Cena: |
Želi ovaj predmet: | 1 |
Stanje: | Nekorišćen |
Garancija: | Ne |
Isporuka: | Pošta Post Express Lično preuzimanje |
Plaćanje: | Tekući račun (pre slanja)
Lično |
Grad: |
Beograd-Dobanovci, Beograd-Surčin |
Godina : 1978.
Detaljno stanje: Odlično
Istorijski muzej Srbije- Beograd
Turistička štampa - Beograd
nepoznata godina izdanja
nova...
HAJDUK-VELJKO PETROVIĆ
1852 | ulje na platnu
Narodni muzej u Beogradu
Како су наши уметници – у време кад је фотографија још била далека будућност – успевали да направе портрете давно почивших личности које су обележиле нашу иcторију.
Предлог је био и те како примамљив. И за младу кнежевицу и за династију која је претендовала на дуговечност. На двору кнеза Александра Карађорђевића (1806–1885), сина вође Првог српског устанка, појавио се сликар Урош Кнежевић (1811–1876) са занимљивом идејом. Будући да се приближавала 1854, педесетогодишњица прве српске буне против већ одомаћених Турака, било би згодно, и за суверена и за државу му, да се на платно пренесе тај историјски догађај, односно његове највиђеније личности. А Урош Кнежевић био је највиђенији портретиста свог времена. Некадашњи мешаја – онај који сликарима меша боје – из Сремских Карловаца препливао је до Србије средином тридесетих година и брзо се прочуо као пристојан портретиста.
У историји српског сликарства – како каже Никола Кусовац, један од најбољих познавалаца тог периода наше ликовне уметности – остао је значајан његов портрет Димитрија Давидовића, првог српског новинара и уставотворца, израђен 1834. године.
Хроничар грађанског друштва и аутор портрета тада владајућих Обреновића, Кнежевић одлази на усавршавање у Беч и враћа се као академски сасвим добар портретиста.
Смена на престолу, 1842. године, не смета му да настави блиску сарадњу са сада владајућим Карађорђевићима. И онда је стигло време кад је ваљало мислити на прославу педесетогодишњице Првог српског устаика. Урош Кнежевић добија посао. Кнез Александар, на власти од 1842. до 1858. године, поверовао је да ће сликама из славне прошлости припомоћи својој не баш извесној будућности.
Сликар се већ на почетку среће с великом питалицом: како портретисати оне који су страдали у устанку а од њих ниоткуд видљивог трага?! Било је то време кад су једино гуслари, и они махом слабовиди, били какви-такви сведоци личности и догађаја и када је фотографија још била далека будућност, бар на овим просторима.