Godina : 1911 - 1920.
Detaljno stanje: Dobro

ovo je razglednica
Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić (Dušan Nemanjić; oko 1308 ili mart 1312 — Prizren, 20. decembar 1355), u narodnom predanju poznat kao Dušan Silni, bio je poslednji srednjovekovni srpski kralj i prvi srpski car iz dinastije Nemanjića. Imao je titulu kralja od 1331. do 1346. godine, a zatim je postao i prvi krunisani car srpske države, (avtokrator, grč. Αυτοκράτορας), kada ga je na Vaskrs 16. aprila 1346. godine krunisao prvi srpski patrijarh Joanikije II. Dušan je vladao nad novonastalim Srpskim carstvom više od 9 godina do svoje smrti 20. decembra 1355. godine. Car Dušan je opisan kao energičan vladar, jakog karaktera i temperamenta, zato se često u izvorima i literaturi javlja i pod imenom „Dušan Silni”.

Rođen je oko 1308. godine, ili 1312. godine od oca Stefana Uroša III Dečanskog i majke Teodore Smilec. Dušanov deda po ocu je srpski kralj Stefan Milutin, a po majci bugarski car Smilec.

Kao dečak je zajedno sa svojim navodno oslepljenim ocem Urošem III, majkom i mlađim bratom Dušicom izgnan u Carigrad, najverovatnije 1314. godine. To je bila kazna za mladog kralja Stefana Uroša III Dečanskog, koji se pobunio protiv oca i pokušao da mu otme vlast, ali ga je kralj Milutin pobedio, oslepeo i poslao ga zajedno sa njegovom porodicom u vizantijsku prestonicu Carigrad. Krajem 1320. godine, ili početkom 1321. godine Stefanu Urošu III Dečanskom je bilo dozvoljeno da se vrati u Kraljevinu Srbiju. Mladi Dušan je ostao na dvoru svog dede Milutina, ali u oktobru 1321. godine, kralj Milutin je umro. Posle nekoliko meseci borbe za vlast — na srpski presto došao je kralj Stefan Uroš III, Dušanov otac, kome se iznenada „povratio” vid. Urošu III je krunisan za kralja 6. januara 1322. godine, a istovremeno Dušan je krunisan za naslednika prestola, mladog kralja. Kada je napunio četrnaest godina, verovatno 1326. godine Dušanu je dodeljena na upravu Zeta.

Mladi kralj Dušan je vodio i vojsku Nemanjića 1328/1329. godine koja je porazila bosanskog bana Stefana II (IV) Kotromanića. U tom boju Dušan i njegova vojska su možda ubili dva konja koja je jahao bosanski ban. Posle toga, Dušan je učestvovao u bici kod Velbužda 28. jula 1330. godine, gde je srpska vojska porazila bugarsku i ubila njihovog cara. U toj bici Dušan se pokazao kao izuzetan ratnik i komandant, i verovatno je još tu zadobio simpatije vojske i vlastele.

Početkom 1331. godine, odnosi Dušana i njegovog oca kralja Stefana Dečanskog su prilično zahladneli. Kralj Stefan Uroš III je verovatno na nagovor svoje druge supruge, kraljice Marije Paleolog, razmišljao da umesto Dušana za naslednika proglasi svog drugog sina Simeona Sinišu. Uz podršku vlastele koja je želela veće osvajačke pohode, Dušan se pobunio protiv oca — svrgnuo ga sa vlasti u avgustu 1331. godine, i potom utamničio. Dušan je krunisan za kralja 8. septembar 1331. godine u dvoru Svrčin. Stefan Uroš III Dečanski je umro u tamnici, ali razlog smrti nikada nije bio u potpunosti otkriven. Postoji nekoliko teorija o tome: neki izvori tvrde da je Dečanski umro prirodnom smrću, dok drugi nagoveštavaju na to da je Dušan naredio da se Dečanski ubije — što bi mogao da bude jedan od razloga zašto Dušan nije proglašen za svetitelja.[4]

U toku svoje vladavine, Dušan će osvojiti mnoga područja i gradove. Učestvovao je tokom prvog vizantijskog građanskog rata na strani Jovana Kantakuzina, takođe je i tada proširio svoje teritorije. U vreme tih uspešnih osvajanja Dušan se krunisao cara u Skoplju, na Uskrs 16. aprila 1346. godine.Njegova carska titula bila je car Srba i Grka (Βασιλέως και αυτοκράτορας Σερβίας και Ρωμανίας). Dešava se drugi građanski rat u Vizantiji tokom kojeg je Stefan Dušan aktivno učestvovao i bio u savezu sa Jovanom V Paleologom, tokom tog rata je zauzeo Epir i Tesaliju. Osvajanja je morao prekinuti zbog napada iz Bosne i krenuti sa carskom vojskom na zapad stigavši do glavnog grada Bobovca, ali zbog iznenadnog napada Vizantije, morao je da napusti Bosnu. Tokom vladavine je nekoliko puta ulazio u sukobe sa Ugarima, od kojih je zauzeo Mačvu. Za vreme njegovog života Srpska država postaje najjača vojna sila na Balkanu. Dušan je čak i predvideo opasnost od Turaka.

Dušan se oženio 1332. godine bugarskom princezom Jelenom, sa kojom je dobio jedinog sina Uroša, a neki izvori smatraju da su imali i ćerku. Posle smrti cara Dušana 1355. godine, carski tron nasleđuje njegov sin Uroš, zvanično car Stefan Uroš V.

Godine 1349. objavio je veoma važan dokument, koji se zove Zakon blagovernoga cara Stefana, u nauci poznatiji pod imenom Dušanov zakonik, a pisan je na srpskoslovenskom jeziku.

Dušanova carska kruna se danas nalazi u Cetinjskom manastiru, u Crnoj Gori. Car Dušan je takođe poznat po tome što je sagradio Manastir Svetih arhangela kod Prizrena, gde je i bio sahranjen sve do 1927. godine, kada je njegovo telo preneto u Crkvu Svetog Marka u Beogradu. Završio je takođe i zadužbinu svog oca Manastir Visoki Dečani.

Dušan Nemanjić važi za najuspešnijeg srpskog srednjovekovnog vladara, kao i za jednog od najistaknutijih vladara srpskih narodnosti uopšte. Bio je hrabar, smeo, ambiciozan i istrajan do kraja u svojim namerama, ali je rana smrt u 47. godini života stavila tačku na njegove planove. U Srbiji nosi status nacionalnog heroja i neustrašivog, inteligentnog vojskovođe. Dušan se smatra za heroja među današnjim Srbima i uživa njihovo veliko poštovanje.