ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 324
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat!

Atonski podvižnici devetnestog veka - Antonije Svetogorac

ATONSKI PODVIŽNICI DEVETNAESTOG VEKA

Žitija nekih svetogorskih monaha podvižnika prošlog, 19. veka, koja sada stoje pred vama,
uzeta su uglavnom iz tri sledeća izvora:
1. ʺKazivanje o stranstvovanju i putovanjima po Rusiji, Moldaviji, Turskoj i Svetoj Zemlji
monaha Partenijaʺ ‐ Moskva 1856. godine.
Ovaj monah Partenije bio je postriženik Sv. Pantelejmonskog manastira Rusika, na Svetoj
Gori. Kasnije je postao iguman Guslicskog manastira u Moskovskoj eparhiji; a upokojio se
u Getsimanskom skitu blizu Trojico‐sergijevske lavre 1878. godine.
2. Zapisi monaha Pantelejmona. Postriženik istog tog manastira Rusika, upokojio se u
zvanju arhimandrita Trojice‐kirenskog manastira, irkutske eparhije, 1888. godine.
3. Zapisi monaha Denasija, žitelja Rusika, gde se i upokojio 1928. Zapisi dvojice poslednjih
skupljača ploda pustinjskih bašti delimično su bili i štampani na stranicama časopisa
manastira Rusika ʺDušepoljezni sobesjednikʺ od 1889. do 1911. godine, a delimično su
ostali u rukopisima.
Budući da su svi ti radovi nedostupni većini ljubitelja nektara s cvetova svetogorske
pustinje, došao sam na misao da ova svedočanstva sakupim i predložim za opštu korist i
pouku, sećajući se pri tom reči velikog svetitelja Vasilija, arhiepiskopa Kesarije
Kapadokijske:
Budi revnitelj pravednicima, a njihovo žitije i dela piši u srcu svome!

Jeromonah Antonije
JEROMONAH ANTONIJE SVETOGORAC
ATONSKI PODVIŽNICI DEVETNAESTOG VEKA

POHVALA SVETOGORSKOM MONAŠTVU MONAHA PARTENIJA

Želim da opišem bogatstvo Svete Gore ‐ neprolazno bogatstvo koje se čuva u njenim
brdima i dubravama, u šumama i dolinama, tj. da opišem sluge Božje, podvižnike
Atonske.
Mnogo je Sveta Gora poslala Caru Nebeskom prepodobnih otaca, sveštenomučenika i
mučenika, koji su u drevna vremena postradali od bezbožnih Arapa, Saracena i Turaka
dok su je mnogo puta pustošili, bratiju mačem sekli, imanja pljačkali, a manastire rušili i
ognju predavali. Zbog toga je za nas svetogorska starina često propadala. Poznato je samo
to da su manastire zidali car Konstantin Veliki, i Veliki Teodosije, i carica Pulherija. Ali ko
je u njima živeo i sa kakvim tipikom ‐ to je nepoznato, jer su sve zapise uništili Arapi.
Mnoštvo monaha je postradalo i od ikonoboraca. Pošto je ikonoboračka jeres istrebljena,
Sveta Gora je počela da cveta, i od tog vremena pa do danas o njoj imamo sigurnije
podatke. Ona se posebno razvijala od 9. do 14. veka, a tad je mnogo stradala od Latina i od
morskih razbojnika. Ali je car Andronik Paleolog tada obnovio Svetu Goru, popravio
manastire, iako ne sve koji su ranije bili.
O drevnim ocima je mnogo pisano u knjigama koje se nazivaju ʺPatericiʺ. Kada se učenik
Grigorija Sinaita, koji je živeo u skitu Magule, molio Bogomateri, tražeći od Nje da mu
pokaže koliko ima monaha koji se spasavaju na Svetoj Gori, javio mu se glas u noći, da
izađe iz kelije i da pogleda na visoko brdo. On je izašao i nad brdom video gde stoji Carica
Nebeska u neiskazivom svetlu, a oko Nje veliko mnoštvo ognjenih stubova. I javi mu se
glas: ʺTo što vidiš beskrajno mnoštvo ognjenih stubova ‐ to su Atonski oci; i da možeš da
izbrojiš zvezde nebeske, prebrojao bi i preminule atonske podvižnike; naposledak će ih
biti još višeʺ. Sada želim da opišem svetogorski opštežiteljni život ‐ žive mrtvace,
zemaljske anđele, i nebeske ljude koji podražavaju anđelski život, vojnike Cara Nebeskog.
Kao što anđeli danonoćno služe Nebeskom Vladici, tako i ovi, predavši svoja tela zajedno
s dušama svom predvodniku, ocu igumanu, i jedan drugom, Gospoda radi i carstva radi
Nebeskoga, usvojili su reči Gospoda svoga Isusa Hrista koji je u Svetom Jevanđelju kazao:
ʺAko hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj, i za mnom ideʺ (Mt. 16,
24; Mk. 8, 34; Lk. 9, 23). Vojnici ovi delom ispuniše reči Hristove: potpuno odbaciše sebe,
uzeše krst svoj tj. stradanja i idu tragom Isusa Hrista na goru Golgotu, da se raspnu za svet
i do kraja umrtve svoje strasti, da se sahrane u grobu smirenja i da bestrašćem vaskrsnu u
Hristu. Post poštuju svakodnevni, noću stoje na molitvi, a danju se nalaze na
poslušanjima. Ovim trima dobrodeteljima dostižu Carstvo Nebesko: postom ukroćuju telo
svoje i strasti, jer je utroba carica svih strasti; kada ubiješ caricu i sluge se razbeže.
Poslušanjem čupaju i iskorenjuju strasti, postižu smirenje i predaju se smirenoumlju.
Molitvom razgone sve uznemirujuće pomisli i sjedinjuju se sa samim Bogom. Ovi
dobrovoljni stradalnici položili su veru kao čvrst temelj svog spasenja. Veruju svome
Tvorcu da ih Car Nebeski neće lišiti mučeničke krune. Mučenici su trpeli rane, udarce i
zatočenje, i na kraju smrt. I ovi beskrvni mučenici svakodnevno podnose muke odricanjem
od sopstvene volje, i nose jaram ‐ poslušanje, post, molitvu, stajanje cele noći, bdenje,
metanije. Što ne traže, to im daju; što ne žele, to im naređuju; kuda mole da idu, ne puštaju
ih; kuda ne bi hteli, tamo ih šalju. I stalno vise na krstu ne pribijeni tamo mržnjom svojih
mučitelja, nego svojom voljom. Pa još i zli mučitelj đavo neprestano protiv njih misleno
vojuje, nagovara ih da siđu s krsta, navodi ih na štetne pomisli: tugu za svetom i svime što
je u svetu, roditeljima i srodnicima, blagom i svim obmanama i lepotama ovog sveta. Još
im lukavi neprijatelj đavo šapuće: siđi sa krsta, ne možeš se tako postiti, ne možeš nositi
takvo poslušanje, izgubićeš svoje zdravlje; mlad si i život je tvoj dug, siđi sa krsta. Ko ovo
ne primi, njega nagovara da izađe iz manastira, i da se udalji na podvig u pustinju, samo
da bi ga odvojio od bratstva i odvojio od Bogom izabranog stada. Ali ovi duhovni vojnici
pobeđuju lukavog savetnika: i sami sobom i molitvom; a ako sami ne mogu, onda o borbi
objavljuju svom pastiru, ocu igumanu. Jer u svetogorskim opštežiteljnim manastirima
postoji običaj da bratstvo svakodnevno ispoveda svoje pomisli i sva nagovaranja lukavog
svom pastiru i predvodniku, ocu igumanu. A prema njemu imaju takvo poverenja da sve
pomisli i sva nagovaranja daju njemu na uvid i razmatranje: kako on kaže tako i čine; i od
njega primaju savet kao od samog Boga, i odlaze mirni. Zato đavo i sva njegova lukavstva
i smicalice ostaju bez dejstva, i nemaju nikakve snage na savršene poslušnike. Pa i kad im
dođe pomisao oni je kao konja uzmu za uzdu i povedu svome pastiru govoreći: ʺZašto mi
dosađuješ? Ti znaš da ja nemam svoju volju i svoje rasuđivanje i da ne znam otkuda si: od
Boga ili od đavola? Pođimo k mom pastiru, pa kako on rasudi.ʺ I bivaju mirni!
U svaki čas i minut staraju se da sačuvaju čistu i neporočnu savest, kako pred Bogom tako
i pred pastirom, ocem igumanom, i pred svim u Hristu bratstvom.
Ovi živi mrtvaci su pogrebeni kao u grobu, u odricanju od svoje volje i svog rasuđivanja.
Telom čine i obavljaju poslušanje, nose tegobe svog predvodnika i jedan drugoga, a umom
i srcem uvek razgovaraju s Bogom ne prestajući da govore u umu: Gospode, Isuse Hriste,
pomiluj me!
Ovi vojnici Nebeskog Cara hode po oba puta monaškog života: poslušaljem u zajednici i
molitvenim tihovanjem. Poslušanjem postižu smirenje i smirenoumlje, a tihovanjem se
uspinju na najviši stepen ljubavi i bestrašća. Gde je tu gramzivost i ljubav prema
zemaljskim stvarima? Gde zavist i mržnja? Gde slastoljublje i pijanstvo? Zaista tamo nema
mesta ni jednoj jedinoj strasti, jer onaj ko dolazi u manastir i odlučuje se da živi u
opštežiću, taj sav svoj posed, stvari, knjige i ikone daje zajednici.
Svi ovi vojnici Cara Nebeskog, zavolevši Gospoda svoga svim srcem svojim, svom dušom
svojom i svim umom svojim, ovi robovi Boga Višnjeg, ne rečju, nego delom, ispunjavaju
reči svog Spasitelja: Ako neko doće meni i ne mrzi oca svojega, i mater, i ženu, i decu, i braću, i
sestre, pa i život svoj, ne može biti moj učenik (Lk. 14,26). Na njima se ostvaruje Gospodnje
obećanje: ʺI svaki, koji je ostavio kuću, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili decu,
ili zemlju, imena moga radi, primiće sto puta onoliko, i naslediće život večniʺ (Mt. 19, 29).
Ovi duhovni vojnici mogu smelo da kažu: mi sve to ostavismo i za tobom idosmo: šta će
biti sa nama? I Gospod će im na poslednjem sudu odgovoriti: Hodite blagosloveni Oca
mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno (Mt. 25, 34). Ni u ovom veku ne ostavlja
Gospod sluge svoje, koji mu sa verom i ljubavlju služe, nego im šalje razne utehe i
nagrađuje ih raznim darovima Duha Svetoga. Mnogi su, preplivavši strasno i burno more,
dostigli tišinu bestrašća.
Video sam mnoge koji su svoj život proveli u opštežiću, u savršenom poslušanju i
odricanju od svoje volje. Neki su za dvadeset, neki za trideset, a neki za četrdeset, pedeset
i šezdeset godina, dostigli savršenstvo bestrašća, uspeli se na najviši stepenik ljubavi i
nezlobivosti, i postali kao anđeli. Drugi su dostigli dubine smirenoumlja i krotosti. Oni
koji su dostigli bestrašće primili su dar suza i ne mogu nikada da zadrže plač, jedno zbog
svojih grehova, drugo zbog svoje bratije, ili zbog celog sveta (da Gospod celom svetu
oprosti grehe). Drugi su dobili dar radosnih suza, i uvek plaču od radosti, jer mnogo vole
Gospoda svoga, i osećaju Njegovu veliku milost i dobrotu prema ljudskom rodu; i zato što
ih je udostojio da se udalje od ovog sujetnog i brigama ophrvanog sveta, i da dođu u tiho
pristanište monaškog života. Neki su dobili dar proricanja, otkrovenja i viđenja, a drugi
dar uznošenja uma Bogu, i ove darove otkrivaju samo svojim pastirima, duhovnim ocima,
koji mogu da razlikuju istinu od prevare i kao iskusne vođe sve proveravaju
smirenoumljem, pripisujući sve velikom čovekoljublju Gospodnjem i molitvama bratstva,
a uvek zapovedaju opreznost pred lukavstvima našeg starog neprijatelja; jer se on
pretvara u anđela svetlosti. Svakome duhovni oci daju pouku da neprestano priziva ime
Gospoda Isusa Hrista, da traži Njegovu veliku milost, da plače zbog svojih grehova i da ne
skriva nikakve pomisli ni darove. Ovi vojnici duha, živeći u telu, pobeđuju bestelesnog
neprijatelja đavola; sve njegove zamke kidaju poslušanjem i smirenjem, i sve njegove
obmane razotkrivaju, upravljajući se u svemu rasuđivanjem duhovnih otaca.
Provodeći takav život i dobrodušno plivajući ovim žitejskim morem, oni dostižu mirno i
bezbedno pristanište i prelaze u nebesku, večnu domovinu, gde nema ni bola, ni tuge, ni
uzdisaja, gde je večni život.
Kada se neko od njih razboli, odlazi u bolnicu, a ako ne može sam da ide onda ga vode i
brinu se o njegovom zdravlju. Ni jedna mati oko svoje bolesne dece ne može tako da se
trudi, koliko se duhovna braća staraju o bolesnima. I otac iguman dva puta na dan
poseđuje bolesnike, za njih čita posebno pravilo, a pričešćuju se skoro svakodnevno. Za
divljenje je da bolesnici na Svetoj Gori ne leže mnogo, nego ili brzo ozdravljaju, ili brzo
odlaze u večni život, a umiru kao da tonu u san.
Sve sam ovo govorio o ocima koji žive po manastirima ili blizu manastira. Ali na Svetoj
Gori Atonskoj ima mnogo savršenih pustinožitelja, koji žive na neprohodnim mestima i u
najdubljim pustinjama, po celom Atosu, u gorama i u dolinama i u provalijama, gde ljudi
malo prolaze. Žive po pećinama. Odežda je na njima od starosti u ritama, i idu polugoli, a
neki obrasli dlakom. Hrane se travama i zeljem, a neke hrani sam Bog. Od ljudi se kriju,
malo se kome pokazuju. Dešava se da nađeš njihove kelije, ali da zatekneš i njih same,
redak je slučaj. Neki monasi su tako našli jednoga i s njim razgovarali. Pitali su:
ʺOdavno li živiš u pustinji, i odakle si došao?ʺ On im je odgovorio:
ʺVama nije korisno da znate moj svetski život; možda samo to da sam svet ostavio u
mladosti, došao ovamo na Svetu Goru, i tu živim već pedeset godina. Od toga sam deset
proživeo u manastiru na poslušanju, a četrdeset u ovoj pustinji, a za to vreme nikoga od
otaca nisam video, sem vas i moje bratije!ʺ Dalje su pitali:
ʺA zar ti ovde u pustinji ne živiš sam?ʺ
On je odgovorio:
ʺNe, nas ovde ima četrdeset, koje Bog hrani!ʺ
I još su ga pitali:
ʺA kako ste živeli u vreme kada je Sveta Gora bila skoro razorena, i kada su svuda krstarili
Turci i razbojnici?ʺ
ʺNišta mi nismo ni videli ni čuli!ʺ
Onda je, poklonivši se, krenuo u unutarnju pustinju.
Godine 1844. monasi iz skita Kapsokalivija išli su kroz neprohodne pustinje gde su
skupljali lekovite trave radi prodaje. Među njima je bio jedan Rus, monah David. On je
pričao da su našli jednog pustinožitelja koji je već umro i ležao na zemlji, a na sebi nikakve
odeće nije imao. Ne zna se da li je davno umro; jer telo njegovo uopšte nije trulilo, nego je
naprotiv širilo miris. Oni su ga, otpojavši ga, sahranili, a da ime njegovo nisu saznali.
1846. godine, tri čoveka su išla na vrh Atosa pa su zašli i u pećinu u kojoj se spasavao
prepodobni Petar Atonski, i videli su da neko u njoj živi, ali se nisu udostojili da sretnu i
samog pustinjaka. Čuvši da idu ljudi, ovaj je izašao. Razgledali su sve što je imao: jednu
ikonu, brojanice, posudu sa vodom i travu za hranu; hleba nije bilo; krevet je bio gola
zemlja.
Može se reći da Sveta Gora liči na košnicu; kao što u košnici ima mnogo pčelinjih gnezda,
tako i na Atonu ima mnogo monaških kelija. Kao što u košnici neprestano zuje pčele, tako
i na Atosu monasi danonoćno bruje izgovarajući psalme i duhovne pesme.