pregleda

Jeretičko iskustvo P.P.Pasolini L`expérience hérétique


Cena:
11.999 din
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
Lično
Grad: Beograd-Dobanovci,
Beograd-Surčin
Prodavac

vanillasky1 (6169)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 22851

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: -
Oblast: Film
Jezik: Francuski
Autor: Strani

OBJAVLJENA GODINU DANA NAKON PAZOLINIJEVOG UBISTVA
RETKO u ponudi...

Pier Paolo Pasolini
L`expérience hérétique
langue et cinéma
preface de Maria-Antoanetta Macciocchi
PAYOT PARIS 1976
meke korice 278 str
Пиер Паоло Пасолини
Јеретичко искуство
језик и биоскоп
предговор Мариа-Антоанетта Мацциоццхи

Резиме:
Књига „Јеретичко искуство“ Пјера Паола Пасолинија (чији италијански наслов не каже „искуство“, већ „емпиризам“) окупља 16 текстова о кинематографији као писању.

ПИСМЕНИ ЈЕЗИК СТВАРНОСТИ
... Чини ми се да је први језик мушкараца њихова акција. Писани говорни језик само је интеграција и средство ове акције .... Читав живот је, у свим својим поступцима, живи биоскоп: у томе је он језички еквивалент усменог језика у свом природном или биолошки моменат. ... Овај (биоскоп) је, дакле, само „писани“ тренутак овог природног и тоталног језика, што је акција у стварности.

НА КИНО
... Барта, који је толико проширио појам „писања“, ова идеја кинематографије требало би посебно завести као „писање“ која је моја. Не знам - Бартхес, на пример, супротставља се линеарности писања „прождирућем покрету“ усменог језика: можемо ли на исти начин упоредити писање стварности и стварности? .... Знак са биоскопом -л им-знак- да ли поново стиче своју архаичну снагу еидетичке сугестије, физичким насиљем свог односа према стварности? И да се вратим мени, да ли је прелазак са књижевног писања на биоскоп случај крајње модерности или регресије?

Пиер Паоло Пасолини
у јеретичком искуству

Грчка реч „еидос“, порекло речи еидетиц, преводи се као: оно што остаје након што се неко види; код Платона: облик ствари у мисли, идеји или суштини.

Идеограми кинеско-вијетнамског писма имају овај знак који функционише у односу на стварност и носе еидетички предлог. Сваки пиктограм и комбинација пиктограма представљају идеју представљајући елементе стварности. Тако идеограм „Ан“, који се може превести као „Породични мир“: жена под кровом. Ово је поднаслов филма Тхе Хоусе оф Мариата.

Прелазак са књижевног писања на биоскоп је, у светлу овог филма, случај крајње модерности. Физичко насиље односа биоскопа према стварности омогућава му функцију писања радње у стварности. Транскултурно писање постаје могуће захваљујући овом одвајању биоскопа од усменог језика. Са ове тачке гледишта, књижевно писање је ћорсокак. Прелазак са књижевног писма на биоскоп једноставан је континуитет за идеографску мисао. А идеографија се може наставити кроз биоскоп, универзално и вечито место писања које је било изворна функција кинеског писања. То је у супротности са „прогресивизмом“ у име којег смо га почели решавати у корист абецедних писама, под изговором да ће бити приступачнији.

Коморани, јер је њихова култура неписмена, створили су аудиовизуелно писање како би једни друге одржавали у току слањем једних другима порука које су видео филмови. То је употреба читавог народа кинематографије као писања како је дефинисао Пасолини, али која преузима функцију књижевног писања. Ти људи тиме показују да човек не може бити задовољан ако неписмену културу сматра архаичном.

Пјер Паоло Пазолини (итал. Pier Paolo Pasolini; Болоња, 5. март 1922 — Рим, 2. новембар 1975) је био италијански филмски режисер, писац, песник, сценариста, драматург, лингвиста, глумац, сликар, политичар, новинар и колумниста, један од највећих интелектуалаца Италије 20. века. Његово стваралаштво изазива бројне контроверзе и дан–данас, нарочито крвави еротски трилер Салò или стодвадесет дана Содоме.

Пазолини је рођен у Болоњи (Емилија-Ромања), у породици која је припадала средњој класи. Отац му је био поручник Карло Алберто, који се прославио тако што је предупредио атентат на Мусолинија 1926. године, те ухапсио петнаестогодишњег анархисту Антеа Цамбонија. Пјерова мајка, Сузана Колуси, радила је као учитељица у једној основној школи у Болоњи, а 1921. удала се Карла Албертија. Годину дана после Пазолинијевог рођења, породица се преселила у Конељано (Венето), године 1925, када је рођен Пјеров млађи брат Гвидалберто, у Белуно (Венето), а наредне године су се вратили у мајчину породичну кућу, у месташцу Казарса дела Делиција (Фурланија-Јулијска крајина). Наиме, Карло Алберто је те године ухапшен због коцкарских дугова, те је Сузана са децом отишла код родитеља.

Године 1931. Алберта премештају у Идрију (Словенија), а две године касније Пазолинијеви се селе у Кремону (Ломбардија), па потом у Скандијано и Ређо Емилију, где Пјер уписује средњу школу и стиче првог доброг пријатеља – Лучана Серу, са којим игра фудбал и чита Толстоја, Достојевског, Рембоа, Колриџа, Новалиса, Шекспира и друге. Пријатељство су наставили и касније, када је Пазолини уписао књижевност на Универзитету у Болоњи. Убрзо показује занимање за филологију и естетику фигуративних уметности, а редовно одлази у један од локалних биоскопа. Године 1941. Пјер, заједно са пријатељима Франческом Леонетијем и Робертом Роверсијем, покушава да покрене један песнички лист, али њихов покушај пропада услед несташице папира. Пазолини је касније рекао да му се тада јавила и прва жеља да сними филм, али због догађаја који су уследили, она је дуго била скрајнута. Уместо тога, он радо учествује на свим културним манифестацијама и спортским такмичењима које су организовали фашисти, а чији је симпатизер он полако постајао.
Иако је потицао из војничко противфашистички оријентисане средине сам се укључио у комунистичку партију крајем 40-их година. У 50-им годинама имао је тешкоће са својом хомосексуалном оријентацијом, ка којој се јавио отворено, са италијанском администрацијом и издање његове књиге „Мангупи“ (Ragazzi di vita) из године 1955. изазвало је скандал и комунистичка партија га је искључила из својих редова. Он сам није престао да се представља као марксиста. 60-их година 20. почиње Пазолинијева редитељска каријера и тек тада га италијанска јавност почиње ценити, без обзира на његову сексуалну и политичку оријентацију.
Пазолини је убијен 2. новембра 1975. године, дан након повратка из Стокхолма, где се сусрео са Ингмаром Бергманом.[1] За његово убиство био је осуђан Ђузепе Пелоци који је све негирао и наговестио да се иза Пазолинијевог убиства крију политички мотиви. [2]

Сусрет Пазолинија са Пезолијем десио се код железничке станице Рома Термини 1. новембра 1975. око 22.30х. Пелози је био сексуални радник; Пазолини му је понудио 20.000 лира за сексуалне услуге. Вечерали су у ресторану „Биондо Тевере“. Пелози је јео шпагете са уљем и луком, Пазолини је пио пиво. Око 23.30х одвезли су се до Остије, где му је, како Пелози каже, Пазолини тражио нешто што он није хтео – да га содомизује дрвеним штапом. Пелози је одбио, а Пазолини га је, наводно, напао. Нашао је дрво (ногару од баченог стола на ђубришту) и њиме претукао Пазолинија на смрт, а онда и прегазио неколико пута његовим аутом. Три сата након сусрета, италијанска полиција је зауставила „алфа ромео“. Возач Ђузепе Пелози почео је да бежи. Ухапшен је због крађе аутомобила. Два сата касније, претучено и крваво тело Пазолинија пронађено је на плажи. „Убио сам Пазолинија“, признао је полицији.[1]

Пелози је осуђен за убиство Пјера Паола Пазолинија 1976. године. Маја 2005. године, 29 година након изрицања пресуде, Пелози повлачи своје признање и тврди да га је начинио под претњом смрти своје породице. По новом исказу, Пазолинија су убила тројица мушкараца са „јужњачким акцентом“, вичући да је „прљави комуниста“.[1]

Околности његовог убиства су остале неразјашњене. Званична верзија говори о сексуалној афери, али пријатељи и познаваоци рада Пазолинија говоре о политички мотивисаном убиству. Низ нерегуларности појачало је такве сумње. Постављана су питања: да ли се могло поверовати да је атлетски грађеног мушкарца, какав је био Пазолини, могао да претуче мршав и нејак седамнаестогишњи младић? Како је Пелози имао само пар ситних трагова крви по одећи, када су форензички стручњаци утврдили да је дошло до жучне борбе по блату? Такође, крв је пронађена на крову аутомобила са сувозачеве стране, која је сугерисала или да је Пелози имао сапутника са собом, или да је неко други возио ауто. Уз то, зелени џемпер, који није припадао ни Пазолинију ни Пелозију, пронађен је на задњем седишту. Пазолинијев рођак је рекао да џемпер није био тамо дан раније када је чистио ауто. Са друге стране, полиција је случају приступила врло траљаво: пропустили су да узму отиске прстију са места злочина; оставили су аутомобил по киши која је уништила све доказе; чак су успели и кола да ударе о стуб на путу до истражног судије који је тражио да га погледа. Као резултат свега, форензички налази су били безвредни у овом случају.[1]

Серђо Ћити, италијански редитељ и сценариста који је сарађивао са Пазолинијем на писању сценарија за филм Сало или 120 дана Содоме, дао је другачију верзију. У интервјуу за Ла Република рекао је да су Пазолинија убила петорица мушкараца. „Пино Пелози је био дечак. Он је био мамац за ову петорицу. Искористили су га, био им је потребан неко кога ће окривити за злочин.“ Такође, Чити тврди да је Пазолини убијен на другом месту, па је његово тело бачено код плаже, где су га пронашли. Убеђен је да је његово убиство било политичко: „Његова смрт је била погодна свима који су се плашили његовог ума и слободног духа

KNJIGE. https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=vanillasky1&Grupa=1

Obogatite svoju biblioteku dobrom knjigom( da se razumemo --ne postoji loša knjiga--samo su nam interesovanja različita)
U ponudi raznovrsni žanrovi ,na raznim jezicima,nove,polovne,za mladje,za one malo starije.
Edukativne,maštovite i nadasve zanimljive knjige uz koje su neki odrastali,odrastaju, a neki će tek odrastati.
Nikada neće izaći iz mode,uvek u korak sa napretkom,korak ispred svog vremena.
Krasile su naše police i krasiće ih još mnogo,mnogo vremena.
Ovo nije preporuka dana,nedelje ili možda meseca-već preporuka za ceo život.
Ponekad bake i deke čitaju svojim unucima,neretko bude i obrnuto.
Uživajte u životu-maštajte,jer čarolija nikad ne prestaje.
Ne sudi o knjizi po koricama!!!
Lično preuzimanje na adresi u Dobanovcima.
Ako imate bilo kakve želje,najljubaznije Vas molim da to dogovorimo porukama pre kupovine,jer ćemo tako izbeći potrebu da bespotrebno gubimo vreme ispravljajući neispravljivo.
Knjige šaljem preporucenom tiskovinom ( cenovnik na sajtu pošte 92 do 175 din. u zavisnosti od tezine a maksimalno do 2 kilograma,iznad 2 kilograma do 30 kilograma paket po ceni od 261 pa naviše u zavisnosti od težine,po želji moze i nekom od kurirskih službi)
Troškove poštarine uvek snosi kupac-sem ako to nije navedeno
Šaljem u inostranstvo kao preporučenu tiskovinu i M vreću cenovnik zavisi od težine a možete ga pogledati na sajtu pošte-uplate preko western-union)








Predmet: 66701361
OBJAVLJENA GODINU DANA NAKON PAZOLINIJEVOG UBISTVA
RETKO u ponudi...

Pier Paolo Pasolini
L`expérience hérétique
langue et cinéma
preface de Maria-Antoanetta Macciocchi
PAYOT PARIS 1976
meke korice 278 str
Пиер Паоло Пасолини
Јеретичко искуство
језик и биоскоп
предговор Мариа-Антоанетта Мацциоццхи

Резиме:
Књига „Јеретичко искуство“ Пјера Паола Пасолинија (чији италијански наслов не каже „искуство“, већ „емпиризам“) окупља 16 текстова о кинематографији као писању.

ПИСМЕНИ ЈЕЗИК СТВАРНОСТИ
... Чини ми се да је први језик мушкараца њихова акција. Писани говорни језик само је интеграција и средство ове акције .... Читав живот је, у свим својим поступцима, живи биоскоп: у томе је он језички еквивалент усменог језика у свом природном или биолошки моменат. ... Овај (биоскоп) је, дакле, само „писани“ тренутак овог природног и тоталног језика, што је акција у стварности.

НА КИНО
... Барта, који је толико проширио појам „писања“, ова идеја кинематографије требало би посебно завести као „писање“ која је моја. Не знам - Бартхес, на пример, супротставља се линеарности писања „прождирућем покрету“ усменог језика: можемо ли на исти начин упоредити писање стварности и стварности? .... Знак са биоскопом -л им-знак- да ли поново стиче своју архаичну снагу еидетичке сугестије, физичким насиљем свог односа према стварности? И да се вратим мени, да ли је прелазак са књижевног писања на биоскоп случај крајње модерности или регресије?

Пиер Паоло Пасолини
у јеретичком искуству

Грчка реч „еидос“, порекло речи еидетиц, преводи се као: оно што остаје након што се неко види; код Платона: облик ствари у мисли, идеји или суштини.

Идеограми кинеско-вијетнамског писма имају овај знак који функционише у односу на стварност и носе еидетички предлог. Сваки пиктограм и комбинација пиктограма представљају идеју представљајући елементе стварности. Тако идеограм „Ан“, који се може превести као „Породични мир“: жена под кровом. Ово је поднаслов филма Тхе Хоусе оф Мариата.

Прелазак са књижевног писања на биоскоп је, у светлу овог филма, случај крајње модерности. Физичко насиље односа биоскопа према стварности омогућава му функцију писања радње у стварности. Транскултурно писање постаје могуће захваљујући овом одвајању биоскопа од усменог језика. Са ове тачке гледишта, књижевно писање је ћорсокак. Прелазак са књижевног писма на биоскоп једноставан је континуитет за идеографску мисао. А идеографија се може наставити кроз биоскоп, универзално и вечито место писања које је било изворна функција кинеског писања. То је у супротности са „прогресивизмом“ у име којег смо га почели решавати у корист абецедних писама, под изговором да ће бити приступачнији.

Коморани, јер је њихова култура неписмена, створили су аудиовизуелно писање како би једни друге одржавали у току слањем једних другима порука које су видео филмови. То је употреба читавог народа кинематографије као писања како је дефинисао Пасолини, али која преузима функцију књижевног писања. Ти људи тиме показују да човек не може бити задовољан ако неписмену културу сматра архаичном.

Пјер Паоло Пазолини (итал. Pier Paolo Pasolini; Болоња, 5. март 1922 — Рим, 2. новембар 1975) је био италијански филмски режисер, писац, песник, сценариста, драматург, лингвиста, глумац, сликар, политичар, новинар и колумниста, један од највећих интелектуалаца Италије 20. века. Његово стваралаштво изазива бројне контроверзе и дан–данас, нарочито крвави еротски трилер Салò или стодвадесет дана Содоме.

Пазолини је рођен у Болоњи (Емилија-Ромања), у породици која је припадала средњој класи. Отац му је био поручник Карло Алберто, који се прославио тако што је предупредио атентат на Мусолинија 1926. године, те ухапсио петнаестогодишњег анархисту Антеа Цамбонија. Пјерова мајка, Сузана Колуси, радила је као учитељица у једној основној школи у Болоњи, а 1921. удала се Карла Албертија. Годину дана после Пазолинијевог рођења, породица се преселила у Конељано (Венето), године 1925, када је рођен Пјеров млађи брат Гвидалберто, у Белуно (Венето), а наредне године су се вратили у мајчину породичну кућу, у месташцу Казарса дела Делиција (Фурланија-Јулијска крајина). Наиме, Карло Алберто је те године ухапшен због коцкарских дугова, те је Сузана са децом отишла код родитеља.

Године 1931. Алберта премештају у Идрију (Словенија), а две године касније Пазолинијеви се селе у Кремону (Ломбардија), па потом у Скандијано и Ређо Емилију, где Пјер уписује средњу школу и стиче првог доброг пријатеља – Лучана Серу, са којим игра фудбал и чита Толстоја, Достојевског, Рембоа, Колриџа, Новалиса, Шекспира и друге. Пријатељство су наставили и касније, када је Пазолини уписао књижевност на Универзитету у Болоњи. Убрзо показује занимање за филологију и естетику фигуративних уметности, а редовно одлази у један од локалних биоскопа. Године 1941. Пјер, заједно са пријатељима Франческом Леонетијем и Робертом Роверсијем, покушава да покрене један песнички лист, али њихов покушај пропада услед несташице папира. Пазолини је касније рекао да му се тада јавила и прва жеља да сними филм, али због догађаја који су уследили, она је дуго била скрајнута. Уместо тога, он радо учествује на свим културним манифестацијама и спортским такмичењима које су организовали фашисти, а чији је симпатизер он полако постајао.
Иако је потицао из војничко противфашистички оријентисане средине сам се укључио у комунистичку партију крајем 40-их година. У 50-им годинама имао је тешкоће са својом хомосексуалном оријентацијом, ка којој се јавио отворено, са италијанском администрацијом и издање његове књиге „Мангупи“ (Ragazzi di vita) из године 1955. изазвало је скандал и комунистичка партија га је искључила из својих редова. Он сам није престао да се представља као марксиста. 60-их година 20. почиње Пазолинијева редитељска каријера и тек тада га италијанска јавност почиње ценити, без обзира на његову сексуалну и политичку оријентацију.
Пазолини је убијен 2. новембра 1975. године, дан након повратка из Стокхолма, где се сусрео са Ингмаром Бергманом.[1] За његово убиство био је осуђан Ђузепе Пелоци који је све негирао и наговестио да се иза Пазолинијевог убиства крију политички мотиви. [2]

Сусрет Пазолинија са Пезолијем десио се код железничке станице Рома Термини 1. новембра 1975. око 22.30х. Пелози је био сексуални радник; Пазолини му је понудио 20.000 лира за сексуалне услуге. Вечерали су у ресторану „Биондо Тевере“. Пелози је јео шпагете са уљем и луком, Пазолини је пио пиво. Око 23.30х одвезли су се до Остије, где му је, како Пелози каже, Пазолини тражио нешто што он није хтео – да га содомизује дрвеним штапом. Пелози је одбио, а Пазолини га је, наводно, напао. Нашао је дрво (ногару од баченог стола на ђубришту) и њиме претукао Пазолинија на смрт, а онда и прегазио неколико пута његовим аутом. Три сата након сусрета, италијанска полиција је зауставила „алфа ромео“. Возач Ђузепе Пелози почео је да бежи. Ухапшен је због крађе аутомобила. Два сата касније, претучено и крваво тело Пазолинија пронађено је на плажи. „Убио сам Пазолинија“, признао је полицији.[1]

Пелози је осуђен за убиство Пјера Паола Пазолинија 1976. године. Маја 2005. године, 29 година након изрицања пресуде, Пелози повлачи своје признање и тврди да га је начинио под претњом смрти своје породице. По новом исказу, Пазолинија су убила тројица мушкараца са „јужњачким акцентом“, вичући да је „прљави комуниста“.[1]

Околности његовог убиства су остале неразјашњене. Званична верзија говори о сексуалној афери, али пријатељи и познаваоци рада Пазолинија говоре о политички мотивисаном убиству. Низ нерегуларности појачало је такве сумње. Постављана су питања: да ли се могло поверовати да је атлетски грађеног мушкарца, какав је био Пазолини, могао да претуче мршав и нејак седамнаестогишњи младић? Како је Пелози имао само пар ситних трагова крви по одећи, када су форензички стручњаци утврдили да је дошло до жучне борбе по блату? Такође, крв је пронађена на крову аутомобила са сувозачеве стране, која је сугерисала или да је Пелози имао сапутника са собом, или да је неко други возио ауто. Уз то, зелени џемпер, који није припадао ни Пазолинију ни Пелозију, пронађен је на задњем седишту. Пазолинијев рођак је рекао да џемпер није био тамо дан раније када је чистио ауто. Са друге стране, полиција је случају приступила врло траљаво: пропустили су да узму отиске прстију са места злочина; оставили су аутомобил по киши која је уништила све доказе; чак су успели и кола да ударе о стуб на путу до истражног судије који је тражио да га погледа. Као резултат свега, форензички налази су били безвредни у овом случају.[1]

Серђо Ћити, италијански редитељ и сценариста који је сарађивао са Пазолинијем на писању сценарија за филм Сало или 120 дана Содоме, дао је другачију верзију. У интервјуу за Ла Република рекао је да су Пазолинија убила петорица мушкараца. „Пино Пелози је био дечак. Он је био мамац за ову петорицу. Искористили су га, био им је потребан неко кога ће окривити за злочин.“ Такође, Чити тврди да је Пазолини убијен на другом месту, па је његово тело бачено код плаже, где су га пронашли. Убеђен је да је његово убиство било политичко: „Његова смрт је била погодна свима који су се плашили његовог ума и слободног духа
66701361 Jeretičko iskustvo  P.P.Pasolini L`expérience hérétique

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.