ISBN: Ostalo
Oblast: Arhitektura
Jezik: Srpski
Godina izdanja: Ss
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ima podvucenih recenica hem. olovkom. Nije strasno!


Sinteza u arhitekturi
Walter Gropius
Izdavač: Tehnička knjiga, Zagreb 1961

Valter Adolf Georg Gropijus (nem. Walter Adolph Georg Gropius; Berlin, 18. maj 1883 — Boston, 5. jul 1969), nemački arhitekta i osnivač Bauhausa,[1] koji se zajedno sa Alvarom Altom, Ludvigom Mis van der Roeom, Le Korbizjeom i Frenkom Lojd Rajtom smatra jednim od pionirskih majstora moderne arhitekture.[2] Gropijus je isto tako bio vodeći arhitekta internacionalnog stila.[3]

Biografija

Berlinski Gropius- grad u delu Berlina Nojkeln.
Gropijus je studirao arhitekturu u Minhenu i Berlinu.[4] Godina 1907—1910. radio je u arhitektonskoj radionici Petera Berensa, gde su radili i drugi velikani arhitekture, kao Ludvig Mies van der Roe i, kasnije, Le Korbizje.

Gropijus je bio arhitekta, kao i njegov otac, međutim, nikad nije naučio da dobro crta, tako da je za izradu nacrta uvek morao da se oslanja na druge. Bio je jedan od osnivača i propagatora modernističkog pokreta u arhitekturi. Osnovao je Bauhaus, školu dizajna u kojoj su se studenti učili kako da koriste moderne i inovativne materijale za kreiranje originalnog nameštaja i građevina.

Gropijus se oženio svojom ljubavnicom Almom Šindler posle smrti njenog muža, Gustava Malera. Brak nije trajao dugo i Alma se preudala za Franca Verfela.

Gropijus je napustio Nemačku 1934. usled rasta moći nacističkog pokreta, i radio na više projekata u Ujedinjenom Kraljevstvu i SAD. Predavao je na Univerzitetu Harvard i osnovao projektantsku firmu TAC. Umro je 1969. u Bostonu, američka država Masačusets.

Gropijusova arhitektura
Već pre Prvog svetskog rata projektovao je fabrike i stambena naselja, koja se odlikuju funkcionalnošću i primenom novih građevnih materijala. U Vejmaru je 1919. osnovao Bauhaus, visoku školu za arhitekturu i dizajn. Gropijus je 1923. dizajnirao slavnu kvaku za vrata koja se i dan danas smatra jednim od najbolje dizajniranih predmeta iz Bauhausa.


Neboder Pan Am (danas MetLife u Njujorku
U svom berlinskom ateljeu je od 1928. godine projektovao je mnoge stambene zgrade, radnička naselja, javne zgrade, sva su ta dela obeležena strogom jednostavnošću. Nakon dolaska nacista na vlast i zabrane daljnjeg rada Bauhausa uz pomoć prijatelja engleskog arhitekte Maksvela Fraja, emigrirao je 1934. godine u London, tu je zajedno sa Frajom radio u njegovoj grupi Isokon. Ali je već 1937, emigrirao u Ameriku. U gradu Linkolnu, u Masačusetsu, podigao je vlastitu kuću, koja je danas poznata kao Kuća Gropijus, to je bio prvi objekt internacionalnog funkcionalizma u Americi i izvršio je velik uticaj na američke arhitekte. Gropijus se skromno branio rekavši da je on podigao kuću u skladu sa tradicijama Nove Engleske koja je usput trebalo da zadovolji njegove osnovne životne potrebe.[5]

Gropijus i njegov bauhauski kolega i miljenik Marcel Breuer dobili su zajedničku šansu da predaju arhitekturu i dizajn na Univerzitetu Harvard u Kembridžu i projektuju za kompaniju Pittsburgh Reduction Company koja je proizvodila aluminijske prozore i vrata, veliki ogledni projekt Aluminijumskog grad Terans u Nju Kensingtonu, Pensilvanija. U razradi tog projekta su se i posvadili i zauvek razišli. Gropijus je 1944, dobio američko državljanstvo, nakon toga je 1945, zajedno s kolegama osnovao u Kembridžu projektnu kompaniju - The Architects` Collaborative (akronim TAC). Tokom njegovog života to je bio jedan od najcenjenijih projektnih biroa na svetu, ali je nakon njegove smrti je bankrotirao 1995.

Nakon Bauhausa (1933–1945)
Uspon Hitlera tokom 1930-ih uskoro će navesti Gropijusa da napusti Nemačku. Pre toga, međutim, prihvatio je poziv početkom 1933. da konkuriše za projekat nove zgrade Rajhsbanke i dostavio je detaljan plan.[6]

Uz pomoć engleskog arhitekte Maksvela Fraja, Gropijus je 1934. uspeo da napusti nacističku Nemačku, pod izgovorom da je privremeno posećivao Italiju na festivalu filmske propagande; on je zatim prebegao u Britaniju da bi izbegao fašističke sile Evrope. On je živeo i radio u zajednici umetnika povezanih sa Herbertom Ridom u Hempstedu u Londonu, kao deo grupe Isokon sa Frajem i drugima tri godine, pre nego što se sa porodicom preselio u Sjedinjene Države.[7] Gropijus i njegova druga supruga Ise Gropijus stigli su u SAD u februaru 1937. godine, dok je njihova dvanaestogodišnja ćerka Ati završila školsku godinu u Engleskoj.[8] Iako je izgrađena 1938. godine, Gropijusovi su verovali da njihova kuća može da oliči arhitektonske kvalitete slične onima koji se danas praktikuju, kao što su jednostavnost, ekonomičnost i estetska lepota.[8] U projektovanju svoje kuće, Gropijus je koristio pristup razvijen u Bauhausu. Kuća koju su Gropijusi izgradili za sebe u Linkolnu u Masačusetsu (danas poznata kao Gropijusova kuća), i bila je uticajna u donošenju međunarodnog modernizma u SAD, ali se Gropijusu nije dopadao taj izraz: „Nastojao sam da apsorbujem u svoju koncepciju one karakteristike arhitektonske tradicije Nove Engleske za koje sam smatrao da su još uvek žive i adekvatne.“[9] Helen Storou, bankarova žena i filantrop, postala je Gropijusova dobrotvorka kada je uložila deo svoje zemlje i bogatstva za dom arhitekte. Bila je toliko zadovoljna rezultatom da je dala više zemljišta i finansijsku podršku još četvorici profesora, od kojih je za dvojicu Gropijus projektovao domove. Imajući na umu filozofiju Bauhausa, svaki aspekt kuća i okolnih pejzaža je planiran za maksimalnu efikasnost i jednostavnost. Gropijusova kuća je naišla na veliki odziv i proglašena je nacionalnim obeležjem 2000. godine.[10]

Gropijus i njegov štićenik iz Bauhausa Marsel Breuer preselili su se u Kembridž, Masačusets, da predaju na Harvardskoj diplomskoj školi dizajna (1937–1952)[11] i sarađuju na projektima uključujući kuću Alana I V Franka u Pitsburgu i projekat grada kompanije Aluminijum siti terase u Nju Kensingtonu, Pensilvanija, pre njihovog profesionalnog razlaza. Godine 1938, postavljen je za predsedavajućeg Odeljenja za arhitekturu, na toj funkciji do penzionisanja 1952. godine.[12] Gropijus je takođe bio u gostujućem komitetu Masačusetskog tehnološkog instituta (MIT) na kraju svoje karijere. Poznati arhitekta je projektovao rezidencije Ričards end Čajld u kampusu Harvarda koje su izgrađene tokom 1950-ih.[13] Godine 1944, postao je naturalizovani državljanin Sjedinjenih Država.

Gropijus je bio jedan od nekoliko izbeglih nemačkih arhitekata koji su dali informacije za potvrdu tipične izgradnje nemačkih kuća istraživačkom odeljenju RE8 koje je osnovalo britansko Ministarstvo vazduhoplovstva. Ovo je korišćeno za poboljšanje efikasnosti vazdušnih napada na nemačke gradove od strane Komande bombardera Kraljevskog vazduhoplovstva u Drugom svetskom ratu. Istraživanje je trebalo da otkrije najefikasniji način paljenja kuća zapaljivim bombama tokom bombardovanja. Nalazi su korišćeni u planiranju napada kao što je bombardovanje Hamburga u julu 1943.[14]

Saradnja arhitekata
Godine 1945, Gropijusa su mladi osnivači Arhitektonske saradnje (TAC) zamolili da se pridruži kao njihov seniorski partner.[15] TAC je predstavljao manifestaciju njegovog doživotnog verovanja u značaj timskog rada, koji je već uspešno uveo u Bauhausu. Sa sedištem u Kembridžu, originalni TAC partneri su bili Norman K. Flečer, Džin B. Flečer, Džon K. Harknes, Sara P. Harknes, Robert S. Makmilan, Louis A. Makmilen i Bendžamin K. Tompson. Među najranijim radovima TAC-a bila su dva stambena naselja u Leksingtonu, Masačusets: Siks Mun Hil i Fajv Filds. Svaki je uključivao savremene dizajnerske ideje, razumnu cenu i praktično razmišljanje o tome kako podržati život u zajednici. Još jedan rani TAC rad je Centar za postdiplomske studije Univerziteta Harvard u Kembridžu (1949/50).[16] TAC je postao jedna od najpoznatijih i najcenjenijih arhitektonskih firmi na svetu pre nego što je okončao poslovanje usred finansijskih problema 1995.

Pozno delo i značaj
Promene u poznom Gropijusovom delu pokazuju da je on prešao ka funkcionalizmu. Sporno je da li je ovaj novi pogled odgovarao Gropiusovom stvarnom mentalitetu. Sigurno je da za Gropiusa ostaje tipično stvaralaštvo iz prve polovine 20. veka i upravo u njoj je glavni doprinos kojim je tako značajnom merom uticao na svetsku istoriju arhitekture.