Vito Marković Mrvice usamljenostiTvrdi povezMožda stari spor između poezije i filozofije ima svoj razlog u njihovoj iskonskoj bliskosti i srodnosti. Zato o odnosu poezije i filozofije postoje najrazličitija mišljenja: prema jednima, one su nespojive, prema drugima, one su jednostavno različite, prema trećima, one se slažu najbolje na svetu.Pri tom ne treba zaboraviti da ni Niče ni Kjerkegor, ni Igo ni Njegoš nisu pravi filozofi u strogom smislu reči. Njihovi iskazi pružaju slab otpor logičkoj analizi, a njihova argumentacija je suviše krhka da bi tu analizu mogla izdržati. Pa ipak, malo je dela koja, kao njihova, imaju tako snažan i toliko prodoran filozofski miris. Iako heterogene u svojoj suštini, poezija i filozofija se izmiruju u delima koja su našla svoju nenadmašivu mogućnost umetničkog kazivanja filozofskih ideja.Fragment je veoma pogodna forma izmirenja poezije i filozofije, koje ovde idu zajedno i jedna drugu snaže i podupiru. Čežnja za istinom, za zemljom rođenja ideja, navela je Heraklita i Ničea da koriste formu fragmenta u njihovom nastojanju da se približe skrivenim i suštinskim regijama ovoga sveta. Ista čežnja vodi našeg pesnika-filozofa Vitu Markovića, koji nam nudi svoju novu knjigu poetsko-filozofskih fragmenata pod naslovom "Mrvice usamljenosti".Uveren da zarad istine moramo postati indiferentni prema biću stvarnosti, autor se kreće na granici izricanja svega predmetnog i opredmećenog, da bi dao reč želji za istinom, za obuhvatnim obiljem života bez granica, za poniranjem u tajanstvo i dubinu vremena. Samo tako može doći do reči velika i neodoljiva strast za izvlačenjem kraja samog beskraja. Ovde su sve slike, sve metafore, svi simboli, izrasli iz metafizičkog vrela. Kako bi se inače priroda drugačije mogla prisiliti da otkrije svoje tajne ako ne uz njihovu pomoć! Zar u nama još ne deluje dvosmislena opasnost istine i saznanja?Jedino su još pesnici ozareni duhom Helade, čak i bez lektire. U tom duhu, heraklitovskom u pravom smislu reči, Vito Marković piše svoje poetsko-filozofske fragmente, da bi dospeo u medij istine i tako nas uveo u zemlju rađanja ideja. Takav način govora karakteriše mudrog i iskusnog čoveka, jer mudar i iskusan čovek zna da kaže i pogodi ono što je ispravno upravo tamo gde nema više jasnih pravila. Uveren u mogućnost takvog govora, autor piše u predgovoru koji nosi naslov "Put u bitno":"Ne mora se, dugo i daleko, ići da bi se govorilo bitno, nepobitno.I daleko je blizu za onoga ko snovima dolazi do cilja".To znači da on na poseban način raspolaže onom moći suđenja koja se pokazuje kao suština danas već zaboravljene mudrosti. Glas mudrosti nalaže da napustimo neprestano guranje glave u pogrešnom pravcu, kako bismo dali šansu ideji da spontano iskoči iz haosa ili slučaja. To je sadržano u samoj ideji filozofije, koja je od početka podrazumevala mogućnost spoznaje središta iz kojeg sve nastaje. Tako, na primer, u staroj Kini znanje je označavano karakterom koji ima dva dela: sliku "strele" i sliku "otvora/mete". Zajedno slikaju strelu koja pogađa središte mete. Tako se na simboličan način želi reći da pravo znanje, gotovo uvek, podrazumeva ciljanje u središte mete da bi se pogodilo ono središnje i suštastveno.Jedno vreme ovaj karakter je bio sinonim za filozofiju. Filozofija cilja u središte stvari, pa joj je potreban snažan izraz koji je sposoban da probije tamu u kojoj živimo i umiremo. Jezik fragmenta je takvo sredstvo za filozofiju, koje joj omogućuje da se spusti u dubine o kojima dan ništa ne zna. To potvrđuju i poetsko-filozofski fragmenti sabrani u ovoj knjizi, jer ništa ne promašuju, već sve pogađaju u samo središte, kao precizne strele misli.3/15