pregleda

srbija i crna gora - urugvaj PROGRAM 2006


Cena:
4.800 din
Želi ovaj predmet: 3
Stanje: Kolekcionarski primerak
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
PostNet (pre slanja)
Grad: Novi Sad,
Novi Sad
Prodavac

dr.Azen (14)

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 21

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

Detaljno stanje: Dobro
Posebni događaj: Ne

STR. 22
23 X 17 cm
reprezentacija fudbal
selektor - ilija petkovic
dragoslav jevric, oliver kovacevic, vladimir stojkovic, goran gavranovic
ivica dragutinovic, mladen krstajic, nemanja vidic, milan dudic
nenad djordjevic, dusan basta, dejan stankovic, igor duljaj
predrag djordjevic, ognjen koroman, albert nadj, sasa ilic, zvonimir vukic
ivan ergic, savo milosevic, mateja kezman, nikola zigic
danijel ljuboja i mirko vucinic

Ilija Petković (Knin, 22. septembar 1945) je bivši fudbaler, fudbalski trener i bivši selektor fudbalske reprezentacije Srbije i Crne Gore.

Petković je igračku karijeru počeo u kninskom ligašu Dinari. U 19. godini je došao u Beograd gde je postao igrač OFK Beograda za koji je igrao ukupno 16 sezona, najpre od 1964. do 1973. godine, a zatim i od 1976. do 1983. U sezoni 1965/66. sa OFK Beogradom je osvajio Kupu Jugoslavije. Za OFK Beograd je odigrao 417 utakmica i postigao 68 golova. Zbog njegove brzine i eksplozivnosti zvalu su ga „tajfun sa Karaburme“.

Petković je tri godine, od 1973. do 1976, igrao za francuski Troa.

Za selekciju Jugoslavije je igrao od 1968. do 1974. godine. U tom periodu reprezentativni dres je oblačio 43 puta i postigao šest golova.

Za reprezentaciju je debitovao 24. aprila 1968. na stadionu Crvene zvezde. Jugoslavija je bila domaćin Francuskoj u revanš susretu četvrtfinala Kupa nacija. U prvoj utakmici, odigranoj 18 dana ranije u Marselju, bilo je 1:1. Iliji Petkoviću je trebalo tri minuta da postigne i prvi gol. Drugi put među strelce se upisao u 33. minutu. Na kraju, Jugoslavija je pobedila Francusku 5:1.

Ta pobeda je donela Jugoslovenima plasman na završni deo Kupa nacija, koji je održan u junu te godine u Italiji. Na završnom turniru su u polufinalu pobedili Englesku sa 1:0 golom Džajića čime su se plasirali u finale. Rezultat finala protiv domaće selekcije je bio 1:1 pa je po tadašnjim pravilima odigrana nova utakmica koju su Italijani dobili sa 2:0. U toj utakmici Petković nije igrao zbog povrede.

Petković je učestvovao u reprezentaciji koja se plasirala na Svetsko prvenstvo u fudbalu 1974. pobedivši u baraž meču reprezentaciju Španije. Igrao je na većini utakmica i postigao je osmi pogodak u pobedi protiv Zaira od 9:0. Na tom prvenstvu je i završio reprezentativnu karijeru. Posljednju utakmicu je odigrao protiv Poljske u porazu 2:1. Reprezentacije je prvenstvo okončala u frugoj grupnoj fazi.

Ilija Petković je u dva navrata bio selektor nacionalnog tima. Prvi put je radio od jula 2000. do februara 2001. godine. U tom razdoblju „plavi“ su ostvarili pobedu u prvoj utakmici Prve grupe kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2002. godine, a savladan je Luksemburg u gostima. Takođe, nacionalni tim Jugoslavije u januaru 2001. osvojio je prvo mesto na „Sahara kupu“ održanom u Indiji.

Posle tog turnira, Petković je otišao u Kinu. U Fudbalski savez, na mesto selektora, vratio se krajem jula 2003. godine. Bio je to izuzetno težak trenutak za domaći fudbal jer je samo mesec ranije reprezentacija poražena od Azerbejdžana u Bakuu sa 2:1 u utakmici kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 2004.

Pod Petkovićevim rukovodstvom su u nastavku kvalifikacija zabeležene dve pobede nad Velsom i remi protiv Italije koji nisu bili dovoljni da se obezbedi plasman na kontinentalno prvenstvo.

Petković je ostao na mestu selektora i na početku narednih kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2006.[1] Kvalifikacije su uspešno okončane, a tokom 10 kvalifikacionih mečeva nije zabeležen nijedan poraz, a primljen je samo jedan gol.

U tim za Svetsko prvenstvo je nakon povrede Mirka Vučinića pozvao sina Dušana pa ga je pod pritiskom medija na kraju izostavio sa spiska. Reprezentacija Srbije i Crne Gore je prvenstvo u Nemačkoj 2006. završila kao poslednja, na 32. mestu, zabeleživši poraze od Holandije, 1:0, Agrentine, 6:0 i Obale Slonovače, 3:2.

------------------------------------------------

Dragoslav Jevrić (Berane, 8. jul 1974) je bivši srpski fudbalski golman. Za reprezentacije SR Jugoslavije i Srbije i Crne Gore nastupao je 43 puta. Sa svojom suprugom Teodorom ima ćerku Miu.

Fudbalsku karijeru započeo je u FK Berane (tada FK Ivangrad), a nakon toga profesionalnu karijeru nastavlja u Rudaru iz Pljevalja i od 1992. godine u FK Priština.

Od 1993. godine igrao je za Obilić, a od 1995. godine za Crvenu zvezdu. Nakon toga igrao je i za Vitese, Ankaraspor, Makabi Tel Aviv, Makabi Petah Tikvu i Omoniju, gde je završio karijeru 2012. godine.

U kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u fudbalu 2006. u Nemačkoj Jevrić na sedam uzastopnih utakmica nije primio gol. Jedini gol u kvalifikacijama je primio protiv Španije 17. novembra 2005.

Na Svetskom prvenstvu 2006. Jevrić je sa reprezentacijom Srbije i Crne Gore zauzeo poslednje mesto, primivši 10 golova u 3 utakmice.

Nakon razdruživanja Srbije i Crne Gore, Jevrić je odlučio da igra za Srbiju. Pozvan je za prijateljsku utakmicu protiv Češke (prvu međunarodnu utakmicu reprezentacije Srbije) 4. avgusta 2006, ali nije ulazio u igru. Nakon ovoga Jevrić se povukao iz reprezentacije.

---------------------------------------------

Oliver Kovačević (Split, 29. oktobar 1974) je bivši srpski fudbalski golman). U karijeri je igrao za FK Rad, FK Milicionar, FK Železnik, Samsunspor i CSKA iz Sofije.

-------------------------------------------------

Vladimir Stojković (Loznica, 28. jul 1983) je srpski fudbalski golman koji trenutno nastupa za Partizan i reprezentaciju Srbije.

Rođen je u Loznici. Njegova majka Kosa Stojković bila je atletska reprezentativka Jugoslavije, u bacanju diska.

Počeo je da brani u rodnoj Loznici za istoimenu ekipu. Sa 17 godina je prešao u Crvenu zvezdu. Tada je prvi golman Crvene zvezde bio Vladimir Dišljenković, pa Stojković nije uspeo da se izbori za mesto u timu. Branio je samo na jednoj zvaničnoj utakmici, pre nego što je otišao na šestomesečnu pozajmicu u Leotar iz Trebinja. Nakon isteka pozajmice, otišao je u Zemun u kojem je proveo dve sezone.

Kada je Vladimir Dišljenković, leta 2005. otišao u ukrajinski Metalurg iz Donjecka, Stojković se vratio u Crvenu zvezdu. Tadašnji trener, Valter Zenga, češće je na početku sezone ukazivao šansu iskusnijem Ivanu Ranđeloviću. Tokom sezone Stojković se izborio za mesto standardnog čuvara mreže. Najbolju utakmicu sezone Stojković je odigrao protiv Rome, kada je odbranio jedanesterac Antoniju Kasanu. Te sezone je Zvezda osvojila duplu krunu, ali u utakmici finala kupa protiv OFK Beograda, Stojković nije branio. Prema glasinama, pred sam početak meča je došao u sukob sa tadašnjim predsednikom Draganom Stojkovićem.

Tokom leta 2006. godine je iz Crvene zvezde prešao u francuski Nant, uz obeštećenje od oko 3 miliona evra. Nakon dobrih prvih nekoliko utakmica, forma mu je znatno opala. Nekoliko primljenih golova nakon njegovih grešaka koštale su ga mesta u startnoj postavi. Nakon dolaska Fabijana Barteza u klub, otišao je u holandski Vitese na pozajmicu.

U portugalski Sporting je prešao 11. jula 2007. uz obeštećenje od 1,5 miliona evra Nantu. Stojković je tada potpisao petogodišnji ugovor. Nakon nekoliko utakmica se povredio. Na golu ga je zamenio mladi Rui Patrisio, koji je iskoristio šansu i nastavio da bude prvi golman i nakon Stojkovićevog oporavka od povrede. Nezadovoljan time što nije u prvom planu, došao je u sukob sa trenerom Paulom Bentom, nakon čega je izgubio i mesto i na klupi. Tokom leta 2008. pojavile su se informacije da bi Stojković mogao da pređe u Everton, ali od tog transfera na kraju nije došlo.

U januaru 2009. odlazi na pozajmicu u španski Hetafe, gde je iskoristio povredu Argentinca Oskara Ustarija i branio na pet mečeva. Tokom leta 2009. pojavila se mogućnost da se vrati u Crvenu zvezdu kao pozajmljen igrač, zajedno sa saigračem iz Sportinga Milanom Purovićem, ali do dogovora dva kluba ipak nije došlo.

Dana 27. avgusta 2010. godine objavljeno je da je Stojković potpisao jednogodišnji ugovor o pozajmici sa prvakom srpske lige Partizanom, samo nekoliko dana pošto je uspeo da se plasira u Ligu šampiona. Ugovor između Sportinga i Partizana je takav da Stojković 45.000 evra mesečno dobija 80% od portugalskog tima a ostalih 20% od srpskog, što znači da bi on za 10 meseci bio plaćen od Sportinga 360.000 evra, a od Partizana 90.000.

U Partizanu se zadržao do januara 2014. kada je potpisao za grčki Ergotelis. Za tri i po godine u Partizanu, Stojković je osvojio 3 titule i 1 kup, a u sezoni 2012/13. se našao u idealnom timu sezone u Superligi Srbije. Postigao je i jedan gol. To se desilo u avgustu 2012. protiv BSK Borče, sa bele tačke u pobedi Partizana od 7–0. Treba napomenuti da je Stojković odbranio penal Aršavinu protiv Arsenala u Ligi šampiona. Na kraju 2013. godine, Stojković je proglašen za najboljeg igrača Partizana u 2013. godini.

Nakon pola godine u Grčkoj, Stojković prelazi u Makabi Haifu gde provodi naredne dve sezone i osvaja kup Izraela u sezoni 2015/16.

U leto 2016. Stojković se vraća u Englesku i potpisuje za drugoligaša Notingem forest. Dana 11. septembra je debitovao, protiv Aston Vile i ostavio vrlo dobar utisak. Od tada je branio na svakoj utakmici do kraja godine. Dana 30. decembra, Notingem je izgubio 3–1 na gostovanju od Njukasla. Stojković je loše branio na toj utakmici, i od tada je ispao iz startne postave. Do kraja sezone je branio samo na jednoj utakmici (protiv Fulama u februaru).

Usledio je povratak u Partizan, 15. avgusta 2017. godine Stojković se zvanično vratio u Humsku potpisavši jednogodišnji ugovor o pozajmici nakon čega bi trebalo da mu istegne ugovorna obaveza prema Notingem forestu. Na zvaničnom predstavljanju na stadionu Partizana Stojković je ponovo zadužio crno–beli dres sa brojem 88. Svoj novi debi na golu Partizana Stojković je imao u dvomeču plej–ofa za Ligu Evrope protiv mađarskog Videotona koji sa klupe predvodi bivši trener Partizana Marko Nikolić. Partizan je ukupnim trijumfom od 4:0 bio uspešniji i samim time izborio još jedno učešće u grupnoj fazi Lige Evrope što će biti odlična prilika za novo dokazivanje Vladimira Stojkovića i u evropskim utakmicama. Povratnički debi na golu Partizana u utakmicama domaćeg prvenstva Stojković je imao 27. avgusta 2017. kada je na stadionu Rajko Mitić bio najbolji akter 155. večitog derbija protiv domaćina Crvene zvezde u meču koji je završen podelom bodova 0:0.[16][17] Time je nastavio tradiciju nesavladivosti od strane protivničkih igrača u prvenstvenim derbi mečevima računajući nastupe i u Zvezdi i u Partizanu. Jedini kome je `uspelo` da ga savlada bio je tadašnji saigrač iz Partizana Milan Obradović u 145. večitom derbiju.[18] Dana 23. januara 2018. godine Stojković je potpisao novi četvorogodišnji ugovor sa Partizanom po kojem bi u Humskoj mogao da ostane i do kraja karijere.

Za mladu fudbalsku reprezentaciju Srbije i Crne Gore je branio na 24 utakmice;
Za seniorsku reprezentaciju Srbije je branio na 84 utakmica, (2006–2018)
Učestvovao je na dva Evropska prvenstva za igrače do 21 godine i osvojio je jednu srebrnu medalju. Na Evropskom prvenstvu 2005. u Nemačkoj je sa reprezentacijom stigao do finala u kojem su poraženi od Italije, ali je Stojković tada bio rezerva Nikoli Milojeviću i nije ulazio u igru. Na Evropskom prvenstvu 2006. u Portugalu je bio kapiten reprezentacije u odsustvu suspendovanog Danka Lazovića. Reprezentacija je tada ispala u polufinalu, u utakmici koju je Ukrajina dobila nakon izvođenja jedanesteraca.

Bio je u sastavu A selekcije za Svetsko prvenstvo 2006. na kome je bio rezerva Dragoslavu Jevriću. Tek nakon dolaska Havijera Klementea na klupu reprezentacije, dobio je priliku da debituje. Bilo je to 16. avgusta 2006. kada je Srbija pobedila Češku sa 3-1 u prijateljskoj utakmici. Nakon smene Klementea, bio je standardan i kod Miroslava Đukića, koji ga je uvrstio i u sastav reprezentacije za Letnje olimpijske igre 2008. u Pekingu. Mesto prvog čuvara mreže je zadržao i kod Radomira Antića, uprkos tome što nije prvi golman svoje ekipe.

Dana 18. juna 2010. u utakmici grupe D protiv reprezentacije Nemačke na Svetskom prvenstvu 2010. u Južnoj Africi, Vladimir je odbranio penal Podolskog, čime je doprineo pobedi Srbije od 1:0, a na kraju meča je proglašen igračem utakmice.

Tokom kvalifikacija za Evropsko prvenstvo u Ukrajini i Poljskoj 2012. selektor Vladimir Petrović šansu je ukazivao Bojanu Jorgačeviću i Željku Brkiću, dok Stojkovića nije bilo u timu nakon čuvenog skandala u Đenovi. Ono što nije hteo da uradi tadašnji selektor Vladimir Petrović uradio je njegov privremeni naslednik Radovan Ćurčić – godinu dana posle pokušaja linča, pozvao je Stojkovića za prijateljske mečeve sa Meksikom i Hondurasom. U kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2014. u Brazilu, kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2016. u Francuskoj i kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2018. u Rusiji ponovo postao nezamenljiv na golu Orlova.

-----------------------------------------

Ivica Dragutinović (Prijepolje, 13. novembar 1975) je bivši srpski fudbaler i reprezentativac, koji je igrao na poziciji štopera i levog beka.

Afirmisao se u dresu čačanskog Borca (1993–1996), a kao internacionalac nastupao je u Belgiji za Gent (1996–2000) i Standard iz Liježa (2000–2005). Od 2005. do kraja karijere 2011. igrao je u španskoj Sevilji.

U reprezentaciji je debitovao 13. decembra 2000. protiv Grčke (1:1) u Ksantiju. Odigrao je 49 utakmica za najbolji državni tim.

U kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2006. bio je standardni član odbrane reprezentacije Srbije i Crne Gore (Gavrančić, Vidić, Krstajić, Dragutinović) koja je u kvalifikacijama primila samo jedan pogodak.

--------------------------------------------

Mladen Krstajić (rođen 4. marta, 1974. u Zenici, SFR Jugoslavija) je bivši srpski fudbaler i državni reprezentativac.

Krstajić je ponikao u mlađim kategorijama Čelika iz Zenice (1984–1992), a u jeku ratnih sukoba 1992. godine dolazi u Kikindu.[2] Kao seniorski fudbaler je debitovao u Senti odakle nakon pola godine prelazi u OFK Kikindu, koji je u to vreme bio član Prve B lige.

Nakon zapaženih partija u dresu Kikinde, interesovanje za njega su pokazali Partizan i Crvena zvezda. Krstajić se odlučio za Partizan, klub za koji je navijao. Uskoro postaje prvotimac `crno-belih` i igra na poziciji levog beka, a kasnije prelazi na poziciju štopera. S Partizanom osvaja tri titule prvaka (1995/96, 1996/97, 1998/99) i jedan nacionalni kup (1997/98). Iz tog perioda ostala je upamćena njegova partija protiv Rijeke u kvalifikacijama za Ligu šampiona 1999/00, kada je sa dva gola doneo pobedu Partizanu od 3-1.[3]

U leto 2000. godine Krstajić dobija poziv iz Nemačke i prelazi u Verder Bremen gde sa uspehom nastupa četiri sezone a u sezoni 2003/04. osvaja sa timom iz Bremena „duplu krunu“ (Bundesligu i nemački kup). Već naredne sezone postaje član Šalkea za koji nastupa narednih pet sezona i postaje kapiten.[4] Za sve vreme provedeno u Nemačkoj, Krstajić je izgradio status jednog od najboljih odbrambenih igrača Bundeslige.

U leto 2009. Krstajić se vraća u Partizan,[5] i u prvoj sezoni osvaja još jednu titulu prvaka sa „crno-belima“, dok je u drugoj osvojio „duplu krunu“ (prvenstvo i kup).

Za reprezentaciju SRJ, SCG i Srbije je odigrao 59 utakmica i postigao 2 gola. Debitovao je 5. septembra 1999. u kvalifikacijama za EP 2000 protiv BJR Makedonije (3:1) u Beogradu. U kvalifikacijama za SP 2006 bio je standardni član „čuvene odbrambene četvorke“ (Nemanja Vidić, Mladen Krstajić, Goran Gavrančić i Ivica Dragutinović) koja je u kvalifikacijama primila samo jedan pogodak.

Nakon neuspeha reprezentacije Srbije i Crne Gore na SP 2006, najavio je povlačenje iz reprezentacije, ali je na nagovor predsednika FSS Zvezdana Terzića i selektora Havijer Klementea, pristao da pomogne novoformiranoj reprezentaciji Srbije u kvalifikacijama za EP 2008, a potom je odigrao i nekoliko susreta u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2010. u Južnoj Africi.

-------------------------------------------

Nemanja Vidić (Titovo Užice, 21. oktobar 1981) je bivši srpski fudbaler. Igrao je na poziciji centralnog odbrambenog igrača.

Započeo je karijeru u Slobodi iz Užica, da bi zatim prešao u Crvenu zvezdu, odakle je u julu 2004. godine prešao u Spartak iz Moskve za 6,5 miliona evra. Na dan 5. januara 2006. godine, Nemanja Vidić je prešao u Mančester junajted za 10,25 miliona evra. Sa Crvenom zvezdom je osvojio duplu krunu 2004, a sa Mančesterom osvojio tri uzastopna prvenstva Engleske (i 5 ukupno), 3 puta Liga kup, 5 puta FA Komjuniti šild, jednom Ligu šampiona i Svetsko klupsko prvenstvo u fudbalu 2008. Vidić je 6. maja 2014. godine odigrao poslednju utakmicu za Junajted, a nakon isteka ugovora kao slobodan igrač prešao u Inter.

Debitovao je za fudbalsku reprezentaciju 12. oktobra 2002. u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Napulju, protiv Italije (1:1). Za reprezentaciju je odigrao 56 utakmica i dao 2 gola.[1]

Dana 29. januara 2016. Vidić je objavio kraj igračke karijere.

-------------------------------------------

Milan Dudić (rođen 1. novembra 1979. u Kraljevu) je bivši srpski fudbaler. Igrao je u odbrani.

Fudbalom se počeo baviti u lokalnom klubu Magnohrom iz Kraljeva, da bi nakon toga nastupao i za Bane iz Raške i kraljevačku Slogu. Godine 1998. oblači dres beogradskog prvoligaša FK Čukarički Stankom, koji ga najpre šalje na pozajmicu u svoju filijalu FK Komgrap, da bi nakon toga odigrao sjajne tri sezone (1999–2002) u dresu `brđana`.

U zimskom prelaznom roku 2002. postaje član beogradske Crvene zvezde. U Crvenoj zvezdi je igrao četiri i po sezone i zabeležio 142 nastupa u zvaničnim mečevima uz 14 postignutih golova. Učestvovao je u osvajanju dve šampionske titule 2004. i 2006. godine i tri nacionalna kupa 2002, 2004. i 2006. godine. Bio je standardni član odbrambene linije Crvene zvezde iz sezone 2003/04, koja je u šampionatu Srbije i Crne Gore primila samo 13 golova, što je i danas rekord kluba u jednoj prvenstvenoj sezoni.

Od 2006. do 2011. nastupao za austrijski Red Bul Salcburg, gde je prešao na poziv Lotara Mateusa, koji ga je poznavao iz dana kada je predvodio beogradski Partizan. Sa austrijskim timom osvojio tri titule prvaka (2007, 2009, 2010). Od 2011. do 2014. bio je član Šturma iz Graca u kome je i završio karijeru.

Kao član Čukaričkog debitovao je i za reprezentaciju 28. juna 2001. godine u porazu od Paragvaja (0:2). Za nacionalni tim odigrao je ukupno 13 utakmica, a poslednju na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj 2006. godine protiv Obale Slonovače. Taj meč je igran bez takmičarskog značaja, jer su obe ekipe u prethodnim mečevima izgubile sve šanse za plasman u osminu finala. Utakmica protiv Obale Slonovače Dudiću nije ostala u lepom sećanju, jer je skrivio dva penala i afrički tim je slavio sa 3:2. To mu je bio i poslednji nastup u dresu sa državnim grbom.

-----------------------------------------------------

Nenad Đorđević (Paraćin, 7. avgust 1979) bivši je srpski fudbaler.

Nastupao za FK Zemun, FK Jedinstvo iz Paraćina (1998—99) i beogradski Obilić (1999—2003), da bi od 2003. obukao „crno-beli” dres FK Partizan koji je nosio do 2010. godine, sa izuzetkom šestomesečnog izleta u japanski DžEF junajted (2007). Bio je učesnik Lige šampiona (2003) sa Partizanom i kapiten ekipe koja je po prvi put u istoriji kluba osvojila dve uzastopne „duple krune” (2008, 2009).

Bio kapiten beogradskog Partizana sve do zimske pauze u sezoni 2009—10, kada mu je po povratku sa odmora rečeno da klub ne računa na njega i da ne dolazi na prozivku pred početak priprema.[1] Đorđevićev ugovor sa Partizanom je trajao još dve i po godine, a kada je počeo da trenira sa mlađim kategorijama, bilo je jasno da će definitivno potražiti novi klub.

U aprilu 2010. nastavio karijeru u ruskoj ekipi Krila Sovjetov, nakon što je sporazumno raskinuo ugovor sa crno-belima. U timu iz Samare nastupao sve do januara 2012. kada je dobio otkaz zbog krajnje bizarnog razloga, a to je njegova visina, jer je trener ruskog tima odlučio da je previše dobar za klupu, a previše nizak za prvu postavu?![4]

Karijeru nastavio u Švedskoj gde je nastupao za Kalmar (2012—2016) i nižerazredni IFK Berga (2016).

Nenad Đorđević je 17 puta nastupao za reprezentaciju SR Jugoslavije/Srbije i Crne Gore i postigao jedan gol. Za seniorsku fudbalsku reprezentaciju SR Jugoslavije je debitovao 17. aprila 2002. u prijateljskoj utakmici protiv reprezentacije Litvanije. Bio je u sastavu reprezentacije Srbije i Crne Gore na Svetskom prvenstvu 2006., gde je odigrao dve utakmice.

-------------------------------------------------

Dušan Basta (Beograd, 18. avgust 1984) srpski je fudbaler. Igra kao desni bek.

Dušan Basta je 18 puta nastupao za fudbalsku reprezentaciju Srbije i postigao 2 gola. Za nacionalni tim je debitovao 31. marta 2005. protiv reprezentacije Španije.

Za mladu reprezentaciju Srbije odigrao je 18 utakmica i učestvovao na dva Evropska prvenstva, 2005 godine u Portugaliji i 2007 godine u Holandiji. Prve fudbalske korake napravio je sa 8 godina, a sa 13 je došao u fudbalski klub Crvena zvezda.

Fudbal je počeo da trenira sa osam godina u PKB-u iz Padinske Skele, a sa 13 godina je stigao u Crvenu zvezdu. Pripadao je čuvenoj generaciji ’84, poslednjoj koja je u velikom broju iznedrila prvotimce, koji su ostavili trag u klubu. Basta je bio član prvog tima Crvene zvezde od 2002. do 2008. godine. Odigrao je 136 zvaničnih utakmica, postigao osam golova i učestvovao u osvajanju tri duple krune 2004, 2006. i 2007. godine.

Za Zvezdu je debitovao na svoj 18. rođendan u porazu protiv Sutjeske (0:1) u Nikšiću u drugom kolu šampionata 2002/03, kada je trener ekipe bio Zoran Filipović. Te sezone je uglavnom ulazio sa klupe za rezerve i imao vrlo kratku kosu, za razliku od kasnijeg perioda, kada je bio prepoznatljiv po dugoj plavoj kosi. Sakupio je 12 ligaških mečeva, tri u Kupu i jedan u Kupu UEFA, a ujedno je na dvojnu registraciju igrao i u dresu Jedinstva sa Uba. Povratkom Slavoljub Muslina na klupu Zvezde, samo su Marko Perović i Dejan Milovanović iz generacije 1984. nastavili da igraju za prvi tim, tako da je Basta u osvajanju titule i Kupa 2003/04. odigrao po jedan meč u oba takmičenja, ali je zato u ekipi Jedinstva na 27 susreta postigao devet golova u Drugoj ligi.

U sezoni 2004/05. se ustalio u timu Crvene zvezde po desnoj strani terena. Ljupko Petrović je kratko vodio tim u kvalifikacijama za Ligu šampiona, a kasnije ga je nasledio Ratko Dostanić. Dušan je na 23 ligaška meča postigao dva gola, po jedan protiv OFK Beograda (4:2) i Hajduka sa Liona (4:0). Nastupio je i u svim mečevima u kvalifikacijama za Ligu šampiona protiv Jang Bojsa i PSV-a, a veliki uspon u njegovoj karijeri naglo je prekinut u 44. minutu 124. večitog derbija protiv Partizana (1:1), kada mu je Albert Nađ startom na sredini terena pored aut linije slomio ruku. Basta je pauzirao pet meseci i nosio protezu na ruci. Ipak, vratio se na teren i ponovo zaigrao u prepoznatljivo dobroj formi. U Kupu UEFA 2005/06. zabeležio je šest utakmica i postigao gol na gostovanju protiv Strazbura (2:2) u poslednjem kolu E grupe. Zvezda je ispustila pobedu u poslednjim sekundama i mogućnost da prezimi u Evropi posle 14 godina. Ipak, bila je to odlična sezona za klub. Superiorno je osvojena dupla kruna, a Basta je u šampionatu zabeležio 25 odigranih mečeva. Bio je peti najbolje ocenjeni igrač lige i našao se u idealnom timu sezone po izboru Sportskog žurnala. U osvajanju Kupa odigrao je tri susreta i postigao dva gola, jedan u polufinalu protiv Radničkog (5:0) u Nišu i u 117. minutu drugog produžetka finalne utakmice protiv OFK Beograda (4:2), kada je Zvezda posle 0:2 napravila veliki preokret.

U novom pokušaju da se domogne grupne faze Lige šampiona Zvezdu je zaustavio Milan, koji je zbog nameštanja rezultata u Italiji trebalo da bude izbačen iz evrotakmičenja, ali im je UEFA ipak dozvolila da se takmiče. Basta je odigrao sve kvalifikacione mečeve, a u odbrani domaćih trofeja sakupio je 16 prvenstvenih i četiri Kup meča, gde se jednom upisao u strelce u šasnaestini finala protiv Sevojna (3:0). Plavokosi desni bek je u svojoj šestoj i poslednjoj sezoni (2007/08) u crveno-belom dresu odigrao ukupno 30 utakmica u svim takmičenjima i postigao dva gola. Ekipa nije uspela da prođe Glazgov Rendžers u poslednjoj rundi kvalifikacija za Ligu šampiona, pa je takmičenje nastavila u Kupu UEFA, gde je Basta u prvom meču prvog kola postigao pobedonosni gol protiv poljskog Groclina (1:0). Zabeležio je tri meča u kvalifikacijama za Ligu šampiona i šest u Kupu UEFA uz pomenuti pogodak. U domaćem prvenstvu odigrao je 20 susreta uz jedan gol u trijumfu protiv čačanskog Borca (4:0).

Karijeru je nastavio na Apeninskom poluostrvu u ekipi italijanskog Udinezea, čiji je član bio od 2008. do 2014. godine. Za Udineze je odigrao 105 mečeva u Seriji A uz devet pogodaka, a sezonu 2008/09 proveo je na pozajmici u Lečeu. U redovima ekipe iz Udina postao je standardan od sezone 2011/12, kada se na 31 ligaškoj utakmici pet puta upisao u strelce. U šampionatu 2012/13. na 28 mečeva postigao je jedan gol, a minule sezone je na 30 susreta zabeležio tri pogotka. Od sezone 2014/15. nosi dres rimskog Lacija.

Basta je za mladu selekciju Srbije i Crne Gore odigrao 13 utakmica, postigao dva gola i osvojio srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu u Holandiji 2007. godine. Za seniorski sastav nacionalnog tima debitovao je 31. marta 2005. protiv Španije (0:0). Bio je član reprezentacije na Svetskom prvenstvu 2006. u Nemačkoj, ali nije dobio priliku da zaigra. Odigrao je 18 mečeva za nacionalni tim i postigao dva gola, oba u pobedama protiv Kipra (3:1) i Makedonije (5:1).

------------------------------------------------------

Dejan Stanković (Beograd, 11. septembar 1978) je bivši srpski fudbaler i reprezentativac i aktuelni šef stručnog štaba Crvene zvezde. Igračku karijeru je završio 2013. u milanskom Interu. Posle povlačenja Save Miloševića postao je kapiten nacionalnog tima, a do povlačenja iz reprezentacije prvi kapiten reprezentacije Srbije. Za reprezentaciju je ukupno odigrao 103 utakmice i postigao 15 golova. [1]

Oproštajnu utakmica u reprezentaciji je odigrao 11. oktobra 2013. U pitanju je bila prijateljska utakmica Srbija-Japan odigrana u Novom Sadu. Ovo je bio Stankovićev 103. nastup za reprezentaciju Srbije.

U svojoj karijeri je osvojio prvenstva SR Jugoslavije (1995) i Italije (2000, 2006, 2007, 2008, 2009. i 2010), kup Jugoslavije (1995, 1996. i 1997) i Italije (2000, 2004, 2005, 2006, 2010 i 2011), Superkup Italije (1998, 2000, 2005, 2006, 2008 i 2010), Kup pobednika kupova (1999) i Ligu šampiona (2010). Učestvovao je na tri Svetska prvenstva — 1998, 2006. i 2010. kao i na Evropskom prvenstvu 2000. godine.

Selektor seniorske reprezentacije SR Jugoslavije Slobodan Santrač pozvao je Stankovića, kao debitanta, za prijateljski meč protiv Južne Koreje 22. aprila 1998. u Beogradu. Stanković je na svom debiju postigao dva gola za pobedu od 3:1. Na Svetskom prvenstvu 1998. u Francuskoj je bio najmlađi igrač Jugoslavije, ali ga to nije sprečilo da odigra tri meča i zasmeta golmanu Nemačke Andreasu Kepkeu kod gola Predraga Mijatovića u remiju (2:2).[21] Uz Pericu Ognjenovića je bio jedini igrač iz domaće lige u nacionalnom timu na ovom takmičenju, a Jugoslavija je zauzela 10. mesto.

U odlučujućem meču za plasman na Evropsko prvenstvo 2000. u Holandiji i Belgiji je postigao gol protiv Hrvatske u Zagrebu (2:2). Zahvatio je loptu glavom (ili vratom) okrenut leđima od gola i savladao Dražena Ladića.[22] Jugoslavija je uspela da izbori povoljan rezultat i kao prva u grupi se plasirala na šampionat Starog kontinenta ostavivši iza sebe Republiku Irsku i Hrvatsku. Stanković je na Euru 2000. odigrao dva meča, a nacionalna selekcija je stigla do četvrtfinala, gde ju je kao i dve godine ranije u Francuskoj zaustavila Holandija.

Na Svetskom prvenstvu 2006. u Nemačkoj je odigrao sve tri utakmice za Srbiju i Crnu Goru, ali je ekipa završila na poslednjem mestu na turniru zabeleživši sva tri poraza u grupi. Nakon prvenstva, novi selektor Havijer Klemente je izvršio smenu generacije, a Stanković je, nakon razlaza Srbije i Crne Gore, postao prvi kapiten Srbije. Prvi put je bio kapiten u meču sa Republikom Češkom 31. avgusta 2006, koji je bio oproštajni za njegovog bivšeg saigrača iz Lacija Pavela Nedveda. Srbija je kao gost pobedila sa 3:1.

Sa Srbijom je nastupao i na Svetskom prvenstvu 2010. u Južnoj Africi. Srbija je kao i 2006. takmičenje završila u grupnoj fazi, a Stanković je nastupio na sve tri utakmice, protiv Gane, Nemačke i Australije. Stanković je nastupom na ovom prvenstvu ušao u istoriju kao fudbaler koji je nastupao na tri Svetska prvenstva za reprezentaciju koja je igrala pod različitim imenima.

Poslednji meč za reprezentaciju je odigrao 11. oktobra 2013. U pitanju je bila prijateljska utakmica Srbija – Japan odigrana na stadionu Karađorđe u Novom Sadu. Stanković je tada odigrao svoj 103 meč za reprezentaciju pa je tako postao rekorder po broju odigranih utakmica za nacionalni tim. Njegov rekord je u junu 2018. prestigao Branislav Ivanović.

------------------------------------

Igor Duljaj (rođen 29. oktobra 1979. u Topoli) je bivši srpski fudbaler. Igrao je kao defanzivni vezni. Za reprezentaciju je nastupao 47 puta.

Igor Duljaj je verovatno najbolji defanzivni vezni igrač koji je izašao iz omladinske škole FK Partizan devedesetih godina. Prešao je sve klupske selekcije Partizana, a u prvom timu igrao je punih sedam godina (1997—2004). Odigrao je ukupno 154 prvenstvene utakmice i postigao 4 gola. U dresu `crno-belih“ osvojio je tri šampionske titule (1999, 2002, 2003) i jednom bio osvajač Kupa Jugoslavije (2001). Bio je i član ekipe koja je uspela da se plasira u Ligu šampiona (2003). Od 2004. igrao je u Šahtaru, sa kojima je četiri puta bio prvak (2005, 2006, 2008, 2010) i dvaput osvajač Kupa Ukrajine (2004, 2008). Karijeru je završio u Sevastopolju gde je igrao četiri sezone.

U reprezentaciji je debitovao 15. novembra 2000. u prijateljskom meču sa Rumunijom, a bio je i standardni član reprezentacije Srbije i Crne Gore u kvalifikacijama za SP 2006. Na svetskom prvenstvu u Nemačkoj 2006. bio je starter u sva tri meča naše reprezentacije, a bio je i standardan član reprezentacije Srbije.

--------------------------------------------

Predrag Đorđević (rođen 4. avgusta 1972. godine u Kragujevcu, SFR Jugoslavija) je penzionisani srpski fudbaler i reprezentativac nacionalne selekcije. Poslednjih trinaest godina je igrao za grčki FK Olimpijakos, gde je bio kapiten i veoma cenjen igrač. Smatran je najboljim negrčkim igračem u istoriji kluba. Karijeru je započeo u Radničkom iz Kragujevca. Oženjen je Grkinjom i ima grčko državljanstvo (pored srpskog).

Rođen 4. avgusta 1972. u Kragujevcu. Karijeru započeo u lokalnom Radničkom. Kao talentovani devetnaestogodišnjak prešao u beogradsku Crvenu zvezdu, ali je posle godinu dana tavorenja na Marakani otišao u Spartak iz Subotice na pozajmicu. Nakon epizode u Subotici, 1993. odlazi u Panilijakos, tadašnjeg trećeligaša u Grčkoj.

U Olimpijakos je došao 1996. iz malog kluba sa Peloponeza kog je iz treće lige doveo u viši rang. Bogati gazda crveno-belih Sokratis Kokalis nije ni slutio, kada je plaćao obeštećenje od 2,3 miliona nemačkih maraka za nepoznatog Srbina, da će upravo s njim početi i višegodišnja dominacija Olimpijakosa u Grčkoj. Nije tajna da je odlučujuću ulogu u transferu Đorđevića imao Duško Bajević, koje se istog leta iz AEK-a preselio u Pirej.

Ostaće zapamćen kao stranac sa najdužom karijerom u Grčoj. Za 13 godina igranja u elitnoj ligi osvojio je sa Olimpijakosom 12 titula, četiri kupa i jedan Superkup, što nijednom fudbaleru, domaćem ili inostranom, pre toga nije uspelo. 30. marta 2009. je objavio da je odlučio da završi karijeru na kraju sezone 2008/09.

Za seniorsku reprezentaciju SR Jugoslavije je debitovao 2. septembra 1998. u prijateljskoj utakmici protiv Švajcarske. Ukupno je u dresu nacionalnog tima Jugoslavije i Srbije i Crne Gore odigrao 37 mečeva i postigao jedan pogodatak. Jedini gol u dresu reprezentacije je postigao 5. septembra 2001. u meču kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2002. protiv Slovenije, rezultat utakmice je bio 1:1, a Đorđević je postigao izjednačujući pogodak. Poslednji meč u nacionalnom dresu odigrao je u Minhenu protiv Obale Slonovače (2:3) na Svetskom prvenstvu 2006. godine, kada su „plavi“ zabeležili i treći poraz.

------------------------------------------------------

Ognjen Koroman (Pale, 19. septembra 1978) fudbalski je trener i bivši reprezentativac Srbije u tom sportu. Najčešće je igrao na desnom boku veznog reda.

Svoje prve fudbalske korake napravio u mlađim kategorijama sarajevskog Željezničara. Sa početkom rata sa porodicom se seli u Beograd i nastavlja u Crvenoj zvezdi gde su ga sledećih šest godina trenirali Toma Milićević, Vladimir Petrović Pižon i pokojni Zoran Antonijević. Za sve što je naučio u fudbalu se zahvaljuje njima trojici. Međutim, kada je napunio osamnaest godina tadašnje rukovodstvo je procenilo da klubu nije potreban i bio je praktično oteran sa Marakane.

Nosio je dresove kragujevačkog Radničkog od 1997. do 1998. i subotičkog Spartaka do 2000. godine, a afirmisao se u dresu OFK Beograda, za koji je nastupao od 2000. do 2002. godine. Kao fudbaler plavo-belih sa Karaburme debitovao je i u dresu reprezentacije SR Jugoslavije.

Karijeru je 2002. godine nastavio u Rusiji u kojoj je proveo pet godina i pružao stvarno dobre partije tako da je dve godine za redom proglašavan najboljim strancem Premijer lige Rusije. Bio je i najbolji strelac i fudbaler Dinama iz Moskve u kojem je proveo dve uspešne godine. Odatle odlazi u Krila Sovjetov odakle se, posle dve i po godine, seli u Terek iz Groznog. Posle tri meseca je usledio poziv Milana Mandarića i zaigrao je u Premijer ligi, u ekipi Portsmuta iz istoimenog grada, za kog postiže jedini pogodak u poslednjem kolu protiv Liverpula.

U Crvenu zvezdu je stigao u zimskom prelaznom roku 2007. godine. Doprineo je osvajanju duple krune postigavši tri gola na 15 mečeva, a od toga je najznačajniji pogodak postigao u finalu Kupa protiv Vojvodine za vođstvo od 1:0 u 62. minutu, a konačan rezultat bio je 2:0 za crveno-bele, koji su na taj način odbranili duplu krunu u sezoni 2006/07, jer su na kraju šampionata imali ogromnih 17 bodova više od večitog rivala.

Ognjen je naredne sezone u kvalifikacijama za Ligu šampiona postigao pobedonosni gol protiv Levadije (1:0), ali ekipa nije uspela da eliminiše Glazgov Rendžers u odlučujućoj rundi kvalifikacija. Zvezda je ipak takmičenje u Evropi nastavila u Kupu UEFA, gde je Koroman u grupnoj fazi postigao gol protiv Bajerna (2:3) u Beogradu. Dva gola je postigao u remiju protiv Partizana (2:2), ali i pored toga što Zvezda nije poražena te sezone u šampionatu i što je bila najefikasniji tim lige uz pobedu od 4:1 protiv komšija u drugom delu sezone, nije stigla do titule. Koroman je u sezoni 2007/08. odigrao 41 meč u svim takmičenjima, postigao osam golova i uz Nenada Milijaša bio najbolji igrač ekipe. Izabran je i u idealni tim šampionata po izboru Sportskog žurnala.

Ni naredna sezona nije bila uspešna za Zvezdu, koja je imala loš početak sezone. Koroman je u svim takmičenjima zabeležio 27 nastupa uz četiri pogotka, da bi karijeru nastavio u južnokorejskom Inčonu, gde je igrao kao pozajmljen fudbaler od 2009. do 2010. godine. U Zvezdu se vratio u sezoni 2010/11, ali nije ponovio odlične igre iz ranijeg perioda. Na 28 susreta postigao je samo dva gola. Igrao je još jednom i za Krila Sovjetov od 2011. do 2012. godine.

Za reprezentaciju Jugoslavije, kasnije SCG i na kraju Srbije nastupio na 36 utakmica i postigao jedan pogodak. Bio je jedan od oslonaca reprezentacije Srbije i Crne Gore u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Nemačkoj, ali nakon što iz taktičkih razloga selektora Ilije Petkovića nije bio starter u premijernom meču sa Holandijom (0:1), bio je vidno nezadovoljan. U meču sa Argentinom (0:6) dobija i drugi žuti karton, tako da je propustio meč sa Obalom Slonovače (2:3).

Iako je vrlo retko nastupao za engleski Portsmaut i kasniji selektor reprezentacije Srbije Havijer Klemente imao je poverenje u ovog vezistu. Poslednji meč za Srbiju zabeležio je 22. avgusta 2007. godine protiv Belgije (2:3).

--------------------------------------

Albert Nađ (mađ. Nagy Albert; Zemun, 29. oktobar 1974) je bivši srpski fudbaler. Igrao je na poziciji veznog igrača. Od 2017. radi kao fudbalski trener, a trenutno je na klupi Teleoptika.

Za beogradski Partizan je nastupao u dva navrata, od 1992. do 1996, pa posle perioda provedenog u Španiji, vratio se u matični klub 2002. i već 2003. je sa crno-belima izborio plasman u Ligu šampiona. Odigrao je ukupno 406 utakmica u `crno-belom` dresu i postigao 33 gola. Sa Partizanom osvojio pet titula prvaka i jedan trofej u Kupu Jugoslavije.

Pored Partizana u Srbiji je igrao još za Čukarički, a u inostranstvu je nastupao za španske klubove Real Betis (1996–98), Ovijedo (1998–2002) i Elče (2001), kao i za ruski Rostov (2007).

Za reprezentaciju SRJ / SCG je odigrao 45 utakmica i postigao tri gola. Sa nacionalnim timom je igrao na Evropskom prvenstvu 2000. u Belgiji i Holandiji kao i na Svetskom prvenstvu 2006. u Nemačkoj.

Za seniorsku reprezentaciju SR Jugoslavije je debitovao 23. decembra 1994, na prijateljskoj utakmici protiv Brazila koja je odigrana na stadionu Olimpiko monumental u Porto Alegreu. Na svojoj drugoj utakmici, 31. januara 1995, protiv Hong Konga je postigao svoj prvi gol u nacionalnom dresu.

Odlukom selektora Slobodana Santrača, Nađ nije putovao na Svetsko prvenstvo 1998. u Francuskoj, iako je odigrao gotovo sve mečeve u kvalifikacijama, i to na mestu levog beka. Nađ se dve godine kasnije, kod novog selektora Vujadina Boškova, našao na spisku igrača za Evropsko prvenstvo 2000. u Belgiji i Holandiji. Na tom prvenstvu je nastupio na dve utakmice grupne faze, u remiju protiv Slovenije (3:3) i u pobedi nad Norveškom (1:0).

Nakon četiri godine pauze, Nađ je u aprilu 2004. ponovo zaigrao za reprezentaciju kod selektora Ilije Petkovića. Odigrao je svih 90. minuta prijateljske utakmice sa Severnom Irskom (1:1). Nastupio je i na dva susreta u uspešnim kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2006 u Nemačkoj, i to u pobedama protiv Litvanije (0:2) u gostima i protiv Bosne i Hercegovine (1:0) u Beogradu.

Selektor Ilija Petković je uvrstio Nađa na konačan spisak igrača koji putuju na Svetsko prvenstvo u Nemačkoj, pa je tako Nađ u poznim igračkim godinama dobio priliku da zaigra na Mundijalu. Na Mundijalu u Nemačkoj, reprezentacija SCG je izgubila sve tri utakmice a Nađ je na sva tri susreta bio na terenu. Odigrao je celu utakmicu protiv Holandije, poluvreme protiv Argentine i pola sata protiv Obale Slonovače kada je zbog dva žuta kartona morao da napusti igru. Meč protiv Obale Slonovače mu je ujedno bio i poslednji u nacionalnom dresu.

----------------------------------------

Saša Ilić (Požarevac, 30. decembar 1977) je bivši srpski fudbaler. Najveći period karijere je proveo igrajući za beogradski Partizan. Igrao je u veznom redu.

Prošao je mlađe kategorije Partizana a za prvi tim je debitovao 1996. godine. Sa Partizanom je igrao u Ligi šampiona u sezoni 2003/04., potom odlazi na pozajmicu u španski klub Selta Vigo u prolećnom delu sezone, nakon pozajmice vraća se u Partizan. U sezoni 2004/05. osvojio je titulu sa Partizanom i postigao 101. gol u prvenstvima SRJ/SCG, čime je postao najbolji strelac tih takmičenja. Ilić je rekorder u broju odigranih utakmica u „crno-belom“ dresu, sa preko 800 odigranih utakmica za Partizan.[1]

Za vreme igranja u Partizanu postao je jedan od najomiljenijih igrača među Grobarima. U leto 2005. je potpisao za Galatasaraj, gde je dao dva gola odmah u svojoj prvoj utakmici u turskoj ligi i tu je igrao do 2007. pokazavši dobru igru. Iste godine prelazi u Salcburg.

Za reprezentaciju Srbije i Crne Gore igrao je 37 utakmice i postigao 4 gola. Saša Ilić je na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj 2006. postigao gol protiv reprezentacije Obale Slonovače.

Od maja 2006. Saša je oženjen Tijanom Slijepčević, koja je dipl. menadžer po struci.

Za reprezentaciju SR Jugoslavije, debitovao je 16. avgusta 2000. na meču sa Severnom Irskom u Belfastu. Standardan član državnog tima postao tokom mandata Ilije Petkovića (2003—2006). Igrao je na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj 2006. gde je postigao gol protiv reprezentacije Obale Slonovače, u porazu od 3-2.

Odigrao je ukupno 37. mečeva za državni tim, postigavši četiri gola. Svoj poslednji meč odigrao je 6. septembra 2008. protiv Farskih Ostrva u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2010.

----------------------------------------

Zvonimir Vukić (rođen 19. jula 1979. godine u Zrenjaninu, SFR Jugoslavija) je bivši srpski fudbaler i reprezentativac.

Vukić je karijeru počeo u Proleteru iz Zrenjanina, gde je prošao sve mlađe kategorije i debitovao za prvi tim sa svega 17 godina tokom sezone 1996/97. Postao je prvotimac i dobrim partijama privukao pažnju mnogih domaćih i stranih klubova. Godine 1998. potpisuje za Atletiko Madrid. Dve sezone je igrao u B timu, koji se takmičio u drugoj ligi, ali nikada nije dobio šansu u prvom timu.

U aprilu 2000. se vraća u Srbiju i potpisuje za Partizan. U dresu crno-belih doživeo je pravu afirmaciju. Igrao je tri i po sezone, postigavši 44 gola u prvenstvu. Bio je najbolji strelac nacionalnog prvenstva u sezoni 2002/03. sa 22 postignuta gola.

U leto 2003. potpisuje petogodišnji ugovor sa ukrajinskim Šahtjorom. U svojoj prvoj sezoni u klubu, postigao je 13 golova i bio najbolji strelac svog tima u svim takmičenjima. U narednoj sezoni debitovao je u Ligi šampiona.

U avgustu 2005. bio je pozajmljen premijerligašu Portsmutu. Svoj jedini gol u dresu Portsmuta postigao je 29. oktobra 2005. protiv Sanderlenda. Nakon odlaska trenera Alana Perena i povratka Harija Rednapa, dobijao je sve manju minutažu i napustio klub. U januaru 2006. se vratio u Partizan kao pozajmljen igrač do kraja sezone 2005/06. Nažalost, na prijateljskoj utakmici protiv Urala slomio je nogu i nakon duge pauze uspeo je da odigra samo dva meča u šampionatu.

Nakon što mu je istekao ugovor sa Šahtjorom, u leto 2008. potpisao je sa ekipom Moskve. U ukrajinskom klubu su tvrdili da Vukić ima još godinu dana ugovor sa njima i tražili su obeštećenje od milion evra, ali je FIFA ipak odlučila da može da pređe kao slobodan igrač. Na svom debiju 2. novembra 2008. protiv ekipe Tereka, postigao je gol. Nakon što je klub bankrotirao 2010. godine, Vukić je postao slobodan igrač.

Vukić je odigrao 26 utakmica za reprezentaciju SCG u periodu između 2003 i 2006. Svoj debi imao je 12. februara 2003. na utakmici sa Azerbejdžanom. Kasnije te godine, 11. oktobra 2003, postigao je svoj prvi gol u nacionalnom dresu, protiv Velsa na stadionu Milenijum u Kardifu.

Igrao je sjajno tokom kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2006, postigavši 4 gola. Iako je bio u procesu oporavka od povrede ipak je putovao na Svetsko prvenstvo, gde je ušao sa klupe na jednom meču.

----------------------------------------------

Ivan Ergić (21. januar 1981, Šibenik) je bivši srpski fudbaler i reprezentativac. Igrao je za reprezentaciju Srbije i Crne Gore na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj 2006. godine.

Ergić je rođen u Šibeniku, a živeo je u selu Gaćelezi. Kao dete sa porodicom odlazi u Australiju u grad Pert. Tamo je igrao na Australijskom univerzitetu za sport. Svoju profesionalnu karijeru započinje 1999. u ekipi Pert glorija.

Godine 2000. odlazi u Juventus, ali odmah biva poslat na pozajmicu u Bazel. Kasnije je i potpisao ugovor sa švajcarskim klubom vredan 1,6 miliona švajcarskih franaka. Postao je kapiten tima 2006. ali je 2008. predao traku saigraču Franku Kostancu. Svoju 150-u utakmicu kao starter u dresu Bazela odigrao je 10. maja 2008. protiv Jang Bojsa na Sent Jakob Parku. Bazel je pobedio sa 2-0 i osvojio šampionsku titulu. U junu 2009. napušta Bazel nakon što novi trener Torsten Fink nije želeo da produži ugovor sa njim. Proveo je devet godina u klubu i odigrao preko 200 mečeva.

Sledeća destinacija mu je bio turski Bursaspor. Sa njima je osvojio nacionalno prvenstvo u sezoni 2009/10. Tu je završio karijeru 2011. godine.

Iako je fudbalsko znanje stekao u Australiji, Ergić je odlučio da igra za Srbiju. 15. maja 2006. selektor Ilija Petković je objavio spisak za Svetsko prvenstvo 2006. u Nemačkoj, na kojem se našao i Ergić kao debitant. Svoj debi u dresu reprezentacije imao je u prijateljskom meču pred SP sa Urugvajem na Marakani. Za nacionalni tim odigrao je 11 mečeva bez postignutog gola, u periodu od 2006. do 2008.

-----------------------------------------------

Savo Milošević (rođen 2. septembra, 1973. u Bijeljini, SFR Jugoslavija) je bivši srpski fudbaler, a sadašnji fudbalski trener. Trenutno je trener FK Partizan. Igrao na poziciji napadača.

U karijeri je igrao za beogradski Partizan, nakon toga potpisao je za engleski klub Aston Vilu, pre nego što je proveo veliku većinu karijere u Španiji, gde je u 241 utakmici za četiri kluba, postigao ukupno 91 prvenstveni gol. Tokom svoje šesnaestogodišnje profesionalne igračke karijere, Milošević je postigao gotovo 300 zvaničnih golova u nešto više od 660 nastupa.

Odigrao je 102 utakmice i postigao 37 golova za reprezentaciju Jugoslavije, SCG i Srbije. Zajedno sa Patrikom Klojvertom bio je najbolji strelac na Evropskom prvenstvu 2000. sa 5 postignutih golova. Trenutno je trener Partizana.

Radio je kao potpredsednik u Fudbalskom savezu Srbije. Dana 27. marta 2019. je raskinuo ugovor sa Fudbalskim savezom Srbije da bi istog dana postao trener Partizana.

--------------------------------------

Mateja Kežman (12. april 1979, Zemun, SFRJ) bivši je srpski fudbaler. Igrao je na poziciji napadača.

Fudbalom je počeo da se bavi u Zemunu a pravu afirmaciju je stekao u Partizanu sa kojim je bio najbolji strelac lige. Nakon beogradskih crno-belih igra za PSV Ajndhoven gde nastavlja da bude efikasan i postaje najbolji strelac i u Holandiji. Nakon PSV-a prelazi u Čelsi kod trenera Murinja a kasnije je igrao za Atletiko Madrid, Fenerbahče, PSŽ, Zenit a pred kraj karijere je igrao u BATE Borisovu i Južnoj Kini.

Za reprezentaciju SRJ i SCG je u periodu od 2000. do 2006. godine odigrao 49 utakmica i postigao 17 golova. Igrao je na Evropskom prvenstvu 2000. godine u Belgiji i Holandiji i na Svetskom prvenstvu 2006. godine u Nemačkoj.

Prvi nastup u reprezentaciji SR Jugoslavije je imao u prijateljskom meču protiv Kine, u maju 2000. godine, u kome je i postigao gol. Selektor Vujadin Boškov je uvrstio Kežmana u tim za Evropsko prvenstvo u fudbalu 2000. u Belgiji i Holandiji, ali je u jedinoj utakmici koju je odigrao protiv Norveške dobio crveni karton nakon tridesetak sekundi igre zbog starta nad Erikom Miklandom.

Bio je član reprezentacije u neuspešnim kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2002. godine u Južnoj Koreji i Japanu. Usledile su kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2004. godine u Portugalu, gde je Kežman takođe redovno dobijao poziv. Ipak nakon utakmice protiv Azerbejdžana koja je odigrana na Stadionu pod Goricom i završena sa razočaravajućih 2:2, Kežman je tražio odmor od reprezentacije nezadovoljan time što ga je selektor Savićević zamenio u 59. minutu igre. U nastavku kvalifikacija Kežman nije igrao sve dok Savićević nije podneo ostavku.

Posle Savićevića novi selektor postaje Ilija Petković, nakon čega Kežman postaje nosilac reprezentacije i jedan od najzaslužnijih za plasman SCG na Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 2006. pošto je u kvalifikacijama postigao 5 golova, uključujući odlučujuće protiv Španije i Bosne i Hercegovine. Međutim, reprezentacija je na SP doživela debakl i zauzela poslednje, 32. mesto, a Kežman je isključen u porazu Srbije i Crne Gore od Argentine 6:0 i označen kao jedan od krivaca za loš uspeh reprezentacije.

Novi selektor reprezentacije Srbije Havijer Klemente nije pozivao Kežmana u reprezentaciju, iako je Kežman više puta isticao da želi da igra. Posle debakla naše reprezentacije u kvalifikacijama za EP 2008. na mesto selektora dolazi Miroslav Đukić, a kasnije i Radomir Antić ali ga i oni nisu pozivali u reprezentaciju.

---------------------------------------

Nikola Žigić (Bačka Topola, 25. septembar 1980) je bivši srpski fudbaler. Kao napadač igrao je i za reprezentaciju Srbije. Sa visinom od 2,02 m bio je jedan od najviših fudbalera sveta. Odigrao je pedeset sedam utakmica za reprezentaciju i postigao dvadeset golova.

Za reprezentaciju je odigrao 57 utakmica i postigao 20 golova. Debitovao je 31. marta 2004. protiv Norveške (0:1) u Beogradu. Učestvovao je na dva Svetska prvenstva. Prvi put u Nemačkoj 2006. godine, kada je u dva odigrana meča postigao gol protiv Obale Slonovače (2:3), a drugi put u Južnoj Africi 2010. godine, gde je odigrao sva tri susreta, ali u oba slučaja nacionalni tim nije prošao grupnu fazu takmičenja. Poslednji put je u dresu Srbije nastupio 15. novembra 2011. godine protiv Hondurasa (0:2).

--------------------------------------------

Danijel Ljuboja (Vinkovci, 4. septembar 1978) bivši je srpski fudbaler. Igrao je 19 puta za reprezentaciju i postigao jedan gol. Igrao je na poziciji napadača.

Za reprezentaciju Srbije i Crne Gore je odigrao 19 utakmica i postigao 1 gol. Svoj debi je imao 2003. na meču sa Azerbejdžanom. Bio je član reprezentacije na Svetskom prvenstvu 2006. u Nemačkoj.

----------------------------------

Mirko Vučinić (rođen 1. oktobra 1983. u Nikšiću) je bivši crnogorski fudbaler.

Karijeru je započeo u fudbalskom klubu Sutjeska iz Nikšića, i u prvom timu zaigrao kada je imao 16 godina i 1 dan. Dugo je držao rekord u srpskom fudbalu kao najmlađi debitant u prvoj saveznoj ligi, sve do trenutka kada je Slavko Perović u beogradskom Obiliću debitovao za prvi tim sa 15 godina i 311 dana. Međutim, posle te utakmice nastao je veliki problem, koji je pretio da dovede do pravog skandala. Utvrđeno je da Perović nije imao neophodno specijalno lekarsko uverenje, ali s obzirom na to da je Partizan pobedio, niko se nije žalio, pa je sve nekako zataškano.[traži se izvor]

Međutim, Mirko Vučinić je još uvek najmlađi strelac u istoriji, pošto je na debiju postigao pogodak.

U Italiju je došao 1999. godine u Leče gde je igrao punih pet sezona, i odigrao 111 utakmica i postigao 34 gola.

U Romu je stigao 2006. na pozajmicu iz Lečea za 3,5 miliona eura. Nakon jednogodišnje pozajmice i dobrih igara te godine, uprava Rome je odlučila da otkupi njegov ugovor vredan 7,5 miliona eura. Sa Romom osvaja dva Kupa Italije (2007. i 2008.) i jedan Superkup (2008)

Od jula 2011. nastupao za torinski Juventus sa kojim je osvojio tri titule prvaka (2012, 2013. i 2014.) i dva Superkupa (2013. i 2014).

U julu 2014. prešao je u redove Al Džazire iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Sa timom iz Abu Dabija potpisao je ugovor na tri godine, a italijanski mediji naveli su da će zaraditi oko 15 miliona evra, ne računajući određene bonuse.

Trostruki strelac na prvoj utakmici baraža za Evropsko prvenstvo mladih reprezentacija u kome je reprezentacija SCG savladala Hrvatsku sa 3:1 (1:1). Nažalost, na tom Evropskom prvenstvu za igrače do 21. godine je istegao ligamente kolena i propustio Svetsko prvenstvo 2006. u Nemačkoj.

Odigrao je 3 susreta za reprezentaciju Srbije i Crne Gore. Debitovao je 4. juna 2005. protiv Belgije (0:0) u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2006. a igrao je još i tri dana kasnije protiv Italije (1:1) u Torontu i 1. marta 2006. protiv Tunisa (1:0).

Od formiranja fudbalske reprezentacije Crne Gore, je kao kapiten predvodio „sokolove“.

slanje preporuceno, POSTEXPRESOM
POUZECEM -- N E S A L J E M

Predmet: 61762141
STR. 22
23 X 17 cm
reprezentacija fudbal
selektor - ilija petkovic
dragoslav jevric, oliver kovacevic, vladimir stojkovic, goran gavranovic
ivica dragutinovic, mladen krstajic, nemanja vidic, milan dudic
nenad djordjevic, dusan basta, dejan stankovic, igor duljaj
predrag djordjevic, ognjen koroman, albert nadj, sasa ilic, zvonimir vukic
ivan ergic, savo milosevic, mateja kezman, nikola zigic
danijel ljuboja i mirko vucinic

Ilija Petković (Knin, 22. septembar 1945) je bivši fudbaler, fudbalski trener i bivši selektor fudbalske reprezentacije Srbije i Crne Gore.

Petković je igračku karijeru počeo u kninskom ligašu Dinari. U 19. godini je došao u Beograd gde je postao igrač OFK Beograda za koji je igrao ukupno 16 sezona, najpre od 1964. do 1973. godine, a zatim i od 1976. do 1983. U sezoni 1965/66. sa OFK Beogradom je osvajio Kupu Jugoslavije. Za OFK Beograd je odigrao 417 utakmica i postigao 68 golova. Zbog njegove brzine i eksplozivnosti zvalu su ga „tajfun sa Karaburme“.

Petković je tri godine, od 1973. do 1976, igrao za francuski Troa.

Za selekciju Jugoslavije je igrao od 1968. do 1974. godine. U tom periodu reprezentativni dres je oblačio 43 puta i postigao šest golova.

Za reprezentaciju je debitovao 24. aprila 1968. na stadionu Crvene zvezde. Jugoslavija je bila domaćin Francuskoj u revanš susretu četvrtfinala Kupa nacija. U prvoj utakmici, odigranoj 18 dana ranije u Marselju, bilo je 1:1. Iliji Petkoviću je trebalo tri minuta da postigne i prvi gol. Drugi put među strelce se upisao u 33. minutu. Na kraju, Jugoslavija je pobedila Francusku 5:1.

Ta pobeda je donela Jugoslovenima plasman na završni deo Kupa nacija, koji je održan u junu te godine u Italiji. Na završnom turniru su u polufinalu pobedili Englesku sa 1:0 golom Džajića čime su se plasirali u finale. Rezultat finala protiv domaće selekcije je bio 1:1 pa je po tadašnjim pravilima odigrana nova utakmica koju su Italijani dobili sa 2:0. U toj utakmici Petković nije igrao zbog povrede.

Petković je učestvovao u reprezentaciji koja se plasirala na Svetsko prvenstvo u fudbalu 1974. pobedivši u baraž meču reprezentaciju Španije. Igrao je na većini utakmica i postigao je osmi pogodak u pobedi protiv Zaira od 9:0. Na tom prvenstvu je i završio reprezentativnu karijeru. Posljednju utakmicu je odigrao protiv Poljske u porazu 2:1. Reprezentacije je prvenstvo okončala u frugoj grupnoj fazi.

Ilija Petković je u dva navrata bio selektor nacionalnog tima. Prvi put je radio od jula 2000. do februara 2001. godine. U tom razdoblju „plavi“ su ostvarili pobedu u prvoj utakmici Prve grupe kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2002. godine, a savladan je Luksemburg u gostima. Takođe, nacionalni tim Jugoslavije u januaru 2001. osvojio je prvo mesto na „Sahara kupu“ održanom u Indiji.

Posle tog turnira, Petković je otišao u Kinu. U Fudbalski savez, na mesto selektora, vratio se krajem jula 2003. godine. Bio je to izuzetno težak trenutak za domaći fudbal jer je samo mesec ranije reprezentacija poražena od Azerbejdžana u Bakuu sa 2:1 u utakmici kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 2004.

Pod Petkovićevim rukovodstvom su u nastavku kvalifikacija zabeležene dve pobede nad Velsom i remi protiv Italije koji nisu bili dovoljni da se obezbedi plasman na kontinentalno prvenstvo.

Petković je ostao na mestu selektora i na početku narednih kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2006.[1] Kvalifikacije su uspešno okončane, a tokom 10 kvalifikacionih mečeva nije zabeležen nijedan poraz, a primljen je samo jedan gol.

U tim za Svetsko prvenstvo je nakon povrede Mirka Vučinića pozvao sina Dušana pa ga je pod pritiskom medija na kraju izostavio sa spiska. Reprezentacija Srbije i Crne Gore je prvenstvo u Nemačkoj 2006. završila kao poslednja, na 32. mestu, zabeleživši poraze od Holandije, 1:0, Agrentine, 6:0 i Obale Slonovače, 3:2.

------------------------------------------------

Dragoslav Jevrić (Berane, 8. jul 1974) je bivši srpski fudbalski golman. Za reprezentacije SR Jugoslavije i Srbije i Crne Gore nastupao je 43 puta. Sa svojom suprugom Teodorom ima ćerku Miu.

Fudbalsku karijeru započeo je u FK Berane (tada FK Ivangrad), a nakon toga profesionalnu karijeru nastavlja u Rudaru iz Pljevalja i od 1992. godine u FK Priština.

Od 1993. godine igrao je za Obilić, a od 1995. godine za Crvenu zvezdu. Nakon toga igrao je i za Vitese, Ankaraspor, Makabi Tel Aviv, Makabi Petah Tikvu i Omoniju, gde je završio karijeru 2012. godine.

U kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u fudbalu 2006. u Nemačkoj Jevrić na sedam uzastopnih utakmica nije primio gol. Jedini gol u kvalifikacijama je primio protiv Španije 17. novembra 2005.

Na Svetskom prvenstvu 2006. Jevrić je sa reprezentacijom Srbije i Crne Gore zauzeo poslednje mesto, primivši 10 golova u 3 utakmice.

Nakon razdruživanja Srbije i Crne Gore, Jevrić je odlučio da igra za Srbiju. Pozvan je za prijateljsku utakmicu protiv Češke (prvu međunarodnu utakmicu reprezentacije Srbije) 4. avgusta 2006, ali nije ulazio u igru. Nakon ovoga Jevrić se povukao iz reprezentacije.

---------------------------------------------

Oliver Kovačević (Split, 29. oktobar 1974) je bivši srpski fudbalski golman). U karijeri je igrao za FK Rad, FK Milicionar, FK Železnik, Samsunspor i CSKA iz Sofije.

-------------------------------------------------

Vladimir Stojković (Loznica, 28. jul 1983) je srpski fudbalski golman koji trenutno nastupa za Partizan i reprezentaciju Srbije.

Rođen je u Loznici. Njegova majka Kosa Stojković bila je atletska reprezentativka Jugoslavije, u bacanju diska.

Počeo je da brani u rodnoj Loznici za istoimenu ekipu. Sa 17 godina je prešao u Crvenu zvezdu. Tada je prvi golman Crvene zvezde bio Vladimir Dišljenković, pa Stojković nije uspeo da se izbori za mesto u timu. Branio je samo na jednoj zvaničnoj utakmici, pre nego što je otišao na šestomesečnu pozajmicu u Leotar iz Trebinja. Nakon isteka pozajmice, otišao je u Zemun u kojem je proveo dve sezone.

Kada je Vladimir Dišljenković, leta 2005. otišao u ukrajinski Metalurg iz Donjecka, Stojković se vratio u Crvenu zvezdu. Tadašnji trener, Valter Zenga, češće je na početku sezone ukazivao šansu iskusnijem Ivanu Ranđeloviću. Tokom sezone Stojković se izborio za mesto standardnog čuvara mreže. Najbolju utakmicu sezone Stojković je odigrao protiv Rome, kada je odbranio jedanesterac Antoniju Kasanu. Te sezone je Zvezda osvojila duplu krunu, ali u utakmici finala kupa protiv OFK Beograda, Stojković nije branio. Prema glasinama, pred sam početak meča je došao u sukob sa tadašnjim predsednikom Draganom Stojkovićem.

Tokom leta 2006. godine je iz Crvene zvezde prešao u francuski Nant, uz obeštećenje od oko 3 miliona evra. Nakon dobrih prvih nekoliko utakmica, forma mu je znatno opala. Nekoliko primljenih golova nakon njegovih grešaka koštale su ga mesta u startnoj postavi. Nakon dolaska Fabijana Barteza u klub, otišao je u holandski Vitese na pozajmicu.

U portugalski Sporting je prešao 11. jula 2007. uz obeštećenje od 1,5 miliona evra Nantu. Stojković je tada potpisao petogodišnji ugovor. Nakon nekoliko utakmica se povredio. Na golu ga je zamenio mladi Rui Patrisio, koji je iskoristio šansu i nastavio da bude prvi golman i nakon Stojkovićevog oporavka od povrede. Nezadovoljan time što nije u prvom planu, došao je u sukob sa trenerom Paulom Bentom, nakon čega je izgubio i mesto i na klupi. Tokom leta 2008. pojavile su se informacije da bi Stojković mogao da pređe u Everton, ali od tog transfera na kraju nije došlo.

U januaru 2009. odlazi na pozajmicu u španski Hetafe, gde je iskoristio povredu Argentinca Oskara Ustarija i branio na pet mečeva. Tokom leta 2009. pojavila se mogućnost da se vrati u Crvenu zvezdu kao pozajmljen igrač, zajedno sa saigračem iz Sportinga Milanom Purovićem, ali do dogovora dva kluba ipak nije došlo.

Dana 27. avgusta 2010. godine objavljeno je da je Stojković potpisao jednogodišnji ugovor o pozajmici sa prvakom srpske lige Partizanom, samo nekoliko dana pošto je uspeo da se plasira u Ligu šampiona. Ugovor između Sportinga i Partizana je takav da Stojković 45.000 evra mesečno dobija 80% od portugalskog tima a ostalih 20% od srpskog, što znači da bi on za 10 meseci bio plaćen od Sportinga 360.000 evra, a od Partizana 90.000.

U Partizanu se zadržao do januara 2014. kada je potpisao za grčki Ergotelis. Za tri i po godine u Partizanu, Stojković je osvojio 3 titule i 1 kup, a u sezoni 2012/13. se našao u idealnom timu sezone u Superligi Srbije. Postigao je i jedan gol. To se desilo u avgustu 2012. protiv BSK Borče, sa bele tačke u pobedi Partizana od 7–0. Treba napomenuti da je Stojković odbranio penal Aršavinu protiv Arsenala u Ligi šampiona. Na kraju 2013. godine, Stojković je proglašen za najboljeg igrača Partizana u 2013. godini.

Nakon pola godine u Grčkoj, Stojković prelazi u Makabi Haifu gde provodi naredne dve sezone i osvaja kup Izraela u sezoni 2015/16.

U leto 2016. Stojković se vraća u Englesku i potpisuje za drugoligaša Notingem forest. Dana 11. septembra je debitovao, protiv Aston Vile i ostavio vrlo dobar utisak. Od tada je branio na svakoj utakmici do kraja godine. Dana 30. decembra, Notingem je izgubio 3–1 na gostovanju od Njukasla. Stojković je loše branio na toj utakmici, i od tada je ispao iz startne postave. Do kraja sezone je branio samo na jednoj utakmici (protiv Fulama u februaru).

Usledio je povratak u Partizan, 15. avgusta 2017. godine Stojković se zvanično vratio u Humsku potpisavši jednogodišnji ugovor o pozajmici nakon čega bi trebalo da mu istegne ugovorna obaveza prema Notingem forestu. Na zvaničnom predstavljanju na stadionu Partizana Stojković je ponovo zadužio crno–beli dres sa brojem 88. Svoj novi debi na golu Partizana Stojković je imao u dvomeču plej–ofa za Ligu Evrope protiv mađarskog Videotona koji sa klupe predvodi bivši trener Partizana Marko Nikolić. Partizan je ukupnim trijumfom od 4:0 bio uspešniji i samim time izborio još jedno učešće u grupnoj fazi Lige Evrope što će biti odlična prilika za novo dokazivanje Vladimira Stojkovića i u evropskim utakmicama. Povratnički debi na golu Partizana u utakmicama domaćeg prvenstva Stojković je imao 27. avgusta 2017. kada je na stadionu Rajko Mitić bio najbolji akter 155. večitog derbija protiv domaćina Crvene zvezde u meču koji je završen podelom bodova 0:0.[16][17] Time je nastavio tradiciju nesavladivosti od strane protivničkih igrača u prvenstvenim derbi mečevima računajući nastupe i u Zvezdi i u Partizanu. Jedini kome je `uspelo` da ga savlada bio je tadašnji saigrač iz Partizana Milan Obradović u 145. večitom derbiju.[18] Dana 23. januara 2018. godine Stojković je potpisao novi četvorogodišnji ugovor sa Partizanom po kojem bi u Humskoj mogao da ostane i do kraja karijere.

Za mladu fudbalsku reprezentaciju Srbije i Crne Gore je branio na 24 utakmice;
Za seniorsku reprezentaciju Srbije je branio na 84 utakmica, (2006–2018)
Učestvovao je na dva Evropska prvenstva za igrače do 21 godine i osvojio je jednu srebrnu medalju. Na Evropskom prvenstvu 2005. u Nemačkoj je sa reprezentacijom stigao do finala u kojem su poraženi od Italije, ali je Stojković tada bio rezerva Nikoli Milojeviću i nije ulazio u igru. Na Evropskom prvenstvu 2006. u Portugalu je bio kapiten reprezentacije u odsustvu suspendovanog Danka Lazovića. Reprezentacija je tada ispala u polufinalu, u utakmici koju je Ukrajina dobila nakon izvođenja jedanesteraca.

Bio je u sastavu A selekcije za Svetsko prvenstvo 2006. na kome je bio rezerva Dragoslavu Jevriću. Tek nakon dolaska Havijera Klementea na klupu reprezentacije, dobio je priliku da debituje. Bilo je to 16. avgusta 2006. kada je Srbija pobedila Češku sa 3-1 u prijateljskoj utakmici. Nakon smene Klementea, bio je standardan i kod Miroslava Đukića, koji ga je uvrstio i u sastav reprezentacije za Letnje olimpijske igre 2008. u Pekingu. Mesto prvog čuvara mreže je zadržao i kod Radomira Antića, uprkos tome što nije prvi golman svoje ekipe.

Dana 18. juna 2010. u utakmici grupe D protiv reprezentacije Nemačke na Svetskom prvenstvu 2010. u Južnoj Africi, Vladimir je odbranio penal Podolskog, čime je doprineo pobedi Srbije od 1:0, a na kraju meča je proglašen igračem utakmice.

Tokom kvalifikacija za Evropsko prvenstvo u Ukrajini i Poljskoj 2012. selektor Vladimir Petrović šansu je ukazivao Bojanu Jorgačeviću i Željku Brkiću, dok Stojkovića nije bilo u timu nakon čuvenog skandala u Đenovi. Ono što nije hteo da uradi tadašnji selektor Vladimir Petrović uradio je njegov privremeni naslednik Radovan Ćurčić – godinu dana posle pokušaja linča, pozvao je Stojkovića za prijateljske mečeve sa Meksikom i Hondurasom. U kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2014. u Brazilu, kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2016. u Francuskoj i kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2018. u Rusiji ponovo postao nezamenljiv na golu Orlova.

-----------------------------------------

Ivica Dragutinović (Prijepolje, 13. novembar 1975) je bivši srpski fudbaler i reprezentativac, koji je igrao na poziciji štopera i levog beka.

Afirmisao se u dresu čačanskog Borca (1993–1996), a kao internacionalac nastupao je u Belgiji za Gent (1996–2000) i Standard iz Liježa (2000–2005). Od 2005. do kraja karijere 2011. igrao je u španskoj Sevilji.

U reprezentaciji je debitovao 13. decembra 2000. protiv Grčke (1:1) u Ksantiju. Odigrao je 49 utakmica za najbolji državni tim.

U kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2006. bio je standardni član odbrane reprezentacije Srbije i Crne Gore (Gavrančić, Vidić, Krstajić, Dragutinović) koja je u kvalifikacijama primila samo jedan pogodak.

--------------------------------------------

Mladen Krstajić (rođen 4. marta, 1974. u Zenici, SFR Jugoslavija) je bivši srpski fudbaler i državni reprezentativac.

Krstajić je ponikao u mlađim kategorijama Čelika iz Zenice (1984–1992), a u jeku ratnih sukoba 1992. godine dolazi u Kikindu.[2] Kao seniorski fudbaler je debitovao u Senti odakle nakon pola godine prelazi u OFK Kikindu, koji je u to vreme bio član Prve B lige.

Nakon zapaženih partija u dresu Kikinde, interesovanje za njega su pokazali Partizan i Crvena zvezda. Krstajić se odlučio za Partizan, klub za koji je navijao. Uskoro postaje prvotimac `crno-belih` i igra na poziciji levog beka, a kasnije prelazi na poziciju štopera. S Partizanom osvaja tri titule prvaka (1995/96, 1996/97, 1998/99) i jedan nacionalni kup (1997/98). Iz tog perioda ostala je upamćena njegova partija protiv Rijeke u kvalifikacijama za Ligu šampiona 1999/00, kada je sa dva gola doneo pobedu Partizanu od 3-1.[3]

U leto 2000. godine Krstajić dobija poziv iz Nemačke i prelazi u Verder Bremen gde sa uspehom nastupa četiri sezone a u sezoni 2003/04. osvaja sa timom iz Bremena „duplu krunu“ (Bundesligu i nemački kup). Već naredne sezone postaje član Šalkea za koji nastupa narednih pet sezona i postaje kapiten.[4] Za sve vreme provedeno u Nemačkoj, Krstajić je izgradio status jednog od najboljih odbrambenih igrača Bundeslige.

U leto 2009. Krstajić se vraća u Partizan,[5] i u prvoj sezoni osvaja još jednu titulu prvaka sa „crno-belima“, dok je u drugoj osvojio „duplu krunu“ (prvenstvo i kup).

Za reprezentaciju SRJ, SCG i Srbije je odigrao 59 utakmica i postigao 2 gola. Debitovao je 5. septembra 1999. u kvalifikacijama za EP 2000 protiv BJR Makedonije (3:1) u Beogradu. U kvalifikacijama za SP 2006 bio je standardni član „čuvene odbrambene četvorke“ (Nemanja Vidić, Mladen Krstajić, Goran Gavrančić i Ivica Dragutinović) koja je u kvalifikacijama primila samo jedan pogodak.

Nakon neuspeha reprezentacije Srbije i Crne Gore na SP 2006, najavio je povlačenje iz reprezentacije, ali je na nagovor predsednika FSS Zvezdana Terzića i selektora Havijer Klementea, pristao da pomogne novoformiranoj reprezentaciji Srbije u kvalifikacijama za EP 2008, a potom je odigrao i nekoliko susreta u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2010. u Južnoj Africi.

-------------------------------------------

Nemanja Vidić (Titovo Užice, 21. oktobar 1981) je bivši srpski fudbaler. Igrao je na poziciji centralnog odbrambenog igrača.

Započeo je karijeru u Slobodi iz Užica, da bi zatim prešao u Crvenu zvezdu, odakle je u julu 2004. godine prešao u Spartak iz Moskve za 6,5 miliona evra. Na dan 5. januara 2006. godine, Nemanja Vidić je prešao u Mančester junajted za 10,25 miliona evra. Sa Crvenom zvezdom je osvojio duplu krunu 2004, a sa Mančesterom osvojio tri uzastopna prvenstva Engleske (i 5 ukupno), 3 puta Liga kup, 5 puta FA Komjuniti šild, jednom Ligu šampiona i Svetsko klupsko prvenstvo u fudbalu 2008. Vidić je 6. maja 2014. godine odigrao poslednju utakmicu za Junajted, a nakon isteka ugovora kao slobodan igrač prešao u Inter.

Debitovao je za fudbalsku reprezentaciju 12. oktobra 2002. u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Napulju, protiv Italije (1:1). Za reprezentaciju je odigrao 56 utakmica i dao 2 gola.[1]

Dana 29. januara 2016. Vidić je objavio kraj igračke karijere.

-------------------------------------------

Milan Dudić (rođen 1. novembra 1979. u Kraljevu) je bivši srpski fudbaler. Igrao je u odbrani.

Fudbalom se počeo baviti u lokalnom klubu Magnohrom iz Kraljeva, da bi nakon toga nastupao i za Bane iz Raške i kraljevačku Slogu. Godine 1998. oblači dres beogradskog prvoligaša FK Čukarički Stankom, koji ga najpre šalje na pozajmicu u svoju filijalu FK Komgrap, da bi nakon toga odigrao sjajne tri sezone (1999–2002) u dresu `brđana`.

U zimskom prelaznom roku 2002. postaje član beogradske Crvene zvezde. U Crvenoj zvezdi je igrao četiri i po sezone i zabeležio 142 nastupa u zvaničnim mečevima uz 14 postignutih golova. Učestvovao je u osvajanju dve šampionske titule 2004. i 2006. godine i tri nacionalna kupa 2002, 2004. i 2006. godine. Bio je standardni član odbrambene linije Crvene zvezde iz sezone 2003/04, koja je u šampionatu Srbije i Crne Gore primila samo 13 golova, što je i danas rekord kluba u jednoj prvenstvenoj sezoni.

Od 2006. do 2011. nastupao za austrijski Red Bul Salcburg, gde je prešao na poziv Lotara Mateusa, koji ga je poznavao iz dana kada je predvodio beogradski Partizan. Sa austrijskim timom osvojio tri titule prvaka (2007, 2009, 2010). Od 2011. do 2014. bio je član Šturma iz Graca u kome je i završio karijeru.

Kao član Čukaričkog debitovao je i za reprezentaciju 28. juna 2001. godine u porazu od Paragvaja (0:2). Za nacionalni tim odigrao je ukupno 13 utakmica, a poslednju na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj 2006. godine protiv Obale Slonovače. Taj meč je igran bez takmičarskog značaja, jer su obe ekipe u prethodnim mečevima izgubile sve šanse za plasman u osminu finala. Utakmica protiv Obale Slonovače Dudiću nije ostala u lepom sećanju, jer je skrivio dva penala i afrički tim je slavio sa 3:2. To mu je bio i poslednji nastup u dresu sa državnim grbom.

-----------------------------------------------------

Nenad Đorđević (Paraćin, 7. avgust 1979) bivši je srpski fudbaler.

Nastupao za FK Zemun, FK Jedinstvo iz Paraćina (1998—99) i beogradski Obilić (1999—2003), da bi od 2003. obukao „crno-beli” dres FK Partizan koji je nosio do 2010. godine, sa izuzetkom šestomesečnog izleta u japanski DžEF junajted (2007). Bio je učesnik Lige šampiona (2003) sa Partizanom i kapiten ekipe koja je po prvi put u istoriji kluba osvojila dve uzastopne „duple krune” (2008, 2009).

Bio kapiten beogradskog Partizana sve do zimske pauze u sezoni 2009—10, kada mu je po povratku sa odmora rečeno da klub ne računa na njega i da ne dolazi na prozivku pred početak priprema.[1] Đorđevićev ugovor sa Partizanom je trajao još dve i po godine, a kada je počeo da trenira sa mlađim kategorijama, bilo je jasno da će definitivno potražiti novi klub.

U aprilu 2010. nastavio karijeru u ruskoj ekipi Krila Sovjetov, nakon što je sporazumno raskinuo ugovor sa crno-belima. U timu iz Samare nastupao sve do januara 2012. kada je dobio otkaz zbog krajnje bizarnog razloga, a to je njegova visina, jer je trener ruskog tima odlučio da je previše dobar za klupu, a previše nizak za prvu postavu?![4]

Karijeru nastavio u Švedskoj gde je nastupao za Kalmar (2012—2016) i nižerazredni IFK Berga (2016).

Nenad Đorđević je 17 puta nastupao za reprezentaciju SR Jugoslavije/Srbije i Crne Gore i postigao jedan gol. Za seniorsku fudbalsku reprezentaciju SR Jugoslavije je debitovao 17. aprila 2002. u prijateljskoj utakmici protiv reprezentacije Litvanije. Bio je u sastavu reprezentacije Srbije i Crne Gore na Svetskom prvenstvu 2006., gde je odigrao dve utakmice.

-------------------------------------------------

Dušan Basta (Beograd, 18. avgust 1984) srpski je fudbaler. Igra kao desni bek.

Dušan Basta je 18 puta nastupao za fudbalsku reprezentaciju Srbije i postigao 2 gola. Za nacionalni tim je debitovao 31. marta 2005. protiv reprezentacije Španije.

Za mladu reprezentaciju Srbije odigrao je 18 utakmica i učestvovao na dva Evropska prvenstva, 2005 godine u Portugaliji i 2007 godine u Holandiji. Prve fudbalske korake napravio je sa 8 godina, a sa 13 je došao u fudbalski klub Crvena zvezda.

Fudbal je počeo da trenira sa osam godina u PKB-u iz Padinske Skele, a sa 13 godina je stigao u Crvenu zvezdu. Pripadao je čuvenoj generaciji ’84, poslednjoj koja je u velikom broju iznedrila prvotimce, koji su ostavili trag u klubu. Basta je bio član prvog tima Crvene zvezde od 2002. do 2008. godine. Odigrao je 136 zvaničnih utakmica, postigao osam golova i učestvovao u osvajanju tri duple krune 2004, 2006. i 2007. godine.

Za Zvezdu je debitovao na svoj 18. rođendan u porazu protiv Sutjeske (0:1) u Nikšiću u drugom kolu šampionata 2002/03, kada je trener ekipe bio Zoran Filipović. Te sezone je uglavnom ulazio sa klupe za rezerve i imao vrlo kratku kosu, za razliku od kasnijeg perioda, kada je bio prepoznatljiv po dugoj plavoj kosi. Sakupio je 12 ligaških mečeva, tri u Kupu i jedan u Kupu UEFA, a ujedno je na dvojnu registraciju igrao i u dresu Jedinstva sa Uba. Povratkom Slavoljub Muslina na klupu Zvezde, samo su Marko Perović i Dejan Milovanović iz generacije 1984. nastavili da igraju za prvi tim, tako da je Basta u osvajanju titule i Kupa 2003/04. odigrao po jedan meč u oba takmičenja, ali je zato u ekipi Jedinstva na 27 susreta postigao devet golova u Drugoj ligi.

U sezoni 2004/05. se ustalio u timu Crvene zvezde po desnoj strani terena. Ljupko Petrović je kratko vodio tim u kvalifikacijama za Ligu šampiona, a kasnije ga je nasledio Ratko Dostanić. Dušan je na 23 ligaška meča postigao dva gola, po jedan protiv OFK Beograda (4:2) i Hajduka sa Liona (4:0). Nastupio je i u svim mečevima u kvalifikacijama za Ligu šampiona protiv Jang Bojsa i PSV-a, a veliki uspon u njegovoj karijeri naglo je prekinut u 44. minutu 124. večitog derbija protiv Partizana (1:1), kada mu je Albert Nađ startom na sredini terena pored aut linije slomio ruku. Basta je pauzirao pet meseci i nosio protezu na ruci. Ipak, vratio se na teren i ponovo zaigrao u prepoznatljivo dobroj formi. U Kupu UEFA 2005/06. zabeležio je šest utakmica i postigao gol na gostovanju protiv Strazbura (2:2) u poslednjem kolu E grupe. Zvezda je ispustila pobedu u poslednjim sekundama i mogućnost da prezimi u Evropi posle 14 godina. Ipak, bila je to odlična sezona za klub. Superiorno je osvojena dupla kruna, a Basta je u šampionatu zabeležio 25 odigranih mečeva. Bio je peti najbolje ocenjeni igrač lige i našao se u idealnom timu sezone po izboru Sportskog žurnala. U osvajanju Kupa odigrao je tri susreta i postigao dva gola, jedan u polufinalu protiv Radničkog (5:0) u Nišu i u 117. minutu drugog produžetka finalne utakmice protiv OFK Beograda (4:2), kada je Zvezda posle 0:2 napravila veliki preokret.

U novom pokušaju da se domogne grupne faze Lige šampiona Zvezdu je zaustavio Milan, koji je zbog nameštanja rezultata u Italiji trebalo da bude izbačen iz evrotakmičenja, ali im je UEFA ipak dozvolila da se takmiče. Basta je odigrao sve kvalifikacione mečeve, a u odbrani domaćih trofeja sakupio je 16 prvenstvenih i četiri Kup meča, gde se jednom upisao u strelce u šasnaestini finala protiv Sevojna (3:0). Plavokosi desni bek je u svojoj šestoj i poslednjoj sezoni (2007/08) u crveno-belom dresu odigrao ukupno 30 utakmica u svim takmičenjima i postigao dva gola. Ekipa nije uspela da prođe Glazgov Rendžers u poslednjoj rundi kvalifikacija za Ligu šampiona, pa je takmičenje nastavila u Kupu UEFA, gde je Basta u prvom meču prvog kola postigao pobedonosni gol protiv poljskog Groclina (1:0). Zabeležio je tri meča u kvalifikacijama za Ligu šampiona i šest u Kupu UEFA uz pomenuti pogodak. U domaćem prvenstvu odigrao je 20 susreta uz jedan gol u trijumfu protiv čačanskog Borca (4:0).

Karijeru je nastavio na Apeninskom poluostrvu u ekipi italijanskog Udinezea, čiji je član bio od 2008. do 2014. godine. Za Udineze je odigrao 105 mečeva u Seriji A uz devet pogodaka, a sezonu 2008/09 proveo je na pozajmici u Lečeu. U redovima ekipe iz Udina postao je standardan od sezone 2011/12, kada se na 31 ligaškoj utakmici pet puta upisao u strelce. U šampionatu 2012/13. na 28 mečeva postigao je jedan gol, a minule sezone je na 30 susreta zabeležio tri pogotka. Od sezone 2014/15. nosi dres rimskog Lacija.

Basta je za mladu selekciju Srbije i Crne Gore odigrao 13 utakmica, postigao dva gola i osvojio srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu u Holandiji 2007. godine. Za seniorski sastav nacionalnog tima debitovao je 31. marta 2005. protiv Španije (0:0). Bio je član reprezentacije na Svetskom prvenstvu 2006. u Nemačkoj, ali nije dobio priliku da zaigra. Odigrao je 18 mečeva za nacionalni tim i postigao dva gola, oba u pobedama protiv Kipra (3:1) i Makedonije (5:1).

------------------------------------------------------

Dejan Stanković (Beograd, 11. septembar 1978) je bivši srpski fudbaler i reprezentativac i aktuelni šef stručnog štaba Crvene zvezde. Igračku karijeru je završio 2013. u milanskom Interu. Posle povlačenja Save Miloševića postao je kapiten nacionalnog tima, a do povlačenja iz reprezentacije prvi kapiten reprezentacije Srbije. Za reprezentaciju je ukupno odigrao 103 utakmice i postigao 15 golova. [1]

Oproštajnu utakmica u reprezentaciji je odigrao 11. oktobra 2013. U pitanju je bila prijateljska utakmica Srbija-Japan odigrana u Novom Sadu. Ovo je bio Stankovićev 103. nastup za reprezentaciju Srbije.

U svojoj karijeri je osvojio prvenstva SR Jugoslavije (1995) i Italije (2000, 2006, 2007, 2008, 2009. i 2010), kup Jugoslavije (1995, 1996. i 1997) i Italije (2000, 2004, 2005, 2006, 2010 i 2011), Superkup Italije (1998, 2000, 2005, 2006, 2008 i 2010), Kup pobednika kupova (1999) i Ligu šampiona (2010). Učestvovao je na tri Svetska prvenstva — 1998, 2006. i 2010. kao i na Evropskom prvenstvu 2000. godine.

Selektor seniorske reprezentacije SR Jugoslavije Slobodan Santrač pozvao je Stankovića, kao debitanta, za prijateljski meč protiv Južne Koreje 22. aprila 1998. u Beogradu. Stanković je na svom debiju postigao dva gola za pobedu od 3:1. Na Svetskom prvenstvu 1998. u Francuskoj je bio najmlađi igrač Jugoslavije, ali ga to nije sprečilo da odigra tri meča i zasmeta golmanu Nemačke Andreasu Kepkeu kod gola Predraga Mijatovića u remiju (2:2).[21] Uz Pericu Ognjenovića je bio jedini igrač iz domaće lige u nacionalnom timu na ovom takmičenju, a Jugoslavija je zauzela 10. mesto.

U odlučujućem meču za plasman na Evropsko prvenstvo 2000. u Holandiji i Belgiji je postigao gol protiv Hrvatske u Zagrebu (2:2). Zahvatio je loptu glavom (ili vratom) okrenut leđima od gola i savladao Dražena Ladića.[22] Jugoslavija je uspela da izbori povoljan rezultat i kao prva u grupi se plasirala na šampionat Starog kontinenta ostavivši iza sebe Republiku Irsku i Hrvatsku. Stanković je na Euru 2000. odigrao dva meča, a nacionalna selekcija je stigla do četvrtfinala, gde ju je kao i dve godine ranije u Francuskoj zaustavila Holandija.

Na Svetskom prvenstvu 2006. u Nemačkoj je odigrao sve tri utakmice za Srbiju i Crnu Goru, ali je ekipa završila na poslednjem mestu na turniru zabeleživši sva tri poraza u grupi. Nakon prvenstva, novi selektor Havijer Klemente je izvršio smenu generacije, a Stanković je, nakon razlaza Srbije i Crne Gore, postao prvi kapiten Srbije. Prvi put je bio kapiten u meču sa Republikom Češkom 31. avgusta 2006, koji je bio oproštajni za njegovog bivšeg saigrača iz Lacija Pavela Nedveda. Srbija je kao gost pobedila sa 3:1.

Sa Srbijom je nastupao i na Svetskom prvenstvu 2010. u Južnoj Africi. Srbija je kao i 2006. takmičenje završila u grupnoj fazi, a Stanković je nastupio na sve tri utakmice, protiv Gane, Nemačke i Australije. Stanković je nastupom na ovom prvenstvu ušao u istoriju kao fudbaler koji je nastupao na tri Svetska prvenstva za reprezentaciju koja je igrala pod različitim imenima.

Poslednji meč za reprezentaciju je odigrao 11. oktobra 2013. U pitanju je bila prijateljska utakmica Srbija – Japan odigrana na stadionu Karađorđe u Novom Sadu. Stanković je tada odigrao svoj 103 meč za reprezentaciju pa je tako postao rekorder po broju odigranih utakmica za nacionalni tim. Njegov rekord je u junu 2018. prestigao Branislav Ivanović.

------------------------------------

Igor Duljaj (rođen 29. oktobra 1979. u Topoli) je bivši srpski fudbaler. Igrao je kao defanzivni vezni. Za reprezentaciju je nastupao 47 puta.

Igor Duljaj je verovatno najbolji defanzivni vezni igrač koji je izašao iz omladinske škole FK Partizan devedesetih godina. Prešao je sve klupske selekcije Partizana, a u prvom timu igrao je punih sedam godina (1997—2004). Odigrao je ukupno 154 prvenstvene utakmice i postigao 4 gola. U dresu `crno-belih“ osvojio je tri šampionske titule (1999, 2002, 2003) i jednom bio osvajač Kupa Jugoslavije (2001). Bio je i član ekipe koja je uspela da se plasira u Ligu šampiona (2003). Od 2004. igrao je u Šahtaru, sa kojima je četiri puta bio prvak (2005, 2006, 2008, 2010) i dvaput osvajač Kupa Ukrajine (2004, 2008). Karijeru je završio u Sevastopolju gde je igrao četiri sezone.

U reprezentaciji je debitovao 15. novembra 2000. u prijateljskom meču sa Rumunijom, a bio je i standardni član reprezentacije Srbije i Crne Gore u kvalifikacijama za SP 2006. Na svetskom prvenstvu u Nemačkoj 2006. bio je starter u sva tri meča naše reprezentacije, a bio je i standardan član reprezentacije Srbije.

--------------------------------------------

Predrag Đorđević (rođen 4. avgusta 1972. godine u Kragujevcu, SFR Jugoslavija) je penzionisani srpski fudbaler i reprezentativac nacionalne selekcije. Poslednjih trinaest godina je igrao za grčki FK Olimpijakos, gde je bio kapiten i veoma cenjen igrač. Smatran je najboljim negrčkim igračem u istoriji kluba. Karijeru je započeo u Radničkom iz Kragujevca. Oženjen je Grkinjom i ima grčko državljanstvo (pored srpskog).

Rođen 4. avgusta 1972. u Kragujevcu. Karijeru započeo u lokalnom Radničkom. Kao talentovani devetnaestogodišnjak prešao u beogradsku Crvenu zvezdu, ali je posle godinu dana tavorenja na Marakani otišao u Spartak iz Subotice na pozajmicu. Nakon epizode u Subotici, 1993. odlazi u Panilijakos, tadašnjeg trećeligaša u Grčkoj.

U Olimpijakos je došao 1996. iz malog kluba sa Peloponeza kog je iz treće lige doveo u viši rang. Bogati gazda crveno-belih Sokratis Kokalis nije ni slutio, kada je plaćao obeštećenje od 2,3 miliona nemačkih maraka za nepoznatog Srbina, da će upravo s njim početi i višegodišnja dominacija Olimpijakosa u Grčkoj. Nije tajna da je odlučujuću ulogu u transferu Đorđevića imao Duško Bajević, koje se istog leta iz AEK-a preselio u Pirej.

Ostaće zapamćen kao stranac sa najdužom karijerom u Grčoj. Za 13 godina igranja u elitnoj ligi osvojio je sa Olimpijakosom 12 titula, četiri kupa i jedan Superkup, što nijednom fudbaleru, domaćem ili inostranom, pre toga nije uspelo. 30. marta 2009. je objavio da je odlučio da završi karijeru na kraju sezone 2008/09.

Za seniorsku reprezentaciju SR Jugoslavije je debitovao 2. septembra 1998. u prijateljskoj utakmici protiv Švajcarske. Ukupno je u dresu nacionalnog tima Jugoslavije i Srbije i Crne Gore odigrao 37 mečeva i postigao jedan pogodatak. Jedini gol u dresu reprezentacije je postigao 5. septembra 2001. u meču kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2002. protiv Slovenije, rezultat utakmice je bio 1:1, a Đorđević je postigao izjednačujući pogodak. Poslednji meč u nacionalnom dresu odigrao je u Minhenu protiv Obale Slonovače (2:3) na Svetskom prvenstvu 2006. godine, kada su „plavi“ zabeležili i treći poraz.

------------------------------------------------------

Ognjen Koroman (Pale, 19. septembra 1978) fudbalski je trener i bivši reprezentativac Srbije u tom sportu. Najčešće je igrao na desnom boku veznog reda.

Svoje prve fudbalske korake napravio u mlađim kategorijama sarajevskog Željezničara. Sa početkom rata sa porodicom se seli u Beograd i nastavlja u Crvenoj zvezdi gde su ga sledećih šest godina trenirali Toma Milićević, Vladimir Petrović Pižon i pokojni Zoran Antonijević. Za sve što je naučio u fudbalu se zahvaljuje njima trojici. Međutim, kada je napunio osamnaest godina tadašnje rukovodstvo je procenilo da klubu nije potreban i bio je praktično oteran sa Marakane.

Nosio je dresove kragujevačkog Radničkog od 1997. do 1998. i subotičkog Spartaka do 2000. godine, a afirmisao se u dresu OFK Beograda, za koji je nastupao od 2000. do 2002. godine. Kao fudbaler plavo-belih sa Karaburme debitovao je i u dresu reprezentacije SR Jugoslavije.

Karijeru je 2002. godine nastavio u Rusiji u kojoj je proveo pet godina i pružao stvarno dobre partije tako da je dve godine za redom proglašavan najboljim strancem Premijer lige Rusije. Bio je i najbolji strelac i fudbaler Dinama iz Moskve u kojem je proveo dve uspešne godine. Odatle odlazi u Krila Sovjetov odakle se, posle dve i po godine, seli u Terek iz Groznog. Posle tri meseca je usledio poziv Milana Mandarića i zaigrao je u Premijer ligi, u ekipi Portsmuta iz istoimenog grada, za kog postiže jedini pogodak u poslednjem kolu protiv Liverpula.

U Crvenu zvezdu je stigao u zimskom prelaznom roku 2007. godine. Doprineo je osvajanju duple krune postigavši tri gola na 15 mečeva, a od toga je najznačajniji pogodak postigao u finalu Kupa protiv Vojvodine za vođstvo od 1:0 u 62. minutu, a konačan rezultat bio je 2:0 za crveno-bele, koji su na taj način odbranili duplu krunu u sezoni 2006/07, jer su na kraju šampionata imali ogromnih 17 bodova više od večitog rivala.

Ognjen je naredne sezone u kvalifikacijama za Ligu šampiona postigao pobedonosni gol protiv Levadije (1:0), ali ekipa nije uspela da eliminiše Glazgov Rendžers u odlučujućoj rundi kvalifikacija. Zvezda je ipak takmičenje u Evropi nastavila u Kupu UEFA, gde je Koroman u grupnoj fazi postigao gol protiv Bajerna (2:3) u Beogradu. Dva gola je postigao u remiju protiv Partizana (2:2), ali i pored toga što Zvezda nije poražena te sezone u šampionatu i što je bila najefikasniji tim lige uz pobedu od 4:1 protiv komšija u drugom delu sezone, nije stigla do titule. Koroman je u sezoni 2007/08. odigrao 41 meč u svim takmičenjima, postigao osam golova i uz Nenada Milijaša bio najbolji igrač ekipe. Izabran je i u idealni tim šampionata po izboru Sportskog žurnala.

Ni naredna sezona nije bila uspešna za Zvezdu, koja je imala loš početak sezone. Koroman je u svim takmičenjima zabeležio 27 nastupa uz četiri pogotka, da bi karijeru nastavio u južnokorejskom Inčonu, gde je igrao kao pozajmljen fudbaler od 2009. do 2010. godine. U Zvezdu se vratio u sezoni 2010/11, ali nije ponovio odlične igre iz ranijeg perioda. Na 28 susreta postigao je samo dva gola. Igrao je još jednom i za Krila Sovjetov od 2011. do 2012. godine.

Za reprezentaciju Jugoslavije, kasnije SCG i na kraju Srbije nastupio na 36 utakmica i postigao jedan pogodak. Bio je jedan od oslonaca reprezentacije Srbije i Crne Gore u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Nemačkoj, ali nakon što iz taktičkih razloga selektora Ilije Petkovića nije bio starter u premijernom meču sa Holandijom (0:1), bio je vidno nezadovoljan. U meču sa Argentinom (0:6) dobija i drugi žuti karton, tako da je propustio meč sa Obalom Slonovače (2:3).

Iako je vrlo retko nastupao za engleski Portsmaut i kasniji selektor reprezentacije Srbije Havijer Klemente imao je poverenje u ovog vezistu. Poslednji meč za Srbiju zabeležio je 22. avgusta 2007. godine protiv Belgije (2:3).

--------------------------------------

Albert Nađ (mađ. Nagy Albert; Zemun, 29. oktobar 1974) je bivši srpski fudbaler. Igrao je na poziciji veznog igrača. Od 2017. radi kao fudbalski trener, a trenutno je na klupi Teleoptika.

Za beogradski Partizan je nastupao u dva navrata, od 1992. do 1996, pa posle perioda provedenog u Španiji, vratio se u matični klub 2002. i već 2003. je sa crno-belima izborio plasman u Ligu šampiona. Odigrao je ukupno 406 utakmica u `crno-belom` dresu i postigao 33 gola. Sa Partizanom osvojio pet titula prvaka i jedan trofej u Kupu Jugoslavije.

Pored Partizana u Srbiji je igrao još za Čukarički, a u inostranstvu je nastupao za španske klubove Real Betis (1996–98), Ovijedo (1998–2002) i Elče (2001), kao i za ruski Rostov (2007).

Za reprezentaciju SRJ / SCG je odigrao 45 utakmica i postigao tri gola. Sa nacionalnim timom je igrao na Evropskom prvenstvu 2000. u Belgiji i Holandiji kao i na Svetskom prvenstvu 2006. u Nemačkoj.

Za seniorsku reprezentaciju SR Jugoslavije je debitovao 23. decembra 1994, na prijateljskoj utakmici protiv Brazila koja je odigrana na stadionu Olimpiko monumental u Porto Alegreu. Na svojoj drugoj utakmici, 31. januara 1995, protiv Hong Konga je postigao svoj prvi gol u nacionalnom dresu.

Odlukom selektora Slobodana Santrača, Nađ nije putovao na Svetsko prvenstvo 1998. u Francuskoj, iako je odigrao gotovo sve mečeve u kvalifikacijama, i to na mestu levog beka. Nađ se dve godine kasnije, kod novog selektora Vujadina Boškova, našao na spisku igrača za Evropsko prvenstvo 2000. u Belgiji i Holandiji. Na tom prvenstvu je nastupio na dve utakmice grupne faze, u remiju protiv Slovenije (3:3) i u pobedi nad Norveškom (1:0).

Nakon četiri godine pauze, Nađ je u aprilu 2004. ponovo zaigrao za reprezentaciju kod selektora Ilije Petkovića. Odigrao je svih 90. minuta prijateljske utakmice sa Severnom Irskom (1:1). Nastupio je i na dva susreta u uspešnim kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2006 u Nemačkoj, i to u pobedama protiv Litvanije (0:2) u gostima i protiv Bosne i Hercegovine (1:0) u Beogradu.

Selektor Ilija Petković je uvrstio Nađa na konačan spisak igrača koji putuju na Svetsko prvenstvo u Nemačkoj, pa je tako Nađ u poznim igračkim godinama dobio priliku da zaigra na Mundijalu. Na Mundijalu u Nemačkoj, reprezentacija SCG je izgubila sve tri utakmice a Nađ je na sva tri susreta bio na terenu. Odigrao je celu utakmicu protiv Holandije, poluvreme protiv Argentine i pola sata protiv Obale Slonovače kada je zbog dva žuta kartona morao da napusti igru. Meč protiv Obale Slonovače mu je ujedno bio i poslednji u nacionalnom dresu.

----------------------------------------

Saša Ilić (Požarevac, 30. decembar 1977) je bivši srpski fudbaler. Najveći period karijere je proveo igrajući za beogradski Partizan. Igrao je u veznom redu.

Prošao je mlađe kategorije Partizana a za prvi tim je debitovao 1996. godine. Sa Partizanom je igrao u Ligi šampiona u sezoni 2003/04., potom odlazi na pozajmicu u španski klub Selta Vigo u prolećnom delu sezone, nakon pozajmice vraća se u Partizan. U sezoni 2004/05. osvojio je titulu sa Partizanom i postigao 101. gol u prvenstvima SRJ/SCG, čime je postao najbolji strelac tih takmičenja. Ilić je rekorder u broju odigranih utakmica u „crno-belom“ dresu, sa preko 800 odigranih utakmica za Partizan.[1]

Za vreme igranja u Partizanu postao je jedan od najomiljenijih igrača među Grobarima. U leto 2005. je potpisao za Galatasaraj, gde je dao dva gola odmah u svojoj prvoj utakmici u turskoj ligi i tu je igrao do 2007. pokazavši dobru igru. Iste godine prelazi u Salcburg.

Za reprezentaciju Srbije i Crne Gore igrao je 37 utakmice i postigao 4 gola. Saša Ilić je na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj 2006. postigao gol protiv reprezentacije Obale Slonovače.

Od maja 2006. Saša je oženjen Tijanom Slijepčević, koja je dipl. menadžer po struci.

Za reprezentaciju SR Jugoslavije, debitovao je 16. avgusta 2000. na meču sa Severnom Irskom u Belfastu. Standardan član državnog tima postao tokom mandata Ilije Petkovića (2003—2006). Igrao je na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj 2006. gde je postigao gol protiv reprezentacije Obale Slonovače, u porazu od 3-2.

Odigrao je ukupno 37. mečeva za državni tim, postigavši četiri gola. Svoj poslednji meč odigrao je 6. septembra 2008. protiv Farskih Ostrva u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2010.

----------------------------------------

Zvonimir Vukić (rođen 19. jula 1979. godine u Zrenjaninu, SFR Jugoslavija) je bivši srpski fudbaler i reprezentativac.

Vukić je karijeru počeo u Proleteru iz Zrenjanina, gde je prošao sve mlađe kategorije i debitovao za prvi tim sa svega 17 godina tokom sezone 1996/97. Postao je prvotimac i dobrim partijama privukao pažnju mnogih domaćih i stranih klubova. Godine 1998. potpisuje za Atletiko Madrid. Dve sezone je igrao u B timu, koji se takmičio u drugoj ligi, ali nikada nije dobio šansu u prvom timu.

U aprilu 2000. se vraća u Srbiju i potpisuje za Partizan. U dresu crno-belih doživeo je pravu afirmaciju. Igrao je tri i po sezone, postigavši 44 gola u prvenstvu. Bio je najbolji strelac nacionalnog prvenstva u sezoni 2002/03. sa 22 postignuta gola.

U leto 2003. potpisuje petogodišnji ugovor sa ukrajinskim Šahtjorom. U svojoj prvoj sezoni u klubu, postigao je 13 golova i bio najbolji strelac svog tima u svim takmičenjima. U narednoj sezoni debitovao je u Ligi šampiona.

U avgustu 2005. bio je pozajmljen premijerligašu Portsmutu. Svoj jedini gol u dresu Portsmuta postigao je 29. oktobra 2005. protiv Sanderlenda. Nakon odlaska trenera Alana Perena i povratka Harija Rednapa, dobijao je sve manju minutažu i napustio klub. U januaru 2006. se vratio u Partizan kao pozajmljen igrač do kraja sezone 2005/06. Nažalost, na prijateljskoj utakmici protiv Urala slomio je nogu i nakon duge pauze uspeo je da odigra samo dva meča u šampionatu.

Nakon što mu je istekao ugovor sa Šahtjorom, u leto 2008. potpisao je sa ekipom Moskve. U ukrajinskom klubu su tvrdili da Vukić ima još godinu dana ugovor sa njima i tražili su obeštećenje od milion evra, ali je FIFA ipak odlučila da može da pređe kao slobodan igrač. Na svom debiju 2. novembra 2008. protiv ekipe Tereka, postigao je gol. Nakon što je klub bankrotirao 2010. godine, Vukić je postao slobodan igrač.

Vukić je odigrao 26 utakmica za reprezentaciju SCG u periodu između 2003 i 2006. Svoj debi imao je 12. februara 2003. na utakmici sa Azerbejdžanom. Kasnije te godine, 11. oktobra 2003, postigao je svoj prvi gol u nacionalnom dresu, protiv Velsa na stadionu Milenijum u Kardifu.

Igrao je sjajno tokom kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2006, postigavši 4 gola. Iako je bio u procesu oporavka od povrede ipak je putovao na Svetsko prvenstvo, gde je ušao sa klupe na jednom meču.

----------------------------------------------

Ivan Ergić (21. januar 1981, Šibenik) je bivši srpski fudbaler i reprezentativac. Igrao je za reprezentaciju Srbije i Crne Gore na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj 2006. godine.

Ergić je rođen u Šibeniku, a živeo je u selu Gaćelezi. Kao dete sa porodicom odlazi u Australiju u grad Pert. Tamo je igrao na Australijskom univerzitetu za sport. Svoju profesionalnu karijeru započinje 1999. u ekipi Pert glorija.

Godine 2000. odlazi u Juventus, ali odmah biva poslat na pozajmicu u Bazel. Kasnije je i potpisao ugovor sa švajcarskim klubom vredan 1,6 miliona švajcarskih franaka. Postao je kapiten tima 2006. ali je 2008. predao traku saigraču Franku Kostancu. Svoju 150-u utakmicu kao starter u dresu Bazela odigrao je 10. maja 2008. protiv Jang Bojsa na Sent Jakob Parku. Bazel je pobedio sa 2-0 i osvojio šampionsku titulu. U junu 2009. napušta Bazel nakon što novi trener Torsten Fink nije želeo da produži ugovor sa njim. Proveo je devet godina u klubu i odigrao preko 200 mečeva.

Sledeća destinacija mu je bio turski Bursaspor. Sa njima je osvojio nacionalno prvenstvo u sezoni 2009/10. Tu je završio karijeru 2011. godine.

Iako je fudbalsko znanje stekao u Australiji, Ergić je odlučio da igra za Srbiju. 15. maja 2006. selektor Ilija Petković je objavio spisak za Svetsko prvenstvo 2006. u Nemačkoj, na kojem se našao i Ergić kao debitant. Svoj debi u dresu reprezentacije imao je u prijateljskom meču pred SP sa Urugvajem na Marakani. Za nacionalni tim odigrao je 11 mečeva bez postignutog gola, u periodu od 2006. do 2008.

-----------------------------------------------

Savo Milošević (rođen 2. septembra, 1973. u Bijeljini, SFR Jugoslavija) je bivši srpski fudbaler, a sadašnji fudbalski trener. Trenutno je trener FK Partizan. Igrao na poziciji napadača.

U karijeri je igrao za beogradski Partizan, nakon toga potpisao je za engleski klub Aston Vilu, pre nego što je proveo veliku većinu karijere u Španiji, gde je u 241 utakmici za četiri kluba, postigao ukupno 91 prvenstveni gol. Tokom svoje šesnaestogodišnje profesionalne igračke karijere, Milošević je postigao gotovo 300 zvaničnih golova u nešto više od 660 nastupa.

Odigrao je 102 utakmice i postigao 37 golova za reprezentaciju Jugoslavije, SCG i Srbije. Zajedno sa Patrikom Klojvertom bio je najbolji strelac na Evropskom prvenstvu 2000. sa 5 postignutih golova. Trenutno je trener Partizana.

Radio je kao potpredsednik u Fudbalskom savezu Srbije. Dana 27. marta 2019. je raskinuo ugovor sa Fudbalskim savezom Srbije da bi istog dana postao trener Partizana.

--------------------------------------

Mateja Kežman (12. april 1979, Zemun, SFRJ) bivši je srpski fudbaler. Igrao je na poziciji napadača.

Fudbalom je počeo da se bavi u Zemunu a pravu afirmaciju je stekao u Partizanu sa kojim je bio najbolji strelac lige. Nakon beogradskih crno-belih igra za PSV Ajndhoven gde nastavlja da bude efikasan i postaje najbolji strelac i u Holandiji. Nakon PSV-a prelazi u Čelsi kod trenera Murinja a kasnije je igrao za Atletiko Madrid, Fenerbahče, PSŽ, Zenit a pred kraj karijere je igrao u BATE Borisovu i Južnoj Kini.

Za reprezentaciju SRJ i SCG je u periodu od 2000. do 2006. godine odigrao 49 utakmica i postigao 17 golova. Igrao je na Evropskom prvenstvu 2000. godine u Belgiji i Holandiji i na Svetskom prvenstvu 2006. godine u Nemačkoj.

Prvi nastup u reprezentaciji SR Jugoslavije je imao u prijateljskom meču protiv Kine, u maju 2000. godine, u kome je i postigao gol. Selektor Vujadin Boškov je uvrstio Kežmana u tim za Evropsko prvenstvo u fudbalu 2000. u Belgiji i Holandiji, ali je u jedinoj utakmici koju je odigrao protiv Norveške dobio crveni karton nakon tridesetak sekundi igre zbog starta nad Erikom Miklandom.

Bio je član reprezentacije u neuspešnim kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2002. godine u Južnoj Koreji i Japanu. Usledile su kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2004. godine u Portugalu, gde je Kežman takođe redovno dobijao poziv. Ipak nakon utakmice protiv Azerbejdžana koja je odigrana na Stadionu pod Goricom i završena sa razočaravajućih 2:2, Kežman je tražio odmor od reprezentacije nezadovoljan time što ga je selektor Savićević zamenio u 59. minutu igre. U nastavku kvalifikacija Kežman nije igrao sve dok Savićević nije podneo ostavku.

Posle Savićevića novi selektor postaje Ilija Petković, nakon čega Kežman postaje nosilac reprezentacije i jedan od najzaslužnijih za plasman SCG na Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 2006. pošto je u kvalifikacijama postigao 5 golova, uključujući odlučujuće protiv Španije i Bosne i Hercegovine. Međutim, reprezentacija je na SP doživela debakl i zauzela poslednje, 32. mesto, a Kežman je isključen u porazu Srbije i Crne Gore od Argentine 6:0 i označen kao jedan od krivaca za loš uspeh reprezentacije.

Novi selektor reprezentacije Srbije Havijer Klemente nije pozivao Kežmana u reprezentaciju, iako je Kežman više puta isticao da želi da igra. Posle debakla naše reprezentacije u kvalifikacijama za EP 2008. na mesto selektora dolazi Miroslav Đukić, a kasnije i Radomir Antić ali ga i oni nisu pozivali u reprezentaciju.

---------------------------------------

Nikola Žigić (Bačka Topola, 25. septembar 1980) je bivši srpski fudbaler. Kao napadač igrao je i za reprezentaciju Srbije. Sa visinom od 2,02 m bio je jedan od najviših fudbalera sveta. Odigrao je pedeset sedam utakmica za reprezentaciju i postigao dvadeset golova.

Za reprezentaciju je odigrao 57 utakmica i postigao 20 golova. Debitovao je 31. marta 2004. protiv Norveške (0:1) u Beogradu. Učestvovao je na dva Svetska prvenstva. Prvi put u Nemačkoj 2006. godine, kada je u dva odigrana meča postigao gol protiv Obale Slonovače (2:3), a drugi put u Južnoj Africi 2010. godine, gde je odigrao sva tri susreta, ali u oba slučaja nacionalni tim nije prošao grupnu fazu takmičenja. Poslednji put je u dresu Srbije nastupio 15. novembra 2011. godine protiv Hondurasa (0:2).

--------------------------------------------

Danijel Ljuboja (Vinkovci, 4. septembar 1978) bivši je srpski fudbaler. Igrao je 19 puta za reprezentaciju i postigao jedan gol. Igrao je na poziciji napadača.

Za reprezentaciju Srbije i Crne Gore je odigrao 19 utakmica i postigao 1 gol. Svoj debi je imao 2003. na meču sa Azerbejdžanom. Bio je član reprezentacije na Svetskom prvenstvu 2006. u Nemačkoj.

----------------------------------

Mirko Vučinić (rođen 1. oktobra 1983. u Nikšiću) je bivši crnogorski fudbaler.

Karijeru je započeo u fudbalskom klubu Sutjeska iz Nikšića, i u prvom timu zaigrao kada je imao 16 godina i 1 dan. Dugo je držao rekord u srpskom fudbalu kao najmlađi debitant u prvoj saveznoj ligi, sve do trenutka kada je Slavko Perović u beogradskom Obiliću debitovao za prvi tim sa 15 godina i 311 dana. Međutim, posle te utakmice nastao je veliki problem, koji je pretio da dovede do pravog skandala. Utvrđeno je da Perović nije imao neophodno specijalno lekarsko uverenje, ali s obzirom na to da je Partizan pobedio, niko se nije žalio, pa je sve nekako zataškano.[traži se izvor]

Međutim, Mirko Vučinić je još uvek najmlađi strelac u istoriji, pošto je na debiju postigao pogodak.

U Italiju je došao 1999. godine u Leče gde je igrao punih pet sezona, i odigrao 111 utakmica i postigao 34 gola.

U Romu je stigao 2006. na pozajmicu iz Lečea za 3,5 miliona eura. Nakon jednogodišnje pozajmice i dobrih igara te godine, uprava Rome je odlučila da otkupi njegov ugovor vredan 7,5 miliona eura. Sa Romom osvaja dva Kupa Italije (2007. i 2008.) i jedan Superkup (2008)

Od jula 2011. nastupao za torinski Juventus sa kojim je osvojio tri titule prvaka (2012, 2013. i 2014.) i dva Superkupa (2013. i 2014).

U julu 2014. prešao je u redove Al Džazire iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Sa timom iz Abu Dabija potpisao je ugovor na tri godine, a italijanski mediji naveli su da će zaraditi oko 15 miliona evra, ne računajući određene bonuse.

Trostruki strelac na prvoj utakmici baraža za Evropsko prvenstvo mladih reprezentacija u kome je reprezentacija SCG savladala Hrvatsku sa 3:1 (1:1). Nažalost, na tom Evropskom prvenstvu za igrače do 21. godine je istegao ligamente kolena i propustio Svetsko prvenstvo 2006. u Nemačkoj.

Odigrao je 3 susreta za reprezentaciju Srbije i Crne Gore. Debitovao je 4. juna 2005. protiv Belgije (0:0) u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2006. a igrao je još i tri dana kasnije protiv Italije (1:1) u Torontu i 1. marta 2006. protiv Tunisa (1:0).

Od formiranja fudbalske reprezentacije Crne Gore, je kao kapiten predvodio „sokolove“.

61762141 srbija i crna gora - urugvaj PROGRAM 2006

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.