ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1998.
Autor: Domaći
Oblast: Pozorište
Jezik: Srpski

Podgorica 1998. Mek povez sa klapnama, ćirilica, 774 strane.
Knjiga je odlično očuvana.



Pred nama je po svemu nesvakidašnja knjiga, u potpunosti ”ćirilovski” rukopis. Izašla je iz pera, senzibiliteta i nerva autora za koga pozorište još uvek jeste tajna, ali nije nepoznanica. Nastatajala je dugo, po slobodi inspiracije, što joj je omogućilo raskošnu raznovrsnost, a pisana je čehovljevskom jednostavnošću i toplinom, što joj daje finu ljudsku meru.
Bilo da piše o Miri Stupici kao Majci Jugovića, bilo da se buni protiv nasilnog skidanja predstave sa repertoara, bilo da slavi scensku otmenost Marije Crnobori, ili da cc smeje namćorstvu bundžije iz Graca, Vilija Bernharda, koji razbija pozorišni skup, sve dok ne pronađe predstavu koja ga oduševi, bilo da dokazuje da video snimak nikad neće dostići čaroliju scene, ili da odaje priznanje divnoj biletarki Eti Munćan i drugim umetnicima biletarstva kod nas, bilo da navijački prikazuje teatrološke knjige, ili da žali za rano preminulim komičarem Ljubom Moljcem, bilo da polemiše sa onima koji su se ogrešili o BITEF, ili da im posle zahvaljuje za ispravku greške, bilo da navodi stare pravilnike o pozorištu koji svedoče da se suština profesije ne menja, ili da daje savete mladom kolegi kritičaru, bilo da prikazuje predstavu iz daleke zemlje, ili nove drame koje su mu stigle na čitanje, Ćirilov to uvek izvodi sa onom delikatnom lakoćom, bez patetike, sa britkim zapažanjem i nekom, rekli bismo, setnom duhovitošću.
Knjiga ”Pozorištarije” može se čitati i kao svojevrsna istorija, jer je puna podataka, ali je ipak više od istorijskog štiva, jer prvo činjenice približava i intimnije osvetljava iz aspekta koje istorija sebi ne može da dopusti, a zatim ispavlja neke greške koje istoričari načine profesionalnim uopštavanjem. Ova knjiga može da se čita i kao britak komentar o jednom razdoblju, gde su događaji propušteni kroz pozorišno sočivo, ili kao zbirka zanimljivosti iz jedne umetničke grane. Ona osim toga ispunjava i jedan od ideala postmodernističkog štiva, a to je da se može čitati u različitim pravcima: vodoravno, vertikalno, dijagonalno, na preskoke, u delovima, Početak joj je tamo gde je otvorite. Odakle god da se počne čitanje ovih sažetih lapidarnih napisa, oni će uvek, kao kakav kaleidoskop, formirati zanimljivu pozorišnu figuru.
Iz svakog teksta u ovoj knjizi vidi se da ga piše neko ko poznaje krvotok ove umetnosti, podjednako sa scene, kao iz gledališta, iz kritičarske lože, kao iz ferzenka, iz bifea, kao i sa studentske galerije, iz biletarnice, kao i iz svetlosne kabine, iz pozorišnog foajea, kao i iz novinske redakcije. Zato ova knjiga bez napadne didaktike dopunjava i oplemenjuje naša znanja o teatru. Ona ima onu pozorišnu lepršavost i blagu šminku, ona ima miris mastiksa i premijernih buketa, drskost avangarde i nadmoć klasike. Ova knjiga, kao mozaička celina deluje kao neki poetski rečnik neobičnih pojedinosti o pozorištu koje nigde drugde ne bismo mogli naći. `Pozorište je, piše Ćirilov u ovoj knjizi, umetnost čiji totalitet gledalac može da razdvaja na najrazličitije elemente` . Na ovako čudesne delove može da je razdvaja samo neko poput Ćirilova, a evo i knjige čiji totalitet čitalac takođe može da razdvaja na najrazličitije elemente i da u svakom uživa.
Pozorištarije se nastavljaju. Ćirilov `luta još vitak, sa šapatom strasnim... i otresa članke smehom prelivene`, kako bi rekao njegov uži kompatriot Crnjanski.
Vida Ognjenović