Godina izdanja: 2018
ISBN: 978-86-83783-73-1
Oblast: Slikarstvo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor - osoba Bodler, Šarl, 1821-1867 = Baudelaire, Charles, 1821-1867
Naslov Delakroa / Šarl Bodler ; prevela Katarina Ambrožić ; pogovor Savo Stijepović
Jedinstveni naslov Delacroix. srpski jezik
Vrsta građe esej ; odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.)
Jezik srpski
Godina 2018
Izdavanje i proizvodnja Čačak : Umetnička galerija `Nadežda Petrović`, 2018 (Čačak : Dizajn studio Trigon)
Fizički opis 123 str. ; 19 cm
Drugi autori - osoba Delakroa, Ežen, 1798-1863 = Delacroix, Eugène, 1798-1863
Ambrozić, Katarina, 1925-2003 = Ambrozić, Katarina, 1925-2003
Stijepović, Savo
Zbirka ǂBiblioteka ǂRavnoteža ; ǂknj. ǂ8
(broš.)
Napomene Prevod dela: Delacroix / Charles Boudelaire
`Drugi deo ove knjige posvećen je francuskom slikaru i akvarelisti Konstantenu Gisu (1802-1892)` --> korice
Tiraž 300
Na presavijenom delu kor. lista beleška o autoru
Str. 115-123: Opasne konstelacije / Savo Stijepović.
Predmetne odrednice Delakroa, Ežen, 1798-1863

AKO znamo da je Bodler u jednom pismu prijatelju otkrio da je kod njega od detinjstva postojala naklonost svakom obliku likovnog predstavljanja, onda nas ne čudi što su iza najuticajnijeg pesnika moderne evropske poezije u listovima i časopisima ostali brojni članci o umetnosti. Bodler se vrlo mlad sprijateljio sa Eženom Delakroom, pa je samim tim imao dovoljno vremena da stekne najtačnije predstave o njemu i njegovoj umetnosti. On se u svojim tekstovima trudio da prikaže odlike slikarevog genija i da ih definiše. Ukratko, da kaže ko je Ežen Delakroa i kakva je bila njegova uloga i njegov zadatak na ovom svetu. Bodler tvrdi da je Delakroa bio i slikar obuzet svojim pozivom i čovek širokog obrazovanja, da je jednostavnom konturom uspevao da izrazi čovekov pokret ma kako nagao bio, a bojom ono što bi se moglo nazvati atmosferom ljudske drame ili duševno stanje stvaraoca. Na kraju nam otkriva da je Delakroa bio zanimljiv splet skepticizma, učtivosti, dendizma, žarke volje, lukavosti, despotizma i jedne vrste izuzetne dobrote i umerene nežnosti koja uvek prati genija.
Drugi deo ove knjige posvećen je francuskom slikaru i akvarelisti Konstantenu Gisu (1802–1892). Tekstove o ovom zanimljivom umetniku, Bodler je prvo objavio u „Figaru“ krajem 1863. godine. Bodlerovom zaslugom je otkriven značaj Konstantena Gisa, čoveka koga su do tada smatrali običnim ilustratorom.
(V. Matijević)

Šarl Bodler je rođen 9. aprila 1821. godine u Parizu, a umro 31. avgusta 1867. godine u četrdeset i šestoj godini života. Jedan je od najuticajnijih i najboljih francuskih pesnika 19. veka, koji je uticao na razvoj simbolizam u pesništvu.
Život i rad Šarl Bodlera
On je bio takođe i prevodilac, esejista i književni kritičar. Bodler je umetnik koji je vodio „boemski” život, koji je bio zastupljen među umetnicima sredinom i krajem 19. veka. Njegovo najpoznatije (ujedno i skandalozno) delo je zbirka „Cveće zla”, koja je objavljena 1857. godine. Takođe, prevodio je i pisao o delima Edgara Alana Poa. Inspiraciju za stvaranje pronalazio je u svom životu, ali opet, njegova poezija ima univerzalno značenje.
Porodični život mu ne ostaje u lepom sećanju i često naglašava da od toga potiče njegov emotivni udes. Bodler je u sedmoj godini izgubio oca, koji je bio trideset godina stariji od svoje žene. Snažno ga je pogodila njegova smrt, a još više kada se majka preudala posle godinu dana. Poslali su ga u Vojnu školu u Lionu.
Bio je inteligentan učenik, međutim, često neradan i buntovan. Njegov očuh je hteo da se on bavi pravom ili diplomatijom, ali Bodler se odlučio za književnu karijeru. Zajedno sa porodicom, 1936. godine vraća se u Pariz, gde se najviše oseća kao kod kuće u Latinskoj četvrti, gde je posećivao prostitutke. Zapao je u dugove i zarazio se gonorejom i sifilisom. U nadi da će ga preobraziti, očuh ga šalje na putovanje u Indiju 1841. godine sa kojeg se vratio nakon deset meseci.
Putovanje nije uticalo na njega, ali ga je obogatilo iskustvima kao što je jahanje slonova i jedrenje. Kasnije ih je iskoristio u svojoj poeziji. Po povratku u Pariz, na svoj dvadeset i prvi rođendan, dobija svoje nasledstvo i počinje da živi luksuznim boemskim životom koji uključuje sklonost ka modi i uživanje u opijumu. Većinu bogatstva je potrošio u roku od nekoliko godina. Roditelji mu iz očaja uzimaju preostalo nasledstvo i stavljaju ga pod hipoteku. Tada je upoznao i zaljubio se u gospođicu Duval, koja je bila izvor inspiracije za mnoge pesme. To mu je najduža romantična veza.
Bodlerova mržnja prema buržoaziji je rasla i on je postao politički aktivan i učestvovao je 1848. godine u revoluciji. Događaji koji su usledili raspršili su sve njegove iluzije i on se povlači u sebe i svoj rad. Prepušta se modernističkom „otuđenju”. Tada je otkrio i Edgara Alana Poa, s kojim se poistovećuje. Objavljuje prevode njegovih dela 1854. i 1855. godine. U umetničkim krugovima je bio poznat kao kicoš i rasipnik. Njegovo prvo delo je kritika „Salon iz 1845“.
Njegovo delo je izazvalo pozitivne reakcije kritike i umetničke zajednice. Međutim, to nije bilo dovoljno da bi se izvukao iz dugova i tog leta odlučuje da počini samoubistvo i ostatak svog nasledstva ostavi ljubavnici. Pokušaj samoubistva je bio neuspešan pri čemu se samo površno ranio nožem.
Godine 1846. napisao je „Salon iz 1846” u kojem govori o heroizmu savremenog života. Sledeće godine je objavio autobiografsku novelu „La Fanfarlo“. Prvo izdanje „Cveća zla” objavljeno je 1857. godine. Šest pesama iz te zbirke su odmah osudili zbog sramotnog sadržaja koji uključuje vampire i homoseksualnost. Njegove pesme ostale su zabranjene do 1949. godine. Četiri godine kasnije zbirci je dodao 35 novih pesama, ali šest zabranjenih pesama je izbacio. Ova zbirka je izdata 1961. godine.
Zbirka „Cveće zla” u početku, zaokuplja pažnju zbog „skandaloznih” tema, međutim, kasnije je hvale i poznati pisci poput Gustava Flobera i Viktora Igoa. Šarl Bodler je u osnovi romantičar, međutim, u svojoj poeziji je uspešno prikazao modernizam kao nešto uzvišeno. Vremenom se uviđa značaj zbirke „Cveće zla” i njene sposobnosti da uzburka duboka osećanja intimnosti, očaja, gubitka i nostalgije. S druge strane, zbog šokantnih i eksplicitnih motiva, Bodler stiče naziv „Prokleti pesnik“. On nije ništa učinio što bi opovrgnulo takva govorkanja, naprotiv, on ih je ohrabrivao svojim ponašanjem tako da danas o njemu imamo bezbroj priča, koje su delom istina, a drugim delom samo mit.


Ežen Ferdinand Viktor Delakroa (franc. Delacroix Ferdinand Victor Eugène; Sen Moris, 26. april 1798 – Pariz, 13. avgust 1863) bio je francuski slikar, glavni predstavnik romantizma. Radio je portrete, istorijske kompozicije, predele i mrtve prirode. On se borio protiv sivila u slikarstvu neoklasicista.
U koloritu njegovih slika ima jakih tonova boje, obojenih senki i naporedo postavljenih komplementarnih boja. Delakroovo slikarstvo se oslanja na barokno slikarstvo, posebno Rubensovo. Javnosti je postao poznat 1824. godine nakon izlaganja njegove slike Pokolj na Hiosu (gde prikazuje borbe Grka protiv Turaka). Pun naziv slike glasi Pokolj na Hiosu: grčke porodice u iščekivanju smrti ili ropstva. Konzervativci su sliku nazvali pokoljem slikarstva, dok su je drugi oduševljeno pozdravili.
Nije slikao po narudžbini, već je ljude s kojima je dolazio u kontakt, a na koje je gledao kao žrtve romantične patnje. Tako imamo i slike poput Odaliske i Frederik Šopen. Između ostalog naslikao je i Zauzeće Carigrada, kao i Grčka umire na ruševinama Misolungija. Takođe je i ilustrovao dela romantičara ali i drugih, čega je jedinstven primer delo Sardanapalova smrt i veliki broj Šekspirovih, Bajronovih i Danteovih likova ušao je u nasleđe evropske kulture zahvaljujući najviše slikama Ežena Delakroa. Slikao je i portrete od kojih su najpoznatiji Šopen i Žorž Sand.
Odlazi u Afriku (Alžir, Maroko), gde slika život i običaje lokalnog stanovništva. Tu se ističu etnografske kompozicije kao : Alžirske žene u haremu, Jevrejska svadba u Maroku, Beli konj u vihoru (gde koristi kombinaciju svetlo-tamnog).
Uz slike, ostavio je i Dnevnik, u kojem je četiri decenije beležio misli i uočavanja o umetničkim pojavama svog doba; njegova bogata korespondencija objavljena je u dva toma 1878. godine.
Delakroa je rođen u Sen Moris an Šalansonu, u jugoistočnoj Francuskoj. Nagađa se da je njegov pravi otac bio političar i diplomata Šarl Moris de Taleran, koji je bio prijatelj porodice i kojem je po izgledu i karakteru sličio.
Godine 1815, u 17. godini života, Ežen Delakro je stupio u atelje Pjer-Narcisa Guerina, koji je svojim strogim akademskim shvatanjima mogao malo uticati na Delakroa. Tu je kopirao dela P. P. Rubensa i Veroneza, a cenio je i engleske pejsažiste (R. P. Bonington, Džon Konstabl) koje je upoznao tokom svog putovanja u Englesku 1825. godine. U pariskom je Salonu debitovao 1822. godine delom Dante i Vergilije u paklu, kojim je obeležen prelom između akademskog klasicizma J. L. Dejvida i novog naziranja, koje se istodobno s književnim romantizmom, borilo za slobodu likovnog izraza. Slika je nastala pod uticajem Žerikove slike Splav Meduze.
Godine 1832. putuje u Alžir i Maroko, gde dozreva njegov smisao za jake kolorističke ekspresije. Delakroa je velikom upornošću radio skice i studije svega što je video, nastojeći naročito da fiksira ritmove pokreta. Boravak u kraju egzotičnih nošnja, krajolika, flore i faune fiksiraće na brojnim platnima u više verzija, neobično bogato ekspresivnog kolorita (Alžirke u haremu, 1834, Židovsko venčanje u Maroku, 1839, Borba konja u staji).
Od 1833. do 1861. godine izvodio je po narudžbi velike dekoracije u pariskim javnim ustanovama (plafon u Senatu, 1846, i Luvru, 1850), palatama i crkvama (nedovršena Burbonska palata 1831–37; Borba Jakova s anđelom u crkvi Sveti Sulpis, 1855).
Delakroa je 1862. učestvovao u stvaranju Francuskog društva umetnika (Société Nationale des Beaux-Arts). Njegov prijatelj, pisac Teofil Gotje, postao je predsedavajući, a slikar Eme Mije bio je zamenik predsednika.
Zima 1862–63 bila je izuzetno teška za Delakroa. Bolovao je od teške upale grla koja se pogoršala tokom proleća. Svojoj pouzdanoj domaćici, Ženi Le Giju, ostavio je dovoljno novca za život, dok je naredio da se sve u njegovom studiju proda. Dana 13. avgusta 1863. Delakro je preminuo i sahranjen je na groblju Per Lašez.
Delo
Svojom imaginacijom, dinamikom, te rodoljubivim zanosom Ežen Delakroa se suprotstavljao akademskim formulama i ustrajavao na slobodi likovnog izraza. Tako je u vreme Španske revolucije 1830. godine, u rodoljubivom zanosu naslikao čuvenu sliku Sloboda predvodi narod. Slika prikazuje alegorijski lik slobode među stvarnim učesnicima ustanka koje mu je opisao brat, učesnik revolucije. U odabiru tema i tehnika (uljene boje, akvarel, freska, i drugo) bio je vrlo raznolik, a bio je i neobično dobar crtač.
Slikao je velike kompozicije, u kojima je prikazivao dramatične trenutke iz istorije (Car Justinijan sastavlja zakonik, 1826; Krstaši osvajaju Carigrad, 1841), mitološku tematiku (Medeja, 1838), biblijske prizore (Dobri Samaritanać`, 1850; Tobija i anđeo, 1863), egzotične zveri i konje (Lov na lavove, 1854), teme iz dela Dantea, Vilijama Šekspira, Dž. G. Bajrona, V. Skota i J. V. Getea (većinom u grafici). Slika Pokolj na Hiosu (1824) prikazuje patnje Grka pod osmanskom vlašću, čime je umetnik podupirao opštu podršku za Grčki rat za nezavisnost. Ono je prožeto dramom, unutrašnjom napetošću i saosećanjem za ljude koji pate, kao i većina njihovih slika.
Velikim fresknim kompozicijama istorijskih, mitoloških i alegorijskih tema odslikao brojne zidove i plafone javnih i privatnih rezidencija u Parizu i Versaju. Radio je i portrete, posebno likove muzičara (Frederik Šopen, Ektor Berlioz, Nikolo Paganini). Time što je rehabilitirao boju kao početak slikarske kreacije, nagovestio je impresionizam, te nadahnuo slikare kao što su Pjer Ogist Renoar, Žorž-Pjer Sera i Vinsent van Gog.
MG73