Godina izdanja: 2007
ISBN: 978-86-7348-267-5
Oblast: Borilačke veštine
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor - osoba Reid, Howard
Croucher, Michael
Naslov Put ratnika : paradoks borilačkih veština / Hauard Rid, Majkl Kročer ; prevod sa engleskog Zoran Pavlović
Jedinstveni naslov The way of the warrior. srpski jezik
Vrsta građe knjiga
Jezik srpski
Godina 2007
Izdanje 1. izd.
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Esotheria, 2007 (Novi Sad : Budućnost)
Fizički opis 231 str. : ilustr. ; 24 cm
Drugi autori - osoba Pavlović, Zoran
Zbirka ǂEdicija ǂLatice hiljadu lotosa : edicija spiritualnosti Istoka
(broš.)
Napomene Prevod dela: The Way of the Warrior / Howard Reid, Michael Croucher
Tiraž 1.000
Beleška o delu na kor.
Tumač pojmova: str. 226-231.
Predmetne odrednice Borilačke veštine

U Putu Ratnika Veliki Majstori Indije, Kine, Japana i Filipina predstavljaju fascinantan uvid u drevne borilačke veštine karatea, kung-fua, pa-kua, tai-čija, buđutsua, aikidoa, kendoa i nekih manje poznatih – kalaripajita, marma-adija, hsing-aja, naginata-doa, eskrima i šorinjđi kempoa.

PREDGOVOR
Ova je knjiga krajnji ishod višegodišnjeg istraživanja suštine svetskih sistema borenja. Putovanja koja smo tim povodom preduzimali Azijom bila su duga, katkad fizički iznurujuća, a duhovne smernice kojima smo se upravljali odvele su nas duboko u kulture Azije i unazad, kroz povest, u drevnu prošlost. Na svom putu nailazili smo i na nesporazume i na načine kako da ih premostimo.
Sve ljudske, pa i protoljudske zajednice podrazumevaju i sukobe, koji su naginjali ka tome da se ispolje kroz bitku. Danas, naša iskustva u borenju, obično uzimaju jedan od dva vida. Postoji onaj užasni i surovi prizor razaranja masovnog ratovanja i ona nagla, drastična dejstva pojedinaca, oči u oči, borba izbliza i samoodbrana. Mi se u ovoj knjizi bavimo načinima kojima su ljudska bića učila iz ovih potonjih iskustava, i metodama koje su usvojene da bi se sa njima izlazilo na kraj.
Jedno od naših prvih otkrića, u razmatranju ovog predmeta, bilo je da je postojao jedan u celosti različit prilaz iskustvu borbe u Evropi i obe Amerike, od onog na Istoku. Dok su se Evropejci kroz povest usredsređivali na usavršavanje oružja za masovno razaranje, u Aziji je ovaj proces predupređen i verovatno pravovremeno preispitivan, jednim mnogo istančanijim pristupom ljudskom sukobu, pristupom, koji obično nazivamo „borilačkim / ratničkim / veštinama`.
Šta tačno podrazumevamo kada kažemo „borilačke veštine“? Izraz je (martial, engl. ratnički, borilački) engleski, mada potiče od latinskog naziva za planetu Mars, rimskog boga rata. U engleskom jeziku prvi put ga je upotrebio 1357. g. Džefri Čoser, i ticao se srednjevekovnog „borilačkog turnira`. Do 1430. g. ovaj izraz je korišten da označi obučavanje za ratovanje, ratne radnje a takođe i sportove. I u ovo rano doba, dakle, ovaj pojam prakse i uvežbavanja u razvoju veštine borbe bio je poznat u Evropi, dok su se u Aziji borilački sistemi razvijali daleko preko uskih ograničenja neobavezne, ili čak kontrolisane borbe.
Izgleda verovatno da su za poslednja dva milenijuma azijske borilačke veštine činile jedan sastavni deo velikih kultura ovih oblasti, na više različitih nivoa.
Na fizičkom planu, sve borilačke veštine sadrže celokupan i pomno razrađen sistem za uvežbavanje tela, a time i održavanje zdravlja i vitalnosti. Međutim, onaj naročiti vid koji ovo vežbanje uzima, gotovo uvek obuhvata i opasnost povređivanja suvežbača, odnosno partnera pri vežbi. Kretnje su složene, izvode se velikom brzinom i silovito, a često i uz snažan partnerov otpor. Usled toga, učenici se brzo disciplinuju i postaju svesni da ne smeju dopustiti da se povrede niti da povređuju drugog. Agresivni motivi koji su učenika doveli u dvoranu za vežbu, ubrzo bivaju obuzdani i instruktor ili učitelj (majstor) ih prevodi u konstruktivne radnje. Pod ovakvim vodstvom učenikovo samopouzdanje i poverenje rastu, a strah od drugih jenjava. Istovremeno se javlja i svest o telesnom biću, telesnom obliku, odnosu veličina i potencijalnoj sposobnosti.
Kako meseci i godine prolaze, ova telesna svest postaje uzvišenija i istančanija. Usađuje se jedno mehaničko razumevanje načela ljudskih kretnji i delovanja. Učeći kako da prime- ni polugu, udarac rukom ili nogom, napad ili odbranu, učenik upoznaje anatomiju, građu i funkciju kostiju, tetiva i mišića. U dvorani za vežbanje, povrede su česte, i ako do njih dođe učitelj mora znati kako da isceli nastalu ozledu. Ovakvo znanje učenici upijaju s vremenom i upućujući učenike na nužnost Izoštravanja tačnosti i vladanja udarcem, učitelj otkriva učenicima i jedno suptilno znanje o strujanju krvi, nervnom sistemu i naročitom sistemu životnih sila u delokrugu vitalnih tačaka. Ovaj kod je zapadnjacima najviše poznat preko akupunkture, ali taj isti sistem je predmet izučavanja i svih azijskih majstora borbe.
Otud nimalo ne iznenađuje što otkrivamo da su gotovo svi sledbenici puta borilačkih veština verzirani i u lekarstvo i isceljivanje. Praktično svi Indusi, Kinezi i Japanci, majstori koje smo snimili, jednako su delatni vidari, kao što su i majstori borilačkih veština.
Učenja ovih borilačkih veština Azije ne ograničavaju se samo na poznavanje našeg telesnog bića. Kroz čitavu povest, borilački majstori pokazuju se kao mislioci i vernici, delatna moralna bića ravnopravno kao i borci i iscelitelji. Reči jednog od majstora mača iz dvadesetog veka najlepše dočaravaju ovu poentu:
„Savršen mačevalac izbegava čarku ili borbu. Borba znači ubijanje. Kako jedno ljudsko biće sme sebi da dopusti da ubije drugo ljudsko biće? Stvoreni smo da volimo jedni druge, ne da se ubijamo. Sumanuto je ako neko stalno snuje o bitkama i da iz njih uvek izlazi kao pobednik. Mi smo moralna bića i ne želimo da se spuštamo na nivo zveri. Kakva je svrha da neko postane savršen mačevalac, a da pri tome izgubi ljudsko dostojanstvo? Najveća je stvar biti pobednik bez bitke.`
Kroz čitavu povest, azijske borilačke veštine su bile duboko uklopljene u religiozne i filosofske sisteme Istoka. I teorija i tehnike mnogih borilačkih sistema razvijali u se u skladu sa moralnim načelima njihovih učitelja. Prevashodna namera ove knjige je da ispita ovaj odnos između teorije i prakse, i pokaže kako su borilački sistemi u svojoj celokupnosti izrastali, putovali, bili presađivani i preobražavani, u okviru velikih civilizacija Azije.
Nemoguće je dovoditi u pitanje svu veliku raskoš i raznolikost azijskih borilačkih sistema, ili poricati njihov ogroman doprinos civilizacijama Istoka. Za žaljenje je jedino što većina nas o njima tako malo zna.

MG126 (L)