Godina : 1911 - 1920.
Detaljno stanje: Dobro

Poraz srpske čete na Tabanavcu 1. aprila 1905. doveo je Srpsku četničku organizaciju u zapadnom Povardarju u veliku nepriliku. U Poreče i na Babunu nije stiglo nužno pojačanje i gorski štab koji bi komandovao tamošnjim četama. Vojvoda Savatije Milošević odlučio se da zameni svoj posao organizatora sa vojvodskim i da povede četu u zapadno Povardarje. Njemu i njegovoj četi se pridružio i Lazar Kujundžić, dotadašnji srpski učitelj u Kičevu, koji je kratko pre toga bio primoran da se odmetne. U trenutku kada je prešla četa Savatija i Lazara, određena za Poreče i kičevski kraj, srpsko-tusrsku granicu prešle su i čete Čiča Pavla Mladenovića za kumanovski, Đorđa Skopljančeta za kumanovski kraj i Doksima Mihailovića za Malu Reku. Pored ovih četa, granicu je prešla i velika skupina oficira i podoficira kragujevačkkog i beogradskog garnizona, koji su trebali da popune gorske štabove u oba Povardarja. Oficire i podoficire su vodili Na Veliki petak 28. aprila u selo Dubočicu stigle su dve velike čete, kragujevačka i beogradska. Njih je dočekao šef Gorskog štaba sa Kozjaka, Ilija Jovanović. Uz njega su sa svojim četama bili i Lazar Kujundžić, čiča Pavle Mladenović i njegov pomoćnik Ljubomir Jezdić. Kragujavčku četu predvodio je kapetan Borko Paštrović, a u njoj su bili potporučnici Vojin Popović, Dušan Jezdić, Petar Todorović i Dušan Putniković. Na čelu beogradske čete bio je Baceta. U njoj su bili Savatije Milošević, poručnik Janićije Mićić, Bogdan Hajnc i Vojislav Tankosić, potporučnik Branivoj Jovanović, podoficiri Jović, Novica Leovac, Radoš Vasiljević, Trajko i Radivoje Ilić. U beogradskoj četi bila su i četvorica studenata, Milan Gavrilović, Ilija Šumenković, Dušan Dimitrijević, Miomir Milenović. To je do tada bio najveći skup srpskih četnika na terenu, u skupu, ako se izuzmu balkanski ratovi. Prema podacima bilo ih je oko 170. Posle kraćih dogovora četnici su se razišli. Četa vojvode Đorđa Skopljančeta, u kojoj su bili oficiri Bogdan Hajnc, Brana Jovanović i Dušan Putniković zajedno sa Gorskim štabom istočnog Povardarja, predvođen Bacetom(svega 38 ljudi), stigao je na odmor u selo Pelince 29. aprila na Veliku subotu. Velika grupa četnika od 130 ljudi (zajedno sa čiča Pavlovom četom) došla je u zoru 29. aprila u selo Nikuljane, podno kamenitog čelopečkog visa. Čiča Pavle se sa četom vraćao u svoj rejon u okolinu Kumanova, dok su se ostali spremali da preko skopske Crne Gore pređu u Poreče.

Ovako velika grupa naoružanih ljudi nije mogla ostati neprimećena. Tek što su četnici polegali straže su opazile Turke. Savatije je naredio pokret prema Čelopeku, čije su karpe (okamenotine) pri vrhu činile prirodno utvrđenje. Iznureni bez kondicije, opterećeni redenicima beogradski studenti, kojima je komandovao Vojislav Tankosić, bezvoljno su se vukli na Čelopek. Pred samim vrhom Čelopeka ranjen je u nogu Milan Gavrilović. Na pucnjavu koja je odjekivala poleteli su Arnauti iz okolnih sela Algunje, Mutlova i Suševa u želji da se napljačkaju đaurskih pušaka. U borbi su poginuli potporučnik Petar Todorović i narednik Radul Kosovac, dok je ranjen Milan Gavrilović. Kosovac je pogođen u sedećem stavu iza zaklona hicem u slepoočnicu. Arnauti su to primetili i pokušali da dođu do njegove puške. Četrnaestorica su pritom poginula. Arnautin Iljaz iz Mutlova je ipak uspeo da uzme srpsku brzometku. Oko tri časa posle podne stigli su iz Pelinca Gorski štab i Skopljančetova četa. Iznenađeni vatrom u leđa Turci i Arnauti su se razbežali ostavljajući na bojištu preko 200 mrtvih i ranjenih.

Posle ove borbe četnici predviđeni za Poreče su se povukli u Srbiju, a na terenu su ostali Gorski štab, čiča Pavlova i Skopljančetova četa. Borba na Čelopeku bila je prva velika pobeda srpskih četnika nad turskom vojskom i arnautskim bašibozukom. Ipak ona je u četničkoj akciji u Makedoniji donela i štetu, jer se preko sto dobro naoružanih ljudi za zapadno Povardarje povuklo nazad u Srbiju. Kasnije nikada ovoliki broj četnika nije bio istovremeno u boju kao na Čelopeku.