme, njegov sin Andrej mlađi još je bio u Sovjetskom Savezu i nije mu bilo dozvoljeno da napusti zemlju. 28. avgusta 1985. Tarkovski je stigao u izbeglički kamp Latina u Latini,[5] gde je bio registrovan sa serijskim brojem 13225/379.[6]
`Žrtvovanje` je bio poslednji film Tarkovskog, posvećen njegovom sinu Andreju mlađem. Režija Andreja Tarkovskog, koji dokumentuje nastanak Žrtvovanja, objavljen je nakon smrti režisera 1986. U posebno potresnoj sceni, pisac / režiser Mihail Lezczilovski prati Tarkovskog u šetnji dok izražava svoja osećanja prema smrti - tvrdi da je besmrtan i da se ne plaši smrti.
Smrt
Tokom 1985. godine u Švedskoj je snimio film `Žrtvovanje`. Na kraju godine dijagnostikovan mu je terminalni rak pluća. U januaru 1986. godine započeo je lečenje u Parizu, a tamo mu se pridružio njegov sin kojem je konačno dozvoljeno da napusti Sovjetski Savez. Žrtva je predstavljena na Filmskom festivalu u Kanu i dobila je Grand Prix Spécial du Jury, nagradu FIPRESCI i nagradu ekumenskog žirija. Kako Tarkovski zbog bolesti nije mogao da prisustvuje, nagrade je prikupio njegov sin Andrej Mlađi.
U poslednjem zapisu Tarkovskog u svom dnevniku (15. decembra 1986.), napisao je: „Ali sada više nemam snage - u tome je problem“. Dnevnici su ponekad poznati i kao Martirolog i objavljeni su posthumno 1989. i na engleskom 1991. godine.
Tarkovski je umro 28. decembra 1986. godine u Parizu (Francuska). Sahranjen je na groblju ruskih emigranata Sent-Ženevjev-di-Bua u Parizu.
Teorija zavere pojavila se u Rusiji početkom devedesetih kada se tvrdilo da Tarkovski nije umro prirodnom smrću, već da ga je ubio KGB. Dokazi za ovu hipotezu uključuju svedočenja bivših agenata KGB-a koji tvrde da je Viktor Čebrikov izdao naredbu da se Tarkovski ubije, da bi se umanjilo ono što su sovjetska vlada i KGB videli kao antisovjetsku propagandu Tarkovskog.
Kao i kod Tarkovskog, i njegova supruga Larisa Tarkovskaja i glumac Anatolij Solonjicin umrli su od iste vrste raka pluća. Vladimir Šarun, dizajner zvuka u filmu`Stalker`, uveren je da ih je sve otrovala hemijska fabrika u kojoj su snimali film....
☑ Zamolio bih clanove koji zele licno preuzimanje, da ne postavljaju uslove kako, sta, gde... licno preuzimanje je na mojoj adresi na Telepu, ako Vam to ne odgovara kupujte od nekog drugog.
☑ Svi predmeti su fotografisani na prirodnom svetlu, nema nikakvih filtera, efekata ili neceg slicnog !
❗❗❗ NE SALJEM U INOSTRANSTVO ❗❗❗
☑ Dobro pogledajte fotografije, da ne dodje do nekog nesporazuma!
☑ Tu sam za sva pitanja!
☑ Knjige saljem nakon uplate!
☑ POUZECEM SALJEM SAMO CLANOVIMA BEZ NEGATIVNIH OCENA!!!! Takodje ne saljem clanovima koji su novi tj. bez ocena!!!
☑ Filmski plakati:
☑ Molim Vas da ne ocekujete od plakata da izgledaju kao da su sada izasli iz stamparije, ipak neki od plakata imaju godina... i mi se nakon 50 godina zguzvamo :) Trudim se da ih sto bolje fotografisem kako bi ste imali uvid u stanje.
☑ Sto se tice cena plakata, uzmite samo u obzir da su ovo originalni plakati iz perioda filma, i da kada bi ste hteli da napravite (odstampate) bilo kakav filmski plakat sa intereneta kostalo bi Vas verovatno vise od hiljadu dinara...
☑ Antikvarne knjige:
☑ Sto se tice antikvarnih knjiga, molim Vas da ne ocekujete da knjige koje su stare neke i po 150 godina budu u savrsenom stanju, budite srecni sto su uopste pozivele toliko vremena i sto je informacija jos uvek u njima, a stanje kakvo je takvo je, uvek mogu da se odnesu da se prekorice i malo sreda, pa da opet dobiju malo svezine, naravno ko to zeli.
Toni Morison (engl. Toni Morrison, rođ. 18. februara 1931, rođena Kloi Ardelija Voford,[2] — 5. avgust 2019[3]), bila je književnica i profesorka. Dobila je Nobelovu nagradu 1993. za sabrana dela. Laureat je Pulicerove nagrade. Dela joj odišu epskim temama, živim dijalozima, izuzetno detaljnim crtama afroameričkih likova. Objavila je seriju dečjih knjiga sa sinom Slejd Morisonom.
Mladost
Rođena je kao Kloi Entoni Voford (engl. Chloe Anthony Wofford) u Lorejnu, Ohajo.[4] Drugo je od četvoro dece, iz radničke porodice. Kao dete stalno je čitala (među omiljenim piscima su joj bili Džejn Ostin i Lav Tolstoj). Njen otac, Džordž Voford, varilac po zanimanju, često bi joj govorio afroameričke narodne priče (metod pripovedanja koji će kasnije prožeti njena dela). Kada je imala oko 15 godina, bilci su linčovali dva crna biznismena koji su živeli u njenoj ulici. Morison je rekla: „On nam nikada nije rekao da je video tela. Ali on ih je vidio. I to je bilo previše traumatično, mislim, za njega.”[5] Uskoro nakon linča, Džordž Voford se preselio u rasno integrirani grad Lorejn (Ohajo), u nadi da će pobeći od rasizma i osigurati profitabilno zaposlenje u rastućoj industrijskoj ekonomiji u Ohaju. On je radio razne poslove i kao zavarivač za US Stil. Ramah Voford je bila domaćica i posvećeni pripadnik Afričke metodističke episkopalne crkve.[6]
Morisonova je 1949. upisala Univerzitet Hauard i studirala društvene nauke. Pod izgovorom da se Kloi teško izgovara, menja ime u Toni. Zvanje magistra engleske književnosti stekla je na univerzitetu Kornel 1955, a Univerzitet u Oksfordu dodelio joj je titulu počasnog doktora 2005.
Karijera
Odraslo doba i uređivačka karijera: 1949–1975
Godine 1949, ona se upisala na Univerzitet Hauard u Vašingtonu, tražeći društvo crnih intelektualaca.[7] Dok je bila u Hauardu, prvi put se susrela sa rasno odvojenim restoranima i autobusima.[5] Diplomirala je 1953. godine sa dipl. na engleskom i nastavila školovanje da stekne magisturu umetnosti na Univerzitetu Kornel 1955. godine.[8] Njena magistarska teza nosila je naslov „Tretman otuđenih Virdžinije Vulf i Vilijama Foknera.“[9] Predavala je engleski, prvo na Teksaškom južnom univerzitetu u Hjustonu od 1955. do 1957. godine, a zatim na Univerzitetu Hauard u narednih sedam godina. Dok je predavala na Hauardu, upoznala je Harolda Morisona, jamajskog arhitektu, za koga se udala 1958. Njihov prvi sin rođen je 1961. godine, a ona je bila trudna sa svojim drugim sinom kada se razvela od Harolda 1964.[10][11][12]
Nakon razvoda i rođenja njenog sina Slejda 1965, Morisonova je počela da radi kao urednica za L. V. Singer, odeljenje za udžbenike izdavača Random Hause,[6] u Sirakuzi, Njujork. Dve godine kasnije, prešla je u Random Hause u Njujorku, gde je postala njihova prva crna žena viši urednik u odeljenju za beletristiku.[13][14]
U tom svojstvu, Morison je igrala vitalnu ulogu u dovođenju crnačke književnosti u mejnstrim. Jedna od prvih knjiga na kojima je radila bila je prelomna Savremena afrička književnost (1972), zbirka koja je uključivala radove nigerijskih pisaca Vola Sojinke, Činua Ačeba i južnoafričkog dramaturga Atola Fugarda.[6] Ona je podstakla novu generaciju afroameričkih pisaca,[6] uključujući pesnika i romanopisca Tonija Kejda Bambaru, radikalnu aktivistkinju Anđelu Dejvis, Crnog pantera Hjuija Njutna[15] i noveliskinju Gejl Džons, čije je pisanje Morisonova otkrila. Takođe je objavila autobiografiju otvorenog poznatog šampiona Muhameda Alija iz 1975. godine, pod nazivom The Greatest: My Own Story. Pored toga, objavila je i promovisala rad Henrija Dume,[16] malo poznatog romanopisca i pesnika kojeg je 1968. godine ubio tranzitni službenik u njujorškoj podzemnoj železnici.[5][17]
Među drugim knjigama koje je Morisonova razvila i uredila je Crna knjiga (1974), antologija fotografija, ilustracija, eseja i dokumenata o životu crnaca u Sjedinjenim Državama od vremena ropstva do 1920-ih.[5] Izdavačka kuća Random Hause nije bila sigurna u pogledu ovog projekta, ali je njegovo objavljivanje naišlo na dobar prijem. Alvin Bim je recenzirao antologiju za klivlendskog Plejn Dilera, pišući: „Urednici, poput romanopisaca, imaju decu mozga – knjige koje smišljaju i oživljavaju bez stavljanja sopstvenih imena na naslovnu stranu. Gospođa Morison ima jedno od ovih u prodavnicama sada, a časopisi i bilteni u izdavačkoj delatnosti su oduševljeni, govoreći da će proći kao vrući kolači.`[6]
Promovisanje afroameričke književnosti
Godine 1958. udaje se za Harolda Morisona, rađa dvoje dece ali se i razvodi 1964. Posle razvoda seli se u Njujork, gde radi kao urednik. 18 meseci kasnije postaje jedan od urednika njujorškog sedišta poznate izdavačke kuće Random House.
Kao urednik, igrala je važnu ulogu u približavanju afroameričke književnosti ka mejnstrimu. Uređivala je između ostalih i knjige Toni Kejd Bambara i Gejl Džonsa. Morison je bila profesor društvenih nauka na Univerzitetu u Prinstonu, od 1989. Taj radni odnos je prekinula 2006.
Trenutno radi za američki periodični magazin „Nacija“ (The Nation)
Politika
Izazvala je bezmalo skandal nazvavši Bil Klintona „prvim predsednikom crncem“ dodavši kako „Klinton ispoljava gotovo svaku crtu „afroamerikanstva“: odrastao uz samohranog roditelja, rođen siromašan, radničke klase, svira saksofon, dečko iz Arkanzasa koji obožava Mekdonalds i brzu hranu.`
Predmet: 75970445
