ISBN: Ostalo
Oblast: Arhitektura
Autor: Domaći
Godina izdanja: Ms
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Dugo sam se kanila da se upustim u avanturu sa ovom knjigom.. Užasnuta nad strahovitom havarijom moje zemlje, ušla sam u mračan tunel šiljatih nedoumica – kome knjiga o građenju – arhitekturi, za naciju koja sve pomno razgrađuje. Pa ipak, Arhitektura jeste na prvom mestu sociološko – kulturološki fenomen, i red je da bar neko osmotri naš „slučaj”- što je indiferentna koegzistencija društva sa arhtekturom, umesto uzajamno indukovanog egzistencijalnog zajedništva. Mislim da ova knjiga ne bi imala nikakvog smisla ako bi bila samo zbirka, ili ne daj Bože slikovnica onoga što smo Bakić i ja radili u arhitekturi u ”naše vreme”, a da nije u isto vreme i dokument, hronika, o jednom društveno – politički poluvekovnom periodu našeg prostora.
Reč autorke na promociji knjige


Bljesak u tami
Anatomija B&B arhitekture, Ljiljana Bakić
Kada su arhitekti Ljiljana i Dragoljub Bakić dobili priliku da projektuju svoje najvažnije delo u Beogradu – halu “Pionir”, morali su to da učine munjevito. U tih devet dana budnosti i preše, vrtoglave manije u kojoj se uzmogne i više od onoga što se u tom času ume i zna, sažeo se njihov stvaralački kredo: arhitektura mora biti živa i igriva, neočekivana, prevratno i inicijalno drugačija. Pa i kasnije, dok je to za njih u ovoj sredini bilo moguće, njihov trud u arhitekturi obeležiće hod ka posebnosti, stoga i otpor spram uravnilovke korisnika i njihovih potreba po otuđenom modelu koji sam život u normiranoj arhitekturi čini očajnijim od života u paženoj poljskoj pozemljuši
U društvenoj, socijalističkoj stvarnosti toga vremena, Bakići bi da vrate dostojanstvo stanaru, da se izbore sa nonsensima kakvi su bili, recimo, po slaboumnom urbanističkom diktatu, soliteri usred vojvođanskog žitišta, u nedogledu ravnog Dunava i širokog Srema (stambeno naselje Nova Galenika).
Polovinom sedamdesetih, projekat je bio nesumnjiv proboj u našoj stanogradnji: osvajaju povratak kosog krova i krovišta, razmeštaju lođe, odžake, mansarde i strehe, obezbeđuju otvaranje prozora ozonu usred pljuska (isto čine u naselju Višnjička banja, a Ljiljana i u svom sokobanjskom Zavodu), uvode prirodno svetlo u teskobna stepeništa solitera - uspravne katakombe socijalističkog, potom ratnog, onda i tranzicijskog mraka, u vreme kada, kao što mnogo puta beše, nestane i struje i nade. A takođe uspevaju i ono, za širu javnost, najpoznatije: da u svom “Pioniru” obezbede čvrsto sadejstvo borilišta i okomitih tribina, tj. izvanredne vizure za navijače, i stvore širom sportske Evrope i sveta trepet-halu u kojoj jedan ushićeni košarkaš posle pobede nedavno reče: “Ne znam kako ‘Pionir’ još stoji...”
Ali, upravo onaj individualitet kome streme, izmešta ih iz sredine, njihova igrivost rađa namrštenost, njihove građevine izgledaju preskupo, iako to uopšte nisu, što ih sve prepušta samoupravljačkom linču, naravno i sačekuši partijski revnosnih komentatora arhitekture. Sa vrednosnim sunovratom društva oni stoga i nestaju, u vlastitoj sredini se ne mogu domoći posla, čak su i iz svog “Energoprojekta” otpušteni, pa sudski vraćeni, no tek u devedesetim godinama prošlog veka ovde sasvim precrtani. Ostaju nemoćni svedoci divljanja po vlastitoj arhitekturi, dok strana tela urastaju u tkivo njihovih promišljenih naselja od Nove Galenike do Višnjičke banje, ali i oko njih. Ne vide drugo do da se odreknu svoga dela preko “Politikine” čitulje, koja se nikada neće objaviti, jer ovde naselje ne pripada autorima nego društvenoj zajednici. Glas koji dižu protiv toga da stanari bespravno ugrađenih stanova u niskim potkrovljima zgrada u Višnjičkoj banji ipak uspravno stoje, umesto da puzeći stroše svoj kraćušni i nepovratni žitak, nije zaslužio ni da se čuje.
Ne samo zato, oni dobar deo svoga veka provode u svetu, pronoseći domete arhitekture Jugoslavije i Srbije, po liniji njenog internacionalizma i opštevrednosti. Odavde, njihovo delo se doima kao prelivanje obilja jedne zemlje umrežene u tokove investicija, naizgled sposobne za veliko graditeljstvo i veliku arhitekturu. Njime se ostvarivao (ne samo nacionalni) ponos, a arhitektura doimala ničeanski, kao rečitost sile u oblicima (Kongresni centar i hotel “Šeraton”, Peace keeping center u Harareu – Zimbabve, stambena naselja u Kuvajtu, kojima su dali bitan doprinos stanogradnji u zemlji tek izašloj iz statusa engleske kolonije).
Uporedo i vremenom, njihovo poslanstvo se pretače u Ljiljanin um i pero, a iz njega nastaje knjiga za uzor u našoj arhitektonskoj publicistici. “Anatomija B&B arhitekture” nije obična monografija pisana zbog opisa i popisa dela i za čas “da prevrne” pokojeg znatiželjnog kolegu. To je autografsko, gotovo memoarsko štivo u kome se, širokim zahvatanjem, suočava, obračunava, vraća u prošlost i dodiruje sadašnjost, razmahuje do krajnjih spoznaja o svome zanatu, društvu, profesorima, naručiocima, bliskim ljudima i saradnicima, politici, ali najpre o sebi. Njeni kritički tekstovi o arhitekturi, u zaključnom delu knjige, svojevrsne su filipike protiv rasula i dezagregacije države, stoga i arhitekture, nikada besplodne jadikovke i apstraktna domišljanja, već snažni iskustveni argumenti koji se gdegod približavaju pokliču.
Pozicija dvostrukog autora – arhitektke i pisca o vlastitoj arhitekturi – bogati knjigu dvojnošću koja se retko sreće. Širina saznajnog zahvatanja u arhitekturu, uz svu kritičku britkost, uronjenost u društveno-političke okolnosti, utančanost stila ali i povremeni humor, jedak i ironičan, čine je zanimljivom i čitljivom. Dijaloški aspekt omogućava i polemisanje sa nedorečenostima tuđih sudova o delima Bakića, čime se razotkriva sva, gotovo poslovična, akademska smernost naših opservacija. Nema primera među piscima o arhitekturi da svoje kolege tako hrabro postroji u red sa njihovim zaključcima o “Pioniru” i drugim delima, a da se onda, diskretno, stave pod lupu vlastitog suverenijeg i dubljeg uvida. Jer šta to uopšte može spaziti tumač arhitekture a da to prethodno u svome dvogledu nije uočio sam njen autor? Stoga Ljiljana Bakić s pravom dodaje i ono što nismo videli, čak ni decenijama kasnije, možda ni smelosti da učinimo: da “Pionirom” nije samo iz osnova prevrnuto uporište modernizma u Srbiji, već da je postmodernizam njime doslovno začet, i to ne samo u našoj sredini, ali da nije bilo koga da to uoči, nekmoli kaže.
No, jasno je, i ova knjiga, kao i one malobrojne koje orlovski nadleću jad naših kulturnih dometa i pismenosti, ono vržljavo bolonjsko stablo naše arhitekture, uz to krhko i tašto, to drvo dobro zaljuljati i protresti, pa će zato knjiga biti dobro oćutana. Sasvim moguće, jer mnoga vredna reč osuđena je da se stromi pred ovdašnjom stvarnošću. Kako je i sam govor istrošen i podmićen, može se reći šta god, i kako god, uz to pisati i u najtvrđe korice povezivati, apelovati i predavanja držati – ništa, zero, biće to tek varljivi bljesak nekog obrta i događanja. Na kraju, svešće se na dim iznad omalenog kafićkog stola, tek da od svakodnevne muke istomišljenicima bude lakše, i na tome će se završiti – nadajmo se ne i sav napor pisca Ljiljane Bakić.
Knjigopisačka struja u koju je bila uključena nije joj dozvolila da prođe tekst van dubljeg značenja, da ga preda korekturi i tehnici pravopisa, što će joj neko i zameriti. Ali ja neću. Da je sve potaman, knjiga ne bi bila to što jeste – autentičan iskaz pisca zacelo bez slabe tačke, testamentarna do kosti i njene srži.