Godina : 1921 - 1930.
Detaljno stanje: Dobro

Osvajanje Kajmakčalana je bitka na Solunskom frontu u Prvom svetskom ratu. Učesnici bitke su Kraljevina Srbija i Kraljevina Bugarska. Bitka je ostala zapamćena u istoriji po velikom broju žrtava koje je pretrpela srpska vojska i po nadmorskoj visini na kojoj je vođena.

Da je Kajmakčalan bio značajna pozicija govore i nazivi: Bugari su ga zvali Borisov grad jer su mislili da je neosvojiv, a Srbi Kapija slobode jer su tu prvi put zakoračili u svoju zemlju.

Pošto je tokom prelaska Albanije većina srpskih uniformi oštećena, srpska vojska je od 1916.te na Solunskom frontu dobila nove uniforme francuskog tipa. Ova uniforma sastojala se od plave bluze i plavih pantalona, cokula i francuskog Adrijana metalnog šlema. Jedino su oficiri srpske vojske zadržali staru uniformu. Bugarska vojska je nosila tamno zelenu uniformu, sa šapkama zelene boje koje su na obodu imale crvenu traku, a oko nogu su obmotavali tkaninu i vezivali je konopcima, preko koje su nosili cipele.

Почетком јесени 1916. године почела је дугоочекивана офанзива Антанте напредовањем српских и француских снага северно од Битоља преко Могленских планина, док су се британске упутиле ка Вардарској долини.

Бугари су се ушанчили у тешка утврђења.

Битка је вођена између 12. и 30. септембра 1916. године, када је прва српска армија, уз велике губитке, успела да заузме врх Свети Илија на висини од 2.524 метара, одбацујући Бугаре према Мариову, где је потом постављена нова линија одбране. Јединице српске војске чинили су према врху Кајмакчалана, Кочобеју и Флоки Ваљевци из 5.пука пуковника Војислава Чолаковића, према Сивом брегу Ужичани из 4.пука пуковника Војислава Павловића, а према Старковом зубу Шапчани из 6.пука пуковника Јеврема Михајловића. Између 26. и 30. септембра врх је више пута био заузиман док га српска војска није коначно заузела 30. септембра. Срби су имали велике губитке од око 5.000 људи, углавном од бугарске артиљерије.

Ровови на Кајмакчалану су били плитки, око пола метра дубине била је здрава земља која се лако копала, а испод пола метра био је тврд камен.Да би се заштитили, српски пешаци су испред ровова слагали плочасто камење.

Бугари су се толико занели борбом да нису размотрили да успоставе додатне одбрамбене положаје иза утврђених гребена. Након победе Срба, бугарски генералштаб није успео да на време да наређење за повлачење. Након примања тог наређења нису имали заклоне при повлачењу, тако да су додатно изгубили оружје, опрему и људство.

Са стратешког аспекта битка није имала већи значај за савезнике због зиме која је убрзо дошла и онемогућила свако веће померање трупа.

По заузећу Кајмакчалана, Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића записао је у свој дневник: „Одмах по заузећу Кајмакчалана извео сам своју батерију на вис, где сам видео чудан и страшан призор. По рововима лежали су мртви Бугари, све један на другог наслоњени и са пушкама у рукама. Делови тела били су разбацани по оном платоу виса. Виде се људи без ногу, без руку, главе, стомака. Остала је маса рањеника која запомаже или су у самртном ропцу. То су унакажене и разнете трупине људских тела, које најбоље сведоче о грозотама, некултурности и варваризму ратова.”