Godina izdanja: 2013
ISBN: 978-86-531-0007-0
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Posveta autora na predlistu, dobro očuvano.

Autor - osoba Šutović, Milojica, 1960-
Naslov Politika zatočenika / Milojica M. Šutović
Vrsta građe stručna monografija
Jezik srpski
Godina 2013
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Čigoja štampa ; Kosovska Mitrovica : Filozofski fakultet, 2013 (Beograd : Čigoja štampa)
Fizički opis 243 str. ; 21 cm
Drugi autori - osoba Trkulja, Jovica, 1952- (recenzent)
Todorović, Mirjana, 1940- (recenzent)
Šljukić, Srđan, 1964- (recenzent)
(broš.)
Napomene `Knjiga je rezultat rada na naučnoistraživačkom projektu ... `Kosovo i Metohija između nacionalnog identiteta i evrointegracija`...` --> prelim. str.
Tiraž 200
Beleška o autoru: str. 243
Bibliografija uz svako poglavlje
Summary: Politics of Captives.
Predmetne odrednice Sociologija politike
Identitet -- Politika -- Kosovo
Politička kultura -- Istorija – Srbija

POLITIKA ZATOČENIKA
Sociološki tekst monografije „Politika zatočenika“ predstavlja pokušaj razumevanja društvenog razvoja, društvenih institucija, ljudskog ponašanja, prirode i posledica našeg identiteta, društvenih promena, politike i naših strahova. Ovo razumevanje društva zatočenika proističe iz ideje da apstraktna teorija može da navede istorijsko-empirijski materijal da progovori. Ideja o ispitivanju sadržaja zatočeništva nije nova. Njena novina ima korene u idejama starijim od dve stotine godina. Ako se prisetimo Mišela Fukoa, njene korene možemo pratiti do zatvora. Njegove prakse i teorije proširile su se i na druge društvene oblasti „zatvorenog arhipelaga“. Njegovu sadomazohističku praksu teško je razumeti, ali je još teže opravdati njenu fenomenologiju. Globalizacija vodi razdvajanju ekonomije i društva, donosi razaranje same ideje društva, razvoj disciplinske moći i protivrečnosti disciplinarnog društva, naročito danas, kada je aktuelna nova „ideologija želje“ za ulaskom u EU, zajedno sa dokazivanjem da pripadamo evropskom identitetu. U slučaju Srbije nije toliko važno posmatrati kako ona raste i razara metafiziku nesigurnosti savremene politike zatočenika i trajne krize „kraja ideologije“, „kraja istorije“ i ulaska u „doba identiteta“ sveta koji tek treba iznova da bude stvoren. Obeležje takve prakse (de)konstrukcije jeste sistemska tortura, praćena raspravama o obnovi kapitalizma pljačkaša ili gangstera, „društva organizovane neodgovornosti“, „društva organizovane pljačke“ ili „organizovane anarhije“. Reč je o obnovi periferne politike kapitalizma, svojevrsnom povratku na kraj 19. veka, kolonijalizmu, slobodnoj trgovini i slobodnim medijima.
Ovaj „povratak“ analiziram kao politiku zatočenika, kao pakt (re)mitologizacije i kulturnog kašnjenja, kulturu poraza, zaostajanje, problem demokratske institucionalizacije, dugu tradiciju siromašnih duhovnih i materijalnih resursa, posledicu štete koju su ostavile propuštene prilike i pogrešni politički okviri koji, shodno tome, sprečavaju razvoj i modernizaciju društva. Srpsko društvo se često kretalo unutar kruga zatočeništva. Ono je oduvek bilo neka vrsta „kaznene kolonije“, kroz stvaranje sistema koji podseća na srednjovekovno feudalno društvo, širenjem „crnih rupa“ u kojima ljudi preživljavaju uz pomoć spolja, šverca i drugih ilegalnih aktivnosti. Na delu je bila alhemija politike zatočenika, odnosno zatočenika politike siromašnog perifernog društva, neostvarene baštine želja – političkih, ekonomskih i kulturnih – mržnje, sukoba i ratova identiteta, kao i straha. Društvo ne odražava sopstvena osećanja. Oni koji veruju tim obećanjima brzo bivaju prepoznati kao budale. Reč je o pukom preživljavanju. Reč je o svetu čiju strukturu čine birokratija i hijerarhija, otuđenje i ideologija. Dekor koji nas okružuje posvećen je čitavoj toj drami. Neki ljudi gube sposobnost da se iznenade, dok je drugi nikada nisu ni imali. Oni znaju cenu svega, ali ne znaju vrednost ničega. To pogoduje razvoju depresije i štetno utiče na društvo.
Politika zatočenika predstavlja oblik žrtvovanja budućnosti. Ona funkcioniše već dugo. Njene loše ideje i loša politika i dalje deluju i duboko prožimaju srpsku političku kulturu čak i onda kada se ona suočava sa bankrotstvom, ekonomskom katastrofom i kulturom poraza. Strah od zatočeništva dovodi do toga da postajemo zatočenici sveta koji treba da „osvojimo“, taktika koje treba da osmislimo i ideologije koju treba da formulišemo u sudaru sociološke stvarnosti i nacionalnog mita, u sudaru društvene stigmatizacije talentovanih i vladavine osrednjosti, zahteva za promenom i trajnog otpora društvenim promenama. Taj otpor praćen je medijskom manipulacijom i indoktrinacijom, kao i društvenom ortodoksijom kontrolisane demokratije (reformi) i istorijom zarobljenom pozitivizmom i empirizmom. Njeni najvatreniji zastupnici prema sociologiji zauzimaju snobovski stav, ispunjen prezirom, čak i onda kada „priznaju“ značaj njenih inovacija za istoriju.
Prema tome, Politika zatočenika ne predstavlja negaciju društva, već pokušava da sagleda i razume kako to društvo zatočeništva zapravo izgleda na preseku lokalnog i globalnog, gde taj osećaj zajednice ne postoji. Unutar eksperimenta društvenog inženjeringa svi smo, na kraju, zatočenici sukoba identiteta, sukoba između mitova i mitologije, nasilja, politike nasilja ili nasilja politike, političke literature, ideologije, društvene stigme, naročito stigmatizacije talentovanih, medijske manipulacije, politike straha ili straha od politike, kontrolisane reforme, kulture poraza, industrije znanja i istorije. Svi ovi aspekti analize čine sadržaj predmeta ove monografije. Ona je strukturisana u tri dela. Prvi deo je Identitet, mit, nasilje, drugi Književnost, ideologija, stigma, a treći Strah, kultura poraza, istorija. Svaki deo obuhvata tri sociološka eksperimenta. Zajednička ideja koja osvetljava svaki od tih delova jeste stav koji sugeriše da pitanje politike uvek zasenjuje stvarnost i da se u samom središtu politike zatočenika nalazi model dominacije. Društvo još nije pronašlo pouzdan lek protiv sopstvene ludosti, iako neprestano propoveda očuvanje ideala nužnosti.
Ova monografija nije jadikovka nad tranzicionom i demografskom depresijom niti teorija zavere, već ima za cilj da ukaže na činjenicu da upravo mi sami treba da budemo odgovorni i da osećamo stid zato što pristajemo na ovo „zatočeništvo“ i tako lako prihvatamo njegove neljudske okolnosti. Ona takođe predstavlja pokušaj objašnjenja i podrške, zasnovan na argumentima i razlikovanjima, oslobođen, koliko god je to moguće, propovedničkog tona; ona je upozorenje da se treba čuvati pogubnog zatočeništva. Naravno, ona je mnogo više od toga, jer želi da pokrene nova pitanja i podigne nivo rasprave. Njeno razumevanje, pažnju koju bi trebalo da izazove, kao i interesovanje i kritiku, svakako prepuštam drugima da procene.

Sadržaj
Predgovor – 9
Prvi deo – Identitet, mit, nasilje
I Identitetska trvenja ili politizacija diskursa potrage za identitetom – 27
II Kosovsko društvo od predanja do (re)mitologije – 43
III Kosovo: politika nasilja ili nasilje politike – 64
Drugi deo – Književnost, ideologija, stigma
I Aleksandar Giljferding: o karakteru stare srpske književnosti – 89
II Jovan Dučić – između sociološke realnosti i nacionalnog mita – 102
III Darovitost kao društvena stigma – 123
Treći deo – Strah, kultura poraza, istorija
I Mediji: politika straha ili strah od politike – 151
II Kontrolisana reforma, „industrija znanja“ ili „kultura poraza“ – 179
III Istorija i sociologija: o jednom „previdu“ Bogomila Hrabaka – 208
Summary – 239
Beleška o autoru – 243

Miloš M. Šutović, sociolog, rođen je 30. oktobra 1960. godine u Prošćenju kod Mojkovca, gde je završio osnovnu školu kao đak generacije 1976. godine. Pravno-administrativnu školu završio je u Mojkovcu 1980, a Fakultet političkih nauka, na društveno-političkoj grupi, u Beogradu 1985. godine, sa prosečnom ocenom 9,71, kao student generacije. Magistrirao je 1996. godine na pravno-sociološkom smeru Pravnog fakulteta u Beogradu, a doktorirao 2003. na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Objavio je knjige Kosovo između poretka i anomije (2008) i Vrednosti i nasilje (2009), kao i veći broj članaka u časopisima i zbornicima u Srbiji i periodici bivših jugoslovenskih republika. Učestvovao je na brojnim međunarodnim i domaćim naučnim skupovima i konferencijama i radio kao istraživač na dva domaća naučnoistraživačka projekta. Bio je vanredni profesor na Katedri za sociologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Središte svog naučno-stručnog rada usmerio je na politička razmatranja i makrosociološka interesovanja.

MG74 (N)