Godina izdanja: ostalo
ISBN: ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Žan-Fransoa Liotar (Jean-François Lyotard, 1924–1998) knjigu Postmoderno stanje. Izveštaj o znanju objavljuje 1979. godine kako bi za potrebe njenog naručioca (Saveta kvebečkih univerzitetā u Kanadi) izložio svoje razumevanje tadašnjeg statusa, sadržaja i strukture (naučnog) znanja u kontekstu propasti dveju „velikih priča“ iz doba moderne, odnosno propasti dvaju utemeljujućih narativa i metanarativa koji su bili svojstveni epohi moderne do tada. Prvi metanarativ Liotar izvodi iz Francuske revolucije (iz priče o čovečanstvu kao herojskom akteru koji je vlastito oslobođenje zaslužio napretkom kroz polje znanja), a poreklo drugog metanarativa Liotar pronalazi u filozofiji nemačkog idealizma (kroz priču o Duhu kao neprestanom (samo)napredovanju same Istine/Ideje). Liotar preispituje strukturu i legitimacijske obrasce denotativne istine kojima operiše nauka u eri moderne i utvrđuje konstitutivne logičke manjkavosti u dotadašnjim naučnim argumentacionim procedurama, pri čemu te manjkavosti zapravo prikrivaju činjenicu da osnova njihove „legitimacije“ leži u teroru koji navedene „velike priče“ – kao mitovi i iluzije kojima moderna samu sebe opravdava – šire kako u javnom polju (koje je, još dok Liotar piše ovu knjigu, uveliko zahvatio tehnološki napredak u domenu komunikacija, masovnih medija i kompjuterskih nauka), tako i u birokratski etabliranim „naučnim“ institucijama. Liotar „postmoderno stanje“ naprosto poistovećuje s gubitkom poverenja u metanarative: već imanentan razvoj samih nauka nužno, uprkos nastojanjima pobornika moderne, vodi tom gubitku poverenja i to (1) kroz pluralizaciju tipova argumentacije i generisanje paralogija (za šta se sam Liotar zalaže) i (2) kroz „tehnifikaciju“ dokaza (pri čemu sinergija i zajednički interesi različitih administrativnih/državnih i naučnih aparata svode „istinu“ uglavnom na „efikasnost“ i „performativnost“). Kakve sve logičke procedure (moraju da) legitimišu neki zakon kao pravedan, a koji sve tipovi (naučne) argumentacije (moraju da) legitimišu neki iskaz kao istinit? Liotar nije samo napravio bilans jednog globalno zapuštenog naučnog zdanja (koje favorizuje konsenzus – kao relikt krvavog sna o emancipaciji – na štetu invencije), on nije samo iscrpno popisao bolesti moderne (i modernu kao Bolest, i to kao bolest sui generis kojom je moderna samu sebe zarazila), već je u ovoj knjizi koherentno, na delu, praktikovao sve one konkretne logičke poteze i generisao sve one konkretne paralogije koji su za sebe (i po sebi) zapravo jedini dokaz moći same Filozofije u kojoj (kroz traganje (i povođenje) za pravdom koja je najviši oblik znanja kome Liotar posvećuje poslednje redove ove knjige), homologija bezbrojnih filozofskih publicista napokon ustupa mesto paralogijama malobrojnih filozofskih izumitelja.

Goran Bojović, prevodilac